Treba li definisati takmičarska pravila i za transrodne osobe?

Jedna od prvih reakcija na ovu biciklističku trku, bio je tvit čoveka koji je prokomentarisao da su "osvajačice srebra i bronze orobljene", a da su na pobedničkom postolju morale da se smeškaju i "pretvaraju kako je to sve pošteno". Odgovarajući na ovo, MekKinon je najpre napisala da se njene konkurentkinje "možda zaista raduju", da joj je osvajačica srebra prijateljica, a besnog tviteraša pozvala da ne objektivizuje žene i da ih ne koristi u svrhu sopstvene netrpeljivosti.

U kasnijim komentarima, međutim, održala je pravi čas osvešćivanja svima koji su ili bili neupućeni u ovu problematiku, ili o njoj imali čvrst stav baziran na stereotipu da neko ko je rođen u muškom telu a priori ima više snage i izdržljivosti od onog ko nije.

Pre svega, upravo zahvaljujući ovoj biciklistkinji, šira javnost upoznala se sa činjenicom da sportistkinje koje su rođene kao muškarci, a takmiče se u ženskoj konkurenciji, pre takmičenja moraju da imaju nivo testosterona niži od svojih konkurentkinja: "I dalje sam prinuđena da održavam izuzetno nizak nivo testosterona... nivo koji je bukvalno neprimetan koliko je nizak, daleko niži nego što je prosečno kod žena", objasnila je.

Ovo pravilo, inače, od septembra više ne važi u Kanadi (odakle je i MekKinon). Transrodnim studentima i studentkinjama sada je dozvoljeno da se, bez prethodne hormonske terapije, takmiče u timovima koji su "u skladu s njihovim rodnim idenititetom". Za razliku od Kanade, globalna pravila daleko su kompleksnija.

U januaru 2016. Međunarodni olimpijski komitet usvojio je nova pravila, koja transrodnim sportistima i sportistkinjama navodno olakšavaju situaciju, dok realno to nije slučaj.

Tada je, naime, "bez ikakvih restrikcija" dozvoljeno takmičenje sportistima koji su rođeni u telu žene, a takmiče se u muškoj konkurenciji: i bez prethodne hirurške promene pola. S druge strane, transrodnim sportistkinjama koje se takmiče u ženskoj konkurenciji propisano je da moraju da se podvrgnu hormonskoj terapiji u minimalnom trajanju od dve godine, koja podrazumeva dodatno smanjivanje do sada dozvoljenog nivoa testosterona (i to u periodu od godinu dana pre početka takmičenja).

U prevodu to zapravo znači da su transrodne sportistkinje ne povlašćene zbog navodnog fizičkog preimućstva njihovog "muškog tela", već naprotiv - da su diskriminisane, zbog napornih hormonskih terapija kojima su podvrgnute, a pored kojih ipak moraju naporno da treniraju. MekKinon tako navodi: "Treniram 15 do 20 sati, dva puta dnevno, 5-6 dana u nedelji. Ja, tek tako sam ustala s kauča i pobedila. Transfobičari jedni!"

I dok je skepsa spram performansi transrodnih takmičarki donekle i razumljiva zbog vekovnih predrasuda, praksa je pokazala da ni transrodni takmičari nisu pošteđeni problema.

Rainbow-striped armour: The ups and downs of winning Worlds as a trans woman. https://t.co/pb4zl8EmWp pic.twitter.com/OajNV2Mnog

— Ella (@ellacyclingtips) November 26, 2018

Tinejdžer Mak Begs iz Teksasa osvojio je zlato na državom rvačkom turniru, ali u ženskoj konkurenciji, s rezultatom od čak 12:2 u finalu. Begs živi kao muškarac već nekoliko godina, kada je započeo i medicinsku proceduru promene pola, ali mu molba da bude uključen u mušku konkurenciju ipak nije uslišena. U Teksasu, naime, na snazi je odredba po kojoj se "sportisti takmiče u konkurenciji koja odgovara polu navedenom u njihovoj krštenici".

Zbog svega toga, roditelji takmičarki čak su podneli i tužbu protiv rvačke lige, tvrdeći da Bigs predstavlja fizičku opasnost za njihove ćerke i da je sve to nefer. S druge strane, same rvačice nisu imale ništa protiv, te im se Bigs u više navrata i zahvaljivao zbog toga. Takođe, jedan od roditelja koji je učestvovao u sudskoj tužbi, i sam je istakao da sve to nema veze sa samim Makom: "On je sjajno dete, vredno, i sve ovo nije lično. Ovo nije pitanje mržnje. Mi samo mislimo da nije fer da se Mak rve, ili da mu uopšte bude dozvoljeno ili propisano da se rve protiv devojaka", objasnio je.

I zaista, to nije fer, ali država Teksas nema sluha za to - baš kao ni druge američke države, Olimpijski komitet i ostatak planete. S jedne strane, u pitanju su stereotipi o fizičkim predispozicijama, pa i "karakteru" osoba koje su rođene u telu ovog ili onog pola. Ako u pripremu za takmičenje uložite mnogo rada i truda i na kraju vas pobedi osoba koja je rođena, razumljivo je da ćete se ljutiti i za svoj neuspeh optuživati "višu silu".

S druge strane, međutim, u pitanju je regulativa i tema koja je još uvek u razvoju - koja bi tek trebalo da postane aktuelna u stručnim krugovima, o kojoj bi tek trebalo da se raspravlja na način lišen predrasuda i predubeđenja.

Jedno od mogućih rešenja ponudio je Kaj Skot, partner u "Trans Fokus Konsalting", kanadskoj agenciji koja se bavi upravo problemima transrodnih ljudi. Iako je pohvalio mere kojima se studentima i studentkinjama u Kanadi omogućava da se takmiče u konkurenciji koja je u skladu s njihovim rodom, on je u razgovoru za "Vankuver San" istakao da je većina sportova i dalje "podeljena isključivo po rodnim linijama" i da bi u svim sportovima trebalo da bude podele i po drugim parametrima, kao što su mišićna masa, težina ili hormonalni status.

U svakom slučaju, trenutna situacija neodrživa je na duže staze. Ni takmičarke poput Rejčel MekKinon, ni takmičari kao što je Mak Begs, ne mogu se smatrati ravnopravnim po bilo kom osnovu - što osećaju ili oni sami, ili oni s kojima se takmiče, ili obe strane. Diskriminacija je sveobuhvatna i zbog nje trpe svi. Ovi slučajevi, međutim, izuzetno su važni za otvaranje ozbiljne debate - jer moć i dubinski značaj medijskih napisa svakako nije dovoljan da se bilo šta konkretno promeni.

Što se naše lokalne scene tiče, čitava ova priča deluje prilično nadrealno. Problemi s kojima se u Srbiji suočavaju transrodne osobe, daleko su bazičniji, daleko više utiču na puku egzistenciju i sve to zajedno ima malo veze sa sportom. Ipak, ovo je tema koja sigurno muči i naše sportiste i sportistkinje, i koja istovremeno otvara ozbiljna pitanja o stereotipima i različitim nivoima i tipovima diskriminacije.

A to je bar isto u Teksasu, Južnoj Karolini i kod nas.

Tekst preuzet iz magazina Optimist.

Foto: Promo