Istoričar iz Norveške: Ubijali decu jer su bili Srbi

"Tokom Drugog svetskog rata iz Srbije i nezavisne države Hrvatske stiglo je 4.050 zatvorenika. Ogromna većina njih su bili etnički Srbi. Oko 120 od njih bila su deca mlađa od 18 godina.

Od ovih srpskih zatvorenika 2.420 je izgubilo život u Norveškoj. Ogromna većina je umrla prve godine u pet logora koje su vodili SS, u nekim od ovih logora smrtnost je bila i do 80%, što je mnogo veća stopa smrtnosti nego, na primer, u Aušvicu, ali malo ko u Srbiji i Norveškoj zna za ovaj deo istorije.

Posle rata svi logoraši su predstavljeni kao Jugosloveni i partizani, ovo je grubo pojednostavljenje priče. Nikada nije rečeno da je oko 1600. došlo preko logora Jasenovac i da su ovi slani kao robovi u Norvešku samo zato što su bili Srbi. Među ovim bila bila su i srpska deca od 14 godina. Većina dece bili su Srbi sa Korduna i Banije, a dok su braća i sestre i majke ubijani u Jasenovcu , ovi mladići su sa odraslim muškarcima poslati u Norvešku da budu ubijeni.

Jedan od najmlađih upućenih u Norvešku bio je Milivoje Pajić iz Svinjica kod Vojnića na Kordunu. Rođen je 8. maja 1928. Preživeo je zločine u najgorem logoru smrti, Beisfjordu, ali je kasnije umro od bolesti u maju 1944. u logoru za bolesnike Ejsand kod Trondhajma. Teška sudbina mladog dečaka koji je trebalo da ima život pred sobom, ali koji je ubijen samo zato što je Srbin.

Tražimo više informacija i potomke srpske dece koja su poslata u Norvešku da umru tokom Drugog svetskog rata, kako bi njihova svedočenja zabeležili u filmu o stradanju srpskih logoraša za vreme Drugog svetskog rata u logorima u Norveškoj", priča Knut Flovik Thoresen, istoričar iz Norveške.

"Ustaše su slale odrasle ali i decu u logore u Norveškoj. Najmlađi među njima imao je samo 14 godina. Na listama ubijenih logoraša nalaze se i deca, njih oko tridesetak koja su ubijana samo zato jer su bili Srbi. Smemo li okretati glavu nad stradalaštvom nevine dece? Danas govorimo o internircima, ratnim zarobljenicima…

Kako norveški tako i srpski izvori dokazuju da su u logorima u Norveškoj ubijanja i deca što direktno ukazuje na metodologiju planiranog genocida koju su ustaše sprovodili nad srpskim narodom. Poslati su u smrt samo zato jer su bili Srbi. Mi danas nemamo ni jedno obeležje gde se možemo pokloniti senima ubijene srpske dece u logorima u Norveškoj. Nemojmo očekivati da će se drugi narodi sećati naših žrtava ako se uporno skreće pažnja sa suštine i ako mi izbrišemo iz sećanja stradanje naših predaka", priča Branko Dimović Dimeski, pisac i producent.

"Sva ova saznanja su od ogromnog značaja, ova otkrića norveškog istoričara Knuta Flovik Thoresena, istoričara Slaviše Perića i pisca Branka Dimovića Dimeskog, su dragocena. O ovome se do sada nije pričalo i pisalo. Mi Srbi ne smemo da zaboravimo, da su ljudi, žene i deca na najsvirepiji način uništavani u Gradini, Jasenovcu, Jadovnu, Pagu i drugim stratištima. Skoro da svi mi izbegavamo da jasno kažemo da su Hrvati-ustaše imali i zastrašujuće logore za decu i bebe, a o njima skoro ni reči nema u udžbenicima istorije. Zločin je i štititi i ublažavati dela i namere dželata.

Ti ustaški zlikovci su decu streljali u stalku i pelenama, bebe su nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumima, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u reke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom i slali u druge logore na prinudni rad i tamo ubijani, kao što je slučaj sa slanjem dece u Norvešku.

Udžbenici istorije moraju da se upotpune i dopune mestima srpskog stradanja i patnje…istoričari moraju da dokumentuju i objave najveća srpska stratišta, kakva su Glina, Jadovno, Jasenovac, Šušnjar, Šargovac, Motike, Drakulić, Stari Brod na Drini, Korićka jama, Velebitske jame, Prebilovci, Pag i još mnogobrojna mesta-stratišta i stradanja, kojih nažalost ima na svim stranama i vremenima do današnjih vremena.

Ali, najveći prostor se mora dati srpskom stradalništvu, kako su o svom stradanju Jevreji i Jermeni zapisali u svojim udžbenicima istorije.

Ugledajmo se na ove stradalničke narode, i bavimo se poput njih sopstvenim stradalništvom i srpskim žrtvama-pojedincima koji su stradali u genocidu. To treba da uče naši srednjoškolci, a potom i da istražuju i bave se svakom srpskom žrtvom genocida ponaosob, kako to rade i Jevreji. Takvi projekti su za nas značajni i bitni i tu treba da nam bude fokusirana naša pažnja.

Našim ćutanjem Hrvati, koji sada umanjuju broj srpskih žrtava su uspeli da od zločina i počinjenog genocida budu u istoj ravni sa nama, a to je tek naša najveća tragedija.

Sramota je i velika grehota, da mi potomci malo znamo o strašnom stradalništvu našeg srpskog naroda kroz istoriju", ispričao je istoričar Đorđe Bojanić.