Srušiti mit, ukloniti sećanje: Šta učiniti sa rodnom kućom najvećeg zlotvora u istoriji čovečanstva?

"Naravno da se čovek prvo zapita da li je možda važnije tamo stvoriti mesto sećanja", kaže arhitekta Štefan Marte čiji je biro "Marte.Marte" i pobedio na konkursu za preuređenje rodne kuće Adolfa Hitlera u austrijskom Braunau na Inu.

"Tužna je činjenica što je Adolf Hitler tu došao na svet, ali s druge strane, to je samo kuća u kojoj se rodio", smatra arhitekta.

Ta kuća, nedaleko od nekadašnjih gradskih zidina, tamo je stajala mnogo pre Hitlera. U kući na adresi Salzburger Vorstadt u 17. veku bila je pivnica. Kasnije je pretvorena u zgradu sa stanovima za iznajmljivanje. Mnogo godina kasnije, krajem 19. veka, u jedan od tih stanova uselio se austrijski državni službenik sa svojom ženom. Dvadesetog aprila 1889. tu im se rodilo treće od ukupno šestoro dece. Zbog tog deteta se i vode žive rasprave o kući. Novorođenčetu u porodici Hitler dali su ime Adolf – a ko je on i za kakve zločine i patnje je odgovoran, to danas znaju svi.

Foto: GettyImages, Hulton Archive / Staff

Muzej, škola, radionica za invalide...

U doba nacizma i kada je Austrija pripojena "Rajhu", Hitlerova stranka NSDAP tamo je u čast "Firera" uredila "kulturni centar", s galerijom i bibliotekom s knjigama po ukusu nacista. I oni su tada arhitektonski promenili tu kuću – postavili su veće prozore kako bi izgledala otmenije, jer nije moglo biti da je vođa rođen u jeftinoj seoskoj krčmi.

Nakon rata su tamo došli Amerikanci i otvorili spomen-kuću koja podseća na nacističke zločine. Ali to je kratko trajalo, jer Braunau nije centar sveta, pa tako tamo niko nije ni dolazio. Onda se u zgradu uselila knjižara, pa škola i na kraju je tamo više od 30 godina tamo bila radionica za osobe sa invaliditetom.

U međuvremenu je zgrada propadala, nije bilo novca za neophodno održavanje, tako da su radionicu 2011. iselili. Otada kuća stoji prazna. I traje živa diskusija – šta sa njom.

Vlasniku je bilo svejedno i želeo je da je iznajmi bilo kome – bez obzira da li politički naginje levo ili desno. Javili su se i neki Rusi koji su hteli da kupe kuću – da bi je sravnali sa zemljom. To međutim grad nije želeo da dozvoli, jer je zgrada spomenik kulture.

Foto: GettyImages, Heinrich Hoffmann / Stringer

Opet policijska stanica

Vladi Austrije konačno je 2017. dozlogrdilo to natezanje, pa je uz nadoknadu kuću oduzela vlasniku. Namenila joj je i novi zadatak: biće okružna stanica policije Braunaua.

Čini se, inače, da je to nekakva praksa s Hitlerovim nekretninama – i njegov veliki građanski stan na trgu Princregentenplacu u Minhenu odavno je policijska stanica. To je ujedno i podsetnik da današnja policija nema veze s policijskom državom kakvu su stvarali nacisti. Bilo kako bilo, kuću je hitno trebalo popraviti i sanirati, i tako je austrijsko Ministarstvo unutrašnjih poslova raspisalo javni konkurs za uređenje.

Žiri je bio veoma zadovoljan jednostavnošću koju je predložio arhitektonski biro "Marte.Marte" i tako je posao došao do njih.

"Kao arhitekta se u takav projekat upuštate sa što manjim opterećenjem, čak sa određenom dozom naivnosti", kaže Štefan Marte.

"Postoje odrednice i razmišljate kako da ih realizujete. Apstrahujete i posmatrate postojeću arhitekturu i razmišljate kako da to poboljšate. Postoji dragocena istorijska supstanca, tu su rešenja koja su i tipična za ovaj kraj, a tu je i veliko zemljište koje ćemo popuniti novim zgradama."

Foto: GettyImages, Johannes Simon / Stringer

Zadatak: ukloniti sećanje

Gradić Braunau ni do sada nije želeo "turiste" koji bi dolazili pred rodnu kuću svog "Firera", a još gore bi bilo ako bi počeli da hodočaste pred policijskom stanicom. Zato je i odrednica na konkursu glasila: "Promena postojeće zgrade spolja kako bi bilo uklonjeno sećanje na doba nacizma".

A još jasnije je naglašeno da bi arhitektonsko rešenje moralo da "spreči negovanje, promociju i širenje nacističke ideologije, ili zagovaranje nacionalsocijalističke misli". Naravno da neonacistima nema smisla objašnjavati da ta kuća u Braunau doduše jeste rodna kuća Hitlera, ali da je to u suštini samo beznačajna epizoda u njegovom životu koje on nije mogao ni da se seća.

Imao je, naime, samo tri godine kad su se preselili u Linc, grad koji je mnogo više obeležio njegov život i buduću karijeru. Mnogo je takvih arhitektonskih tragova nacizma – bio to već spomenuti stan u Minhenu, vila na Oberzalcbergu, ogroman prostor za stranačke mitinge u Nirnbergu – pa čak i Olimpijski stadion u Berlinu. Šta s tim? Srušiti? Zadržati kao upozorenje budućim generacijama? Rušenjem zgrade neće se srušiti mit

"Pokušaj da se zatre prošlost poznajemo iz arheologije kao Damnatio memoriae. I u starom Egiptu i u Rimskom carstvu uništen je veliki broj spomenika velikanima za koje su njihovi naslednici smatrali da su nepoželjni", kaže bečki istoričar Marselo Lasperanca. On je objavio i knjigu o opasnom arhitektonskom nasleđu nacista.

"Cilj je bio uništiti sva svedočanstva postojanja i time obrisati jedan deo smisla prošlosti", kaže istoričar. Ali čak i u ta davna vremena se pokazalo da je nemoguće sasvim obrisati prošlost. Lasperanca veruje kako je bolje takvim zgradama dati sadržaj koji će prikazati i počinjene zločine, jer čak i da se one potpuno sruše, neće biti srušen mit. S tim se slaže i arhitekta Štefan Marte: on smatra da se u takvim slučajevima mora tražiti rešenje od slučaja do slučaja.

"Nema sumnje, za ovu kuću je bilo i drugih mogućnosti. Na primer da se zadrži kao deo istorije, onako kako su je ostavili nacisti. Ali na kraju krajeva, i ne postoji samo jedno ispravno rešenje."