Doktor za eutanaziju: "Mole me za smrt, sve bude gotovo za minut"

Belgija je jedna od retkih zemalja u kojima je eutanazija legalna. Prekid života legalizovali su 2002. godine, a prosečno svakog dana na taj način umre šestoro ljudi. Lekari su prošle godine okončali 2.357 života eutanazijom.

Lekar Ives de Loht jedan je od onih koji svojim pacijentima, kako sam kaže, olakšava bol i patnju u poslednjim trenucima njihovih života.

"Ubrizgamo dozu u pacijentovu venu. Za manje od minut on ode, zaspi i zatim umre. Bez ikakve patnje, nema bola, samo zaspi", kaže De Loht.

Belgija je jedna od najliberalnijih zemalja po pitanju eutanazije i u nju dolaze ljudi iz svih krajeva sveta. Tako je stigao i Alan, koji boluje od ALS-a, amiotrofične lateralne skleroze, stanja u kom postepeno slabe svi mišići. Najčešće pacijenti umiru tri godine posle dijagnoze. Doputovao je iz Francuske, prešao 700 kilometara u pratnji dva sina, kako bi sa lekarom dogovorio eutanaziju kad se njegovo stanje pogorša.

"Kako ćete da odlučite kada?", pitao ga je lekar. "Mislim da će to biti kad izgubim mogućnost komunikacije i kretanja", glasio je odgovor.

Nakon dogovora za postupak, Alan je otišao kući. Eutanaziju nije dočekao, umro je pre nekoliko meseci nakon komplikacija respiratornog sistema.

"Moramo da prihvatimo činjenicu da ne možemo da izlečimo sve bolesti. A naša uloga je kad ne možemo da izlečimo, da pokušamo pacijentu da olakšamo, da ga oslobodimo bola. I tako ja zapravo radim svoj posao lekara i na samom kraju", kaže De Loht.

Svaki pacijent odlučuje o osobama koje će u tom trenutku biti prisutne u maloj bolničkoj sobi u kojoj se eutanazija izvršava. Najčešće su prisutni članovi najbliže porodice.

"Alan je jedan od onih koji ispunjavaju uslove, jer je napisao molbu. Ima ozbiljnu bolest za koju ne postoji lek, a patnja mu se ne može smanjiti. Ispunjava tri glavna uslova za eutanaziju", naglašava lekar.

U većini zemalja na svetu eutanazija je ilegalna. U Velikoj Britaniji dr Loht bi bio osuđen na doživotnu kaznu zatvora zbog ubistva, piše BBC.

"To je jako važan čin, težak, i ostavlja snažan emotivni utisak. Ne zovem to ubistvom pacijenta, ja umanjujem njegovu agoniju, njegovu patnju. Dajem mu tu poslednju brigu, i ne osećam se kao da ubijam pacijenta", kaže.

Luis (79) je dobrog zdravlja. Želi da bude sigurna da će joj eutanazija biti dostupna ako joj ikada zatreba.

"Verujem da treba da se suočite sa smrću, i ako možete da je dočekate na nogama. To je nešto što nas pogađa sve, i svi ćemo umreti. I imam pravo da zahtevam kvalitetan kraj života. Ne želim da završim na mestu gde se sve oseća na mokraću", kaže.

Dr Loht prekinuo je živote više od 100 ljudi. Pre nekoliko godina počeo je da zapisuje priče nekih svojih pacijenata.

"Ova osoba koja je sada mrtva, razgovarala je sa mnom preko kompjuterskog softvera, morala je očima da bira slova, i uspela je da napiše rečenicu - hvala vam što ste mi olakšali, ja sam umorna. Bilo je to impresivno, imala je ALS", objasnio je.

Kaže kako je jako teško odbiti pacijente koji zatraže eutanaziju, ali da se uvek mora uraditi odabir.

"Prisiljeni smo da biramo, s obzirom na broj molbi i zato uvek odaberem najbolesnije pacijente. Morao sam reći ne i ne uvek iz medicinskih razloga, nekada iz emotivnih, kada je reč o ljudima koje znam ili članovima porodice. To ne bih mogao da uradim", rekao je.

Foto: photographee.eu / depositphotos

Novinari BBC-ja pratili su lekara u njegovoj poseti pacijentu čija će patnja ubrzo biti prekinuta. Veče pre eutanazije dr De Loht ga je posetio.

"Došao sam da vas posetim i vidim da li ste se predomislili", pita ga.

Objašnjava mu kako će izgledati postupak.

"Nema problema. Ne možete da zamislite koliko olakšanje sam osetio kad sam došao u Brisel i upoznao lekara. Kad sam saznao da je to moguće, pao mi je veliki teret s leđa. Pomislio sam - konačno ima izlaza", kaže 82-godišnji Mišel, bivši načelnik u policiji, koji boluje od terminalnog raka vilice.

"Na samom početku mi je rekao da će se boriti do zadnjeg daha. Daću sve od sebe da se izlečim, tako je govorio. Ali svi ti jako zahtevni i teški tretmani nisu uspeli. Sada je odustao. Njegov bol je toliko snažan da je razmišljao i o samoubistvu", kaže njegova supruga.

"Bol je neizdrživ. Vidim da supruga želi da mi pomogne, želi još više vremena. Rekao sam joj da ne traži više vremena jer ću se jedne noći ubiti. Nisam to uradio jer mi je dostojanstvo jako važno. Želim to da uradim dostojanstveno. Zato sam toliko zahvalan. Zahvaljujući vama umreću dostojanstveno", rekao je.

Supruga je njegovu odluku jako teško prihvatila, i odgađala tretman.

"Došlo je vreme da prekine svoj život, jer to više nije njegov život. Hrani se na cevčicu već godinu dana. Kaže da se oseća kao pas na povocu. To je nehumano", kaže.

Poslednje večeri u životu nije mogao da spava, pokušavao je da nasmeje suprugu i svoju porodicu.

"Sutra će sve biti gotovo. Barem je Isabel pripremljena, što ne bi bila da sam na primer stradao u nesreći, a moglo je da se dogodi. Sve smo pripremili. Nije rak taj koji me je uzeo, odneo, ja sam taj koji je doneo odluku", naglašava Mišel.

Sledećeg jutra Mišel je mirno preminuo. "Otišao je sa jako puno emocija, ali sve je prošlo dobro. Nije spavao uopšte, bila je to njemu jako duga noć. Dok je umirao zahvaljivao nam se. Suze njegove supruge i njihovih sinova, ostaće sa mnom danima", rekao je lekar.