Košarkašica Nataša Kovačević za B92.net: "Život me je naučio da ne treba previše planirati"

Nataša je imala sedam godina kada je odlučila da ne posluša svoju majku koja joj je savetovala da trenira odbojku. Te 2002. godine gledala je Svetsko prvenstvo u košarci Indianapolisu, kada je Jugoslavija postala prvak sveta.

Iako je bila "mnogo mala" sećala se te zlatne medalje. Tog duha koji je vladao u tom trenutku, kada su svi bili uz naše košarkaše.

"Specifična atmosfera je vladala u čitavoj zemlji, u gradu ali i u porodičnom stanu. Pomno smo pratili svaku utakmicu i lepota tog osećaja je nešto što nikada neću zaboraviti", započinje razgovor Nataša za B92.net.

Takođe se seća i ko je bio njena "prva košarkaška ljubav".

"Sa sedam godina sam bila očarana Peđom Stojakovićem, rekla sam tad da mi se sviđa i on i ova igra, način na koji se sve dešava na terenu, i rekla sam mami da bih želela da treniram košarku", priznaje ona.

View this post on Instagram

A post shared by Nataša Kovačević (@nacika7)

"Granice ne postoje ako je čovek dovoljno hrabar"

Nataša je tada krenula na voljeni sport i gradila svoju karijeru, igrajući u gotovo svim reprezentativnim selekcijama. Igrala je za Partizan, Voždovac, Crvenu zvezdu, pa potom za mađarski Đer. Međutim, njen blistavi put bio je naglo prekinut nakon teške saobraćajne nesreće, prilikom koje su doktori bili primorani da joj amputiraju levu nogu ispod kolena.

Činilo se da je ovo kraj Natašine karijere kao sportistkinje. Ali u životu ove žene, ništa nije onako kako se čini.

Nataša je uz pomoć javnosti i prijatelja dobila adekvatnu sportsku protezu, što joj je omogućilo da se brzo vrati na parket. Dokumentarni flm "Skok" upravo govori o njenom putu ka isceljenju, borbi za karijeru, njenoj snazi volje, ali i o dobroti i podršci ljudi oko nje.

Premijera ovog filma bila je zakazana za 7. maj ove godine, ali pandemija je poremetila ove planove te je za sada neizvesno kada će dokumentarac biti prikazan domaćoj javnosti.

"Film je sniman od 2015. godine, kada sam se ja i vratila na parket. Retroaktivno smo snimali sve faze koje su dovele do mog povratka. Trudili smo se da na najbolji mogući način prikažemo gledaocima ceo proces-od mojih kosarkaških početaka do momenta saobraćajne nesreće ali i oporavka koji je usledio nakon toga.

Nataša navodi da će ovim filmom pokušati da približe gledaocima kako je izgledala njena borba i kako je bilo prevazići sve prepreke koje su sasvim prirodno nastajale.

"Osnovni cilj je da motivišemo ljude i da im pokažemo da granice ne postoje ako je čovek dovoljno hrabar ali i kako se prepreke lakše prevazilaze kada se ljudi podržavaju i međusobno pomažu - čovek tada zaista može da napravi čudo. Snaga uma nema granice", navodi Nataša.

"Kada ste tu jedni za druge, sve je moguće"

Potencira podršku koju je imala u tom trenutku.

"Čovek se na čoveka oslanja, i kad se oslonite na drugoga i kada se podržavate, kada ste tu jedni za druge, sve je moguće. Da nisam imala ljude oko mene koji su mi konstantno davali vetar u leđa ne bi bilo ni mog povratka na parket", ističe ona.

Kako je svesna toga da pojedini nemaju tu sreću da imaju podršku koju je ona osetila na svojoj koži, 2014. godine osnovala je fondaciju.

"Nažalost, postoji mnogo mladih koji imaju slične amputacije koju i ja imam a nemaju dovoljno sredstava da kupe aktivne proteze i to definitivno ograničava način života", ističe ona dodajući da želi da pomogne što većem broju dece. Ekskluzivno za B92.net, Nataša je najavila i jednu akciju koja je u vezi sa filmom.

"Novi cilj fondacije je nabavljenje aktivnih proteza za decu od 15 godina. Želimo da napravimo akciju uz premijeru filma, pod nazivom ’Da svi skaču’, čiji će cilj biti prikupljanje sredstava za proteze", otkriva nam košarkašica.

View this post on Instagram

A post shared by Nataša Kovačević (@nacika7)

Međutim, to nije jedini cilj ove fondacije. Kao žena koja ima dve diplome i završen master, ističe važnost formalnog obrazovanja osoba koji grade svoju karijeru u sportu.

"Sportista kad trenira i profesionalno se bavi sportom to vidi kao svoj način života, i ja sam imala isti takav način razmišljanja. Kad sam bila mlađa nisam razumela svoje roditelje s obzirom da su u mojoj kući glavni postulati bili zdravlje na prvom mestu, obrazovanje na drugom, pa tek onda košarka. Sećam se da nisam smela da idem na treninge dok ne popravim lošu ocenu. Sa ove tačke gledišta sve to mi je potpuno normalno jer sam jednostavno tako odrasla.", ističe ona.

Kad je potpisala prvi profesionalni ugovor u Mađarskoj, roditelji su joj rekli da mora da upiše i fakultet, što je i učinila. Međutim, onda se desila nesreća, i tada je dobila ponudu da upiše i sportski menadžment. U tom trenutku to joj je bila jedina spona sa sportom te joj je to mnogo značilo.

"Baviti se sportom kao igrač i raditi u sportu nakon toga su dve potpuno različite stvari. Prelazak iz igračkog sveta u ovaj profesionalni nije bio nimalo lak ali je to put koji čeka svakog sportistu u nekom momentu.", navodi Nataša.

Završila je oba fakulteta u roku, a potom i master studije u Velikoj Britaniji koji je vezan za liderstvo i menadžment.

"Obrazovanje proširuje vidike i priprema vas za sve ono što predstoji. Koliko god se aktivnim sportistima, pogotovo mladima, to možda činilo suludo i bespotrebno, sportska karijera se mora završiti u nekom trenutku- prinudno ili s vremenom, a edukacija,građenje ličnosti i širenje interesovanja će pomoći da prelazak u "stvarni svet" nakon sportske karijere prođe što bezbolnije", objašnjava.

Dodaje da kada sportisti završe karijeru pomalo su izgubljeni jer ne znaju šta dalje.

"Teško se pronalazi takva vrsta ljubavi, strasti i timskog duha. Lepota sporta je definitivno jedinstvena, ali obrazovanje daje širinu da pronađete sebe van granica sporta", ističe košarkašica.

View this post on Instagram

A post shared by Nataša Kovačević (@nacika7)

Jedan od omiljenih Natašinih citata je od Ive Andrića: "Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog", i vodi se time od kako je doživela nesreću.

"Definitivno me je život naučio da ne treba previše planirati", kaže ova košarkašica.

Kaže da svaki čovek mora da ima ciljeve, i neki smer kojim želi da ide, ali da se uvek raduje i dobrim i lošim stvarima koje život donese bez bilo kakve najave.

"Čovek ima moć uma da bira način na koji će se suočiti sa životnim preprekama, i to je ono što čini život interesantnim. Tu smo da se prilagodimo i da probamo da iz svake situacije izvučemo lekcije , da sagledamo i ono dobro i loše ali i da naučimo kako se nastavlja dalje. Tako čovek gradi i sebe i svoj karakter, tako napreduje i uči nove stvari", navodi.

"Ženska klupska košarka u Srbiji ima svojih problema"

Ženska košarka već godinama niže velike uspehe i to je nešto što je za svaku pohvalu i ponos svih nas.

"Naše košarkašice su bile šampionke Evrope, posle su osvojile bronzu na Olimpijskim igrama. Svi ti uspesi neizmerno znače, pogotovo mladim devojčicama - ja sam počela da treniram košarku jer sam je videla na TV, jer je bilo uspeha", kaže Nataša.

Misli da ima sve više devojčica koje žele da se bave košarkom po uzoru na sportistkinje koje nižu uspehe.

"Ženska klupska košarka u Srbiji ima svojih problema. Nedostaju finansije i prava podrška, kluba, navijača, sponzora… Ključ je u svakodnevnom, upornom pružanju podrške, ali one prave, da bi negovanjem mladih naraštaja dobili standardne seniorke. Kao i svaki put i ovaj je trnovit, jer se naravno ništa ne može preko noći, ali bitno je da se pravi ljudi bore za to i da rade na tome da svi zajedno poboljšaju celu situaciju", smatra Nataša.

Ali takođe zna šta nikako ne manjka u našoj zemlji – a to je talenat.

"Mi smo sportska, košarkaška nacija pre svega i igramo specifičnu košarku sa prepoznatljivom srpskom inteligencijom. U Evropi i svetu kada kažu da je neko košarkaš ili košarkašica iz Srbije, svi tačno znaju o kakvoj je "magiji" reč", zaključila je Nataša Kovačević.