Zašto je Karađorđe naredio svojim ratnicima da se ošišaju?

Nos orlovski, na vrhu malo zašiljen. Lice pomalo duguljasto, dole široko. Tanke crne brkove uredno je održavao, a koščatu bradu redovno je brijao. Usne tanke i stamene od ćutanja, budući da je govorio vrlo malo. Kada bi krenuo iz Beograda u Topolu, podviknuo bi: "konje", i sve je za tili čast spremno za put, kao da se išlo na vojsku. Umesto da kaže, tokom putovanja, kuda će, on bi mahnuo rukom na tu stranu, navodi Nedeljnik.

Kada bi zaželeo da mu momak-pevač zapeva, mahnuo bi rukom kao da zahvata vodu, a kada bi hteo da prestane s pesmom, opet bi mahnuo rukom kao da zaustavlja vodu, ne izgovorivši pritom nijednu reč.

Crne vlasi pleo je u viticu, odnosno perčin, što se lepo vidi na slici Gajslera (1808). Nošenje duge kose u ratno doba imalo je bar dve slabe strane - bilo je teško održavati higijenu i voditi borbu prsa u prsa. U trenucima predaha, Karađorđe je terao svoje sekretare i momke, dok bi se odmarao u hladovini, da mu trebe vaši iz glave i kose. Tim načinom samo je delimično održavao higijenu.

Duge kose savijene u perčine smetale su Srbima u borbi protiv Turaka. Kad bi se uhvatili ukoštac, Turci su bili u prednosti nad ustanicima, pošto su mogli da ih uhvate za perčin i lakše savladaju, a ovi njih ne, jer su brijali glave.

Dugo su ustanici oklevali da uklone perčine. Prvi je ošišao perčin vožd Karađorđe, ali tek početkom 1810. godine. On je u Beogradu ošišao kosu a la Titus, što se zapaža i na slici Borovikovskog (1815).

Potom je zapovedio da se ošišaju svi Srbi ratnici. Zabrana starih i uvođenje novih običaja redovno je praćena otporom, što se desilo i u ovom slučaju. Zapamćeno je da su Azanjci poručili voždu, posredstvom Vujice Vulićevića: "Dosta je Karađorđu što zapoveda našim glavama, a naše će glave zapovedati našim kikama!"

Azanjci su mu bili nadohvat ruke, pa im je odmah pošao u pohode. Neposlušne Azanjce stavio je pred kaznenu jedinicu i tek tad su tvrdoglavi voždovi susedi odlučili da žrtvuju kike da bi sačuvali glave.