- Vesti -

Leti u voćnjaku u Jagodini, zimi sa decom u Africi: Luka Miličić za B92.net o 7 godina volontiranja

Luka Miličić je voćar iz Jagodine koji živi od obrađivanja 15 hektara voćnjaka, a zarađen novac iskoristi kako bi učinio dobro delo – pomogao deci iz Afrike. Njegova misija je da i za sebe i za druge učini nešto dobro, jer kroz pomoć siročićima koji žive u bedi širom afričkog kontinenta duhovno raste i razvija se, što mu, kako kaže, najviše znači.

Milana PetkovićIzvor: B92
Podeli
Foto: Privatna arhiva sagovornika
Foto: Privatna arhiva sagovornika

Plemeniti humanitarac je za B92.net odlučio da ispriča svoju priču i na početku razgovora nam otkrije kako je uopšte došao na ideju da ode u Afriku, što je do sada uradio već devet godina zaredom.

Kako kaže, svaki put ide na različita mesta, a prvi put je otišao u posetu sestriću koji je bio zaposlen u Ugandi.

Početak velike avanture koja je postala tradicija

Foto: Privatna arhiva sagovornika
Foto: Privatna arhiva sagovornika

"Dosad sam išao na po dva meseca, ove godine prvi put idem tri meseca. Prvo sam krenuo turistički, a onda sam video priču momka koji je objavio na društvenim mrežama da je volontirao, pa sam i ja poželeo to, našao način da odem i počeo da odlazim svake godine. Kada sam pošao turistički, išao sam na rutu Kenija–Tanzanija–Zanzibar, a tad nam je rečeno da ponesemo neku igračku, slatkiše, stari mobilni telefon, ko šta ima, jer će nas voditi u sirotište. Sirotište u kojem je, cela turistička grupa bila je u blizini Najrobija. Ove godine idem u mesto koje se zove Kitengela, da li je to isto mesto u kojem sam već posetio sirotište tokom te turističke ture kada sam išao prvi put ne znam, ali sam siguran da ću prepoznati ako jeste kada se budem našao tamo", priča nam Luka.

Jedna uspomena sa tog putovanja mu je bila glavna motivacija da pomisli da bi i sam mogao da volontira, kao i momak koji mu je putem društvenih mreža sugerisao svojim iskustvom tu ideju.

"Kada je turistička grupa stigla u sirotište, u jednoj učionici je bilo tridesetoro ili četrdesetoro dece. Nas je bilo petnaestak i krenuli smo ka deci da se pozdravimo sa njima, a jedan dečak je sedeo sam u ćošku i plakao. Prišao sam da ga pitam zašto plače, a on me je u tom trenutku pogledao, bacio mi se u zagrljaj i prestao da plače. Toga sam se setio kada sam na internetu pročitao priču momka koji je odlazio da volontira u sirotištu, pa sam pomislio da bih mogao i ja."

Luka je uporedio svoj život u Srbiji i Africi i naglasio kako se tamo oseća rasterećenije.

"Dok sam u Srbiji naporno radim u voćnjaku. Trenutno je recimo u toku rezidba, pa borba sa korovima, košenje trave... Ima tu mnogo posla, ali mi najteže pada berba tih petnaest dana koliko traje, tada se baš radi gotovo bez odmora. Kada odem u Afriku i ne doživljavam to toliko kao rad jer tamo uživam sa decom. To su deca predškolskog uzrasta i ja ih praktično pripremam za školu. Učim ih da pišu, čitaju, da broje, učim ih malo engleski, kako se kažu delovi tela, voće, povrće i tome slično. Odlazim u učionicu u sedam ili osam ujutru, zavisno od dogovorenog vremena, pa imamo sat vremena čas, a onda odmaramo kroz igru. Sa njima podetinjim, ja se zajedno sa njima valjam po pesku, igram neke igrice kojih se setim iz svog detinjstva. Katastrofa, kad bi neko gledao sa strane, rekao bi da sam poludeo načisto", priča Luka kroz smeh. Potom dodaje:

"Odlazim u Afriku zato što mi prija, stariji sam čovek i prija mi klima pre svega, volim jer je tamo toplo. Pre neki dan sam razmišljao kako čim uđem na aerodrom pre nego što krenem za Afriku, nestanu mi sve brige i problemi koje imam u Srbiji, privremeno zaboravim na to, budem stvarno srećan i rasterećen."

Zajedništvo i sloga na prvom mestu

Foto: Privatna arhiva sagovornika
Foto: Privatna arhiva sagovornika

Uganda, Kenija, Tanzanija, Zanzibar, Ruanda, Etiopija i Madagaskar su zemlje koje je Luka do sada obišao, a svuda je zatekao neverovatno zajedništvo, kakvo do sada u našem društvu nije iskusio.

"Ti mališani su drugačiji. Vrlo su upućeni jedni na druge, oni su skromniji, tu su jedni za druge, drže se zajedno. Mnogo su drugačija deca nego ovde. Ja imam troje dece i oni su dobri, i naša deca su dobra, da me ne shvatite pogrešno, ali u Africi deca tako paze na sebe i jedna na druge. Primera radi, sirotište u kojem sam bio ima tri časne sestre i pošto im pomažem i oko popravki svega što je potrebno u sirotištu, jedna od njih me je zamolila da im popravim 15 ili 20 motika koje su im bile potrebne za rad, ali su bile rasklimane. Popravio sam ih i rekle su mi da im trebaju jer tokom vikenda idu da okopavaju kukuruz na njivi koju je sirotište dobilo od anonimnog donatora. Pitao sam mogu li i ja sa njima i rekli su mi da mogu", priseća se Luka Miličić.

"Tog jutra je za doručak bio neki pasulj koji je bio tako čudno spremljen, nije bio do kraja ni skuvan, pa nisam mogao da ga jedem. Uglavnom, odlučio sam se da odem u prostoriju za volontere i tamo pojedem neko pecivo koje sam kupio i popijem voćni jogurt. Međutim, jogurt je bio neobičnog ukusa koji se meni lično nije dopao, pa sam ga dao jednoj devojčici iz grupe koja je bila tu u blizini da ga ona popije ako želi. Interesantno je da nije to uradila, nego je pozvala svu decu koja su bila prisutna i oni su oprali ruke, pa im je svakom u dlanove sipala pomalo jogurta i oni su to tako popili. Njoj na kraju nije preostalo skoro ništa, pa je u tu flašu sipala vodu, promućkala je flašu i popila ostatke."

Deca ga tamo zovu "ujak" i ujak često dolazi kod dece sa sitnicama koje ih razvesele.

"Jednom prilikom sam takođe u džepu imao tri bombone, ali je oko mene bilo četiri dečaka. Pitao sam jednog od njih šta da radim. On mi je rekao da nije problem, uzeo bombone, uzeo dva kamena i pomoću njih ih razdelio, pa svima dao jednako. Ne mogu da vam opišem koliko se ta deca vole međusobno", priča naš sagovornik.

Neće odustati od svoje misije

Foto: Privatna arhiva sagovornika
Foto: Privatna arhiva sagovornika

Dok ga zdravlje služi, Luka će nastaviti da odlazi u Afriku i volontira kako bi bio od pomoći deci koja žive u bedi i bez roditeljskog staranja.

"Najveća lekcija koju sam naučio kroz volontiranje u Africi sa decom je da je mnogo važnije duhovno od materijalnog, a mi smo to ovde, čini mi se, zaboravili. Ta deca su mene, a mogli bi i druge ljude da nauče da može da se živi i bez zajedljivosti, ljubomore i drugih loših osobina koje nas samo udaljavaju od društva u kojem živimo, to je mnogo loše po sve nas i voleo bih kada bi svi doživeli ono što sam ja kako bi mogli to da promene", napominje humanitarac iz Jagodine.

Ipak, postoji važna lekcija koju bi deca u Africi mogla da nauče od ljudi iz Srbije.

"Sa druge strane, oni bi od našeg naroda mogli da nauče da moraju imati bolju radnu etiku i da budu energičniji. Oni su nezainteresovani, može pored njih da se dešava ne znam šta, oni neće reagovati jer ih ne zanima. Dugo odlazim tamo i stekao sam utisak da je njima siromaštvo više način života, nego što bi zaista morali da budu siromašni. Vidite, Afrika je bogata zemlja, ne treba im ništa za ogrev, ne treba im toliko odeće jer je pretoplo, ima biljaka koje možete jesti na svakom koraku. Oni od svake biljke nešto koriste u ishrani, da li koren, da li list, da li plod. Kod njih ništa ne propada, a opet nisu radni i ne zanima ih mnogo šta se oko njih dešava", priznaje on.

Foto: Privatna arhiva sagovornika
Foto: Privatna arhiva sagovornika

Ljudi u Africi izuzetno poštuju belce i Luki ništa osim unučića ne nedostaje kada ode tamo, ali jedna stvar ga ipak svake godine iznova muči.

"Jedini problem kad dođem u Afriku mi je promena ishrane. Prvih sedam dana osećam neko neprijatno peckanje u želucu, ali posle to nestane. Igrom slučaja u Jagodini radi u apoteci jedan čovek iz Egipta, pa mi je on rekao da ima isti problem kada ode kući i dao mi lek koji mu ublaži bolove koje ima prvih dana zbog drugačije ishrane", kaže nam Luka na kraju razgovora.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 192 idi na stranu