Nađa Higl o borbi sa neizlečivom bolešću: "Bila sam hodajući zombi"

"U pitanju je autoimuna bolest, zapaljenje debelog creva, zbog koje sam bila anemična poslednje četiri godine bavljenja plivanjem. Kada je u akutnom stanju, ova bolest može da bude i smrtonosna. Krvave stolice počinju da mi se javljaju već u prvoj trudnoći, 2013. godine. U početku su to bili zamaskirani simptomi, kao hemoroidi kod trudnica", rekla je Nađa.

Dodala je da je sve bilo u redu kada se porodila, i odmah je zatrudnela sa drugim detetom.

"Krvave stolice se nastave, česte dijareje i u nekom sedmom mesecu kreće napad pankreasa i hitno me hospitalizuju. Tu su posumnjali na pankreatitis, i to se poklopi sa rezultatima. Međutim, posle hitnog carskog reza, meni se nastavljaju dijareje, pozitivna sam na klostridiju i nikako da se izlečim. U tom trenutku kaže mi kuma koja je medicinska sestra, 'ajde da ti se uradi kolonoskopija i na ulazu u debelo crevo bila je jasna slika šta je u pitanju - ulcerozni kolitis", objasnila je Nađa.

Otkrila je da su joj prve tri godine nakon dijagnoze bile vrlo izazovne.

"Prve tri godine mi je bilo jako teško, dve bebe u kući, plus moje stanje koje je izuzetno teško. Gledala sam da se bavim sportom, živim zdravo, ali sam tada stvarno bila hodajući zombi, rezultati su mi bili užasni. Zadišem se od stola do stolice, bilo mi je jako teško da funkcionišem. Pritom, imala sam 20 stolica dnevno, nekontrolisanih, bila sam bukvalno vezana za kuću. Međutim, pored svega toga treba naći snagu da to sve prevaziđeš. Nije da nisam padala, nisam ja sad neka non-stop hrabrica, ali kad je trebalo da se izvuče, izvlačila sam tu hrabrost iz sebe. Mislim da sam imala neki unutrašnji šamar koji me je dizao. Nisam osoba koja kuka i dizala sam se. Plivanje me je naučilo kako da se borim i kako da izađem kao pobednik", navodi ona.

Foto: Printskrin/TV Prva

Nađa je otkrila da je plivanje napustila ne samo zbog bolesti, već i jer više nije imala motivaciju, ali da je sada srećna što se vratila sportu koji joj je doneo zlatnu medalju na svetskom takmičenju, i to kao trener.

"Prve godine mi je bilo jako teško da gledam svetsko prvenstvo, jer mi je bilo neobično da nisam tamo. Ali, kad osetiš u sebi da više ne možeš, onda je to to. Podsvesno sam znala da moje telo ne može da iznese teške treninge, iako tad nisam znala da sam bolesna. Tako da sam odlučila da zakočim i dam sebi šansu u nekoj drugoj sferi i tako sam odlučila da postanem trener i radim sa decom", ispričala je nekadašnja plivačica.

Objasnila je kako je to osvajanje zlatne medalje na svetskom prvenstvu u Rimu bio potpuni šok za nju. "I dalje se ne sećam ničega, ni kad sam se popela na postolje da primim medalju, ni kraja trke, ni balkona i dočeka u Beogradu. To mogu da proživim samo kroz snimke, jer sam bila potpuno šokirana", rekla je Nađa, a prenosi "Blic".