Od malih nogu si pred kamerama; prvo si snimao s tatom Borisom Naše malo misto, zatim Čovek i po, pa si nešto radio u pozorištu i tako redom. Po svemu sudeći, izgleda da ti je bilo suđeno da odeš u glumce - šta misliš o tome? "Ma, kakvi, meni je to krajnje dosadno i nehumano. Sećam se kad se repriziralo Malo misto da sam bio zbunjen dečakom, koji je onako mršav i neugledan, što na ekranu igra sina mog oca, a to sam bio JA.
Bilo mi je prijatno i lepo videti sebe, ali na tome se sve i završavalo... a i počinjalo. Družio sam se sa decom iz škole pa mi je bilo ugodno da pričam o filmu i nekim njima nedostupnim stvarima: znaš ono, kad su svi oni uvažavali moje mišljenje. Ali, kratko je potrajalo.
U tom našem silnom druženju pratio sam njihova ponašanja i pokrete, pa sam se trudio, iz sve snage, da ne budem kao oni. Uspeo sam u tome, čini se, i više nego što sam želeo. Znači: počeo sam da se izdvajam, a to većina ljudi ne podnosi; s druge strane, ja opet nisanm želeoo da budem kao ostali svet; moram se makar po nečemu razlikovati. Od malih nogu sam vrtio svoj film. Dosad me nikad nije izneverio, nadam se da neće ni ubuduće!"
Kako su te vršnjaci prihvatili; više kao glumca, sina Borisa Dvornika ili kao svog "običnog" prijatelja - bez posebnog pedigrea? "Možda su se neki s vremena na vreme, osećali manje vrednim od mene, ali lično nikad nisam umišljao da sam nešto bolji od njih: ne furam kompleks ni više ni niže vrednosti. Ovakav sam kakvog me majka rodila; ne mogu se sad nešto naprasno menjati.
Znam samo da je cela škola stalno buljila u mene ne bi li shvatila šta je u mojoj glavi, ali nikad to nisu mogli da dokuče. A ja sam uvek tačno znao - šta se mota po njihovim mislima i mozgovima. To mi je bilo krajnje zabavno, a ujedno olakšavalo mi je celu stvar, jer sam znao šta od koga mogu očekivati. Ludo sam se zabavljao.
Zaista, isključivo sam se družio sa decom koju sam osećao; znaš to je ono kad osetiš želi li ti neko dobro ili zlo. To šesto čulo, intuicija, valjda tako nekako se zove, kod mene je jako izoštreno. Ni danas me nije napustilo; tačno znam s kim mogu da imam dobre vibracije, a ko će me negde zeznuti".
Posle Malog mista koliko si još dugo "koketirao" s glumom? "Mislim da nisam još puno gubio vreme glumeći. Igrao sam u Čovek i po, opet s ocem. Zatim u nekoj drami, pre par godina, i valjda po nešto u pozorištu. Mislim da je to sve! Majko moja, kako mi je sve to bilo dosadno; da poludiš?!
Naša kinematografija je sasvim bez mašte; sve se nešto motaju oko ratnih događaja, sela ili sličnih neinteresantnih zbivanja i događanja. Da, stvarno nam je kinematografija u ozbijnoj krizi. Gledaj: mi, osim Kusturice, nikoga više nemamo, a posle svih silnih pljuvanja i blaćenja, ogovaranja i napadanja koja je čovek pretrpio, sigurno je da smo i njega izgubili.
Kažem ti, sve što vredi ode nam dobrovoljno ili mi potiramo - i to baš ljude koji bi nam itekako mogli pomoći! Šta ćeš, valjda smo takav narod, rođen da uništava, blati i gađa fekalijama sve ono što može da izađe iz nekog našeg vlaškog (čitaj: seljačkog) klišea".
Ne misliš li da si malo preoštar u kritikovanju: uostalom, kakvu bi ti ulogu voleo da odigraš u nekom od naših viđenijih filmova? "Ja - oštar? Čini ti se? Mogao bih ja još puno ružnih istina da iznesem u javnost, ali neću; nije to moj posao. A što se tiče uloge, koja bi bila po "mojoj meri", e morao bih malo da razmislim...
Prvo bi fabula morala biti krajnje savremena. Znači; da se sve dešava danas, bez onog juče ili sutra. Takođe, taj film bi - za podlogu - morao imati dobru muziku, punu brzog ritma; ne, ne mora biti funky rock - može bit bilo šta, samo da nema veze s novijom muzikom jer bi me bilo sram od samog sebe!
Ali, sva sreća pa nisam dovoljno kompetentan da odlučujem šta, kako i gde - barem što se filma i kamere tiče - inače bi tu bilo svega i svačega. Onda bi mladi više sedeli kod kuće i gledali TV, ali nikad se ne zna zašto je neko zlo dobro, pa neka bude i cela ova moja "žvaka" upravo tako shvaćena i prihvaćena!
Kažem ti: radim uvek ono što volim Tako, bogu hvala, pevam i sviram - a biće da to jedino i znam, i da sam samo tu kompetentan da iznosim svoje mišljenje.
Još davne 1972. godine sam, u okviru splitskog Dečijeg festivala, pobedio pesmom Zvonka Špišića. Posli toga sam, opet, išao u Zagreb na neko takmičenje. Normalno, bio sam najbolji, ne moraš me to ni pitati jer ću se sad malo sam hvaliti!
Sva ta gužva oko mene, ti aplauzi, scena, ljudi, fotoreporteri, novinari - jednom rečju, SVE mi je to baš prijalo. Odlučio sam još tada: samo MUZIKA i ništa drugo, može imati počasno prvo mesto u mom životu...
Tako je bilo, tako je sada, ali i biće! Sećam se dobro puberteta; recimo, kad je trebalo odlučiti, baciti kocku, na neki normalni posao ili na ovo čime se danas bavim. Filing me povukao ka muzici i - mislim, ma tvrdim, nisam pogrešio! Prave vrednosti uvek isplivaju na površinu; tako će biti valjda i sa mnom?!"
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 18
Pogledaj komentare