Austrougari su ga proterali zbog patriotizma, a on im je uzvratio molitvom koja i danas uliva nadu

View this post on Instagram

#nadanasnjidan umro je srpski patriota koji je voleo Hrvaticu. . Prošlo je 96 godina otkako veliki srpski pesnik i intelektulac Aleksa Šantiæ nije više meðu živima, ali njegov duh i dalje živi kroz njegovu vanvremensku poeziju, koja je i u modernim vremenima našla svoju primenu, uglazbljena u folk i pop aranžmane, pretvorena u hitove glasovima popularnih izvoðaèa, od Himze Polovine do Jadranke Stojakoviæ, od “Emine” do “Što te nema”. . Meðutim, ono “šantiæevsko” što nam je možda najviše nedostajalo na ovim prostorima u poslednjih 20 godina jeste njegov patriotizam, koji je nadilazio nacionalne okvire. Sa jedne strane nacionalista u najèistijem tumaèenju ovog pojma, a sa druge kao èovek potekao iz multinacionalne sredine bio je zadojen dubokim poštovanjem prema nesrpskim etnitetima u Hercegovini i rodnom Mostaru. Šantiæ je braæom smatrao sve narode koji su živeli na ovim prostorima, Hrvate, Bošnjake, jevreje, težio njihovom osloboðenju, ujedinjenju i voðen takvom ideologijom napisao “Ostajte ovde”, pesmu-moleban narodu koji je globalna geostrateška pomeranja osetio na svojim pleæima. Izvor: espreso #aleksasantic

A post shared by Tijana Tajèi (@dodir_knjizevnosti) on Feb 2, 2020 at 5:42am PST

Tog 2. februara 1924. u svojoj 55. godini, bolestan od tuberkuloze, preminuo je Aleksa Šantić, veliki srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva.

Prvu pesmu objavio je 1886. godine, a prvu zbirku 1891. godine. Punu stvaralačku zrelost Šantić je dostigao u razdoblju između 1905. i 1910. godine, kada je napisao i najlepše pesme.

U jednom od najtežih razdoblja u svom životu, 1913. godine, kada su ga austrougarske vlasti zbog patriotizma i širenja ideja u nacionalnom oslobođenju, proterale iz iz Mostara, Šantić je napisao ovu molitvu za koju malo ljudi zna.

Prošlo je više od veka, a ove reči i danas podsećaju šta je u životu važno. One leče patnju i ulivaju nadu.

"Veliki Bože Istine i Pravde,
Koji me diže iz gnusnoga kala,
U krvi oganj, u ruci mač dade,
I reče: "Prkosi vihorima zala!"

Bože, koji si u prostor beskrajni
Dao mi svijet, koji ne zna niko,
U dušu moju unio luč sjajni
I na bolove me i stradanja svik’o…

Daj mi u srcu kap Tvoje milosti
I stišaj buru podivljale ćudi:
Da mogu praštat gonjenja i zlosti,
I cio svijet prigrlit’ na grudi…"