Lov na veštice u 21. veku: "Slobodne crkve" ih okrivile za sidu i neplodnost žena

Jerg Novak, portparol Društva Misio, godinama putuje u zemlje u kojima Misio ima projektne partnere. Pre tri godine je u Papui Novoj Gvineji prvi put čuo da postoji progon, pa i ubistva ljudi zbog veštičarenja.

Od tada skuplja dokaze i fotografije počinitelja. Sačinio je publikaciju koju nije mogao objaviti u Papui Novoj Gvineji, jer bi to dovelo u opasnost partnerske organizacije.

Bolesti, iznenadne smrti u porodici, loša žetva, mržnja, zavist i pohlepa – duga je lista razloga zbog kojih ljudi druge ljude optužuju za veštičarenje. Ona se u prethodnih nekoliko vekova nije znatno menjala.

Jerg Novak pojašnjava: "Veštica nema. Ali postoje optužbe, stigmatizovanje kojem je cilj da se sataniziuju i diskredituju neki ljudi, kako bi se stekle neke pogodnosti".

Lov na veštice – problem današnjice

U Evropi je progon veštica trajao od 15. do 18. veka. Između 1560. i 1630. bio je vrhunac tog progona kada je, prema istoričaru Volfgangu Beringeru, profesoru na Univerzitetu Sarske oblasti, ubijeno između 50.000 i 60.000 ljudi, piše Dojče vele.

Treba imati na umu da tada ni veliki gradovi kao što su Keln i Hamburg nisu imali više od 40.000 stanovnika.

U 20. veku je u svetu ubijeno verovatno više ljudi zbog progona pod optužbom veštičarenja nego u 300 godina evropskog progona veštica.

"U Tanzaniji je između 1960. i 2000. ubijeno oko 40.000 ljudi koji su optuženi za veštičarenje. Takav delikt ne postoji u tanzanijskim zakonima, ali su najčešće seoski sudovi donosili smrtnu kaznu za određene ljude."

Broj žrtava pre 1960. nije poznat. Beringer smatra da se ne radi o samovolji: "Došao sam do zaključka da progon zbog veštičarenja nije istorijski problem već aktuelni problem današnjice".

Foto: Depositphotos, Samiramay

"Veštičja deca" iz Konga

U Tanzaniji su najčešće progonima pogođeni ljudi sa albinizmom, jer postoji sujeverje da se od nekih delova njihovog tela mogu dobiti lekoviti preparati. U Gani seoske zajednice vide razlog rođenja bebe sa albinizmom u prethodnom prakticiranju veštičarenja. U Kongu takozvana "veštičja deca" bivaju izopštena.

Tereza Mema Mapenzi se brine o toj deci u gradu Bukavu, na istoku Konga. Ona je osnovala Centar za žene koje su silovali pripadnici paravojnih jedinica. Njena organizacija je partner sa organizacijom Misio.

Kada je počeo da raste broj odbačene dece, ona je takođe počela da govori o lovu na veštice. Njena organizacija pomaže deci da zaleče traumu, nađu smeštaj u sirotištima i mesto u školi.

"Saznali smo za više slučajeve silovanja dece, a porodica potom nije htela da ih prihvati. U drugim slučajevima su deca vanbračno rođena, i moraju da žive sa jednim roditeljem koji ih ne prihvata. Ta deca dolaze kod nas, često ih tuku do krvi, označe ih kao veštice ili imaju druge rane. To boli kad gledaš. Stalno smo iznova u šoku kada vidimo tu decu bez ikakve zaštite. Kako je to moguće?"

Teška borba protiv manije proganjanja veštica

U Kongu takozvane slobodne crkve često dolivaju ulje na vatru. Za sidu ili neplodnost žena traže krivce i nalaze ih u vešticama – ženama i deci.

Cilj Centra je da posreduje u konfliktima i da pomogne ponovnom spajanju porodica koje su razorene zbog optužbe za veštičarenje. Ponekad ovoj organizaciji pođe za rukom da uz puno strpljenja ponovo integriše žene i decu u njihove porodice.

To traje dve do tri godine, ali ne isključuje opasnost da žrtve opet budu optužene za veštičarenje.

Tereza Mema Mapenzi i Jerg Novak se nadaju da će Međunarodni dan borbe protiv progona zbog optužbe za veštičarenje povećati svest o ovom akutnom problemu današnjice.