Popeo se na Vezuv, obišao Severni pol i piramide, pa u Srbiju doneo...

Ugledni advokat i veleposednik svuda je isticao svoje srpsko poreklo, a najveći podvig učinio je pred kraj života kada je obilazeći polarni krug preživeo jednu od najžešćih orkaniskih oluja. I dok su njegovi saputnici, turisti iz Severne Amerike i zapadne Evrope zahvaljivali Svevišnjem i zaricali da nikada više neće korčiti s kopna, starina je istim brodom zaplovio ka Italiji, sa željom da se popne na vulkan i poseti Vatikan.

Želeo je da lično upozna poglavara Katoličke crkve, papu Lava VIII i znajući da i najugledniji kardinali ponekad čekaju mesecima na prijem, jednostavno se umešao među članove delegacije koji su toga dana bili u protokolu. I dok su svi skrušeno pognutih glava čekali da papi celivaju skute, samo mu je Riđički razdragano prišao, izljubio ga i pozdravio kao da mu je rođeni. Začuđeni ali i zadivljeni poglavar žarko je želeo da sazna ko je starina vedrog duha, ali nije imao koga da pita. Hadžija je uveliko brodio ka Sredozemlju sa željom da se upozna sa egipatskom kulturom.

U Kairo je stigao krajem zime 1888. godine, kada je već imao 83 godine. To mu nije smetalo da odmah iznajmi kočiju koja će ga odvesti do piramida u Gizi. Pokušao je, ali nije uspeo da se popne na Kefrenovu i Menkorovu piramidu. Uspeo je, međutim, da se uzvere na Kopsovu, priznajući da nije bilo lako. Kroz njenu unutrašnjost, zapisao je, mestimice je prolazio tako što bi ga jedan beduin vukao za noge, a drugi gurao napred. Kada je dovoljno "istražio" drevne gobnice, Nilom se spustio do hiljadu kilometara udaljenog Asuana, odakle se vratio jašući na kamili, a mestimice i pešice. Plemeniti Riđički od Skribješića, kako je glasila njegova ugarska plemićka titula, bio je nosilac austrijskog ordena Gvozdene krune, ali i srpskog Takovskog krsta. Bio je mecena i dobrotvor, jedan od osnivača Matice srpske, ktitor mnogih crkava, prijatelj Obrenovića i finanasijer oslobodilačkih ratova Srbije. Ipak, najviše se pamti po mumiji koju je kupio na pijaci u Luksoru. Verujući da će se srpska javnost i studenti najlakše upoznati s drevnom kulturom gledajući ovu mumiju, nije mu bilo teško da je brodom, redovnom poštanskom linijom preko Sredozemlja, Egejskog, Mramornog i Crnog mora, a zatim Dunavom, pošalje za Beograd.

Mumija je bila namenjena Narodnom muzeju u Beogradu, ali ono za šta je njemu trebalo nekoliko dana, njegovim potomcima trebalo je stotinu i više godina. Gotovo kroz čitav dvadeseti vek mumija se seljakala iza depoa u depo, daleko od pogleda posmatrača, vremenom postajući i urbana legenda - svi su za nju čuli, ali je gotovo niko nije video. Sve do pre desetak godina kada je konačno postala deo stalne postavke Arhološke zbirke Filozofskog fakulteta u Beogradu.