"Besmrtnost putem digitalizacije uma nije moguća, i neće ni biti"

Koliko god se trudili, neurolozi i kognitivni psiholozi nikada neće pronaći kopiju Betovenove Pete simfonije u mozgu - ili kopije reči, slika, gramatičkih pravila i drugih vrsta spoljašnjeg stimulusa.

Naravno, ljudski mozak nije potpuno prazan, ali ne sadrži ono što većina ljudi smatra da sadrži. Čak ni najjednostavnije stvari, poput 'sećanja', tvrdi psiholog.

Naše pogrešno mišljenje o mozgu ima svoje duboke istorijske korene, ali izum kompjutera četrdesetih godina prošlog veka nas je posebno zbunilo. Već više od sedamdeset godina psiholozi, lingvisti, neurolozi i drugi stručnjaci za ljudsko ponašanje ističu da mozak radi poput kompjutera.

Da bismo shvatili koliko je pogrešna ova ideja, zamislite mozak novorođenčeta. Zahvaljujući evoluciji, ljudske prinove, poput mladunčadi drugih vrsta sisara, dolaze na svet opremljeni svim stvarima neophodnim za interaktivni odnos s njim. Vid novorođenčeta možda jeste zamagljen, ali ono obraća naročitu pažnju na ljudska lica, i vrlo brzo stiče sposobnost da prepozna majčino. Od svih zvukova najviše mu se dopada ljudski glas, i ume da napravi razliku između dva jezika. Čovek je, bez sumnje, stvoren tako da gradi društvene veze.

Zdravo novorođenče takođe je opremljeno velikim brojem različitih refleksa - unapred stvorenih reakcija na određene draži koje su vrlo važne za njegov opstanak. Ako ga nešto zagolica po obrazu, okreće glavu ka tome, i sisa šta god dospe u njegova usta. Zadržava dah pod vodom, čvrsto grabi stvari koje dospeju u njegove majušne šake, a ono što je najbitnije jeste da dolazi na svet sa moćnim mehanizmom za učenje koji mu omogućava da se brzo menja i efikasno prilagodi spoljašnjem svetu, bez obzira na to što taj svet ni izbliza ne liči na onaj u kojem su živeli naši daleki preci.

Foto: Thinkstock

Čula, refleksi i mehanizmi za učenje - to je ono sa čime počinjemo, i što je prilično mnogo, ako razmislite o tome. Ako bi nam na rođenju nedostajala bilo koja od ovih sposobnosti, teško da bismo mogli da opstanemo.

A evo sa čime se ne rađamo: informacije, podaci, pravila, softver, znanje, leksikoni, preprezentacije, argoritmi, programi, modeli, memorija, procesori, simboli - dizajnerskim elementima koji kompjuterima omogućavaju da se u neku ruku ponašaju inteligentno. I ne samo da nismo rođeni sa ovim stvarima, već ih u toku života nikada ne razvijamo.

Ne skladištimo reči ili pravila koja nam govore kako da rukujemo njima. Ne stvaramo reprezentacija vizuelnih nadražaja, ne skladištimo ih u kratkoročnoj memoriji, i ne prebacujemo zatim predstavu toga u uređaj za dugoročno pamćenje. Ne posežemo za rečima, vizuelnim prikazima ili informacijama u našim memorijskim registrima. Kompjuteri rade sve ove stvari, ali ne i živi organizmi.

Kompjuteri, doslovno, obrađuju informacije - brojeve, slova, reči, formule, vizuelne prikaze. Informacija prvo mora da bude kodirana u format koji kompjuteri koriste, što podrazumeva određene kombinacije nula i jedinica (bitovi), organizovanih u male celine (bajtovi). Svaki bajt na našim komputerima sadrži 8 bita; određena kombinacija tih bitova predstavlja slovo "P", druga kombinacija predstavlja slovo "A", treća slovo "S". Kada se ta tri bita nađu jedan pored drugog, formiraće reč "Pas". Jedna jedina fotografija sastoji se od miliona bitova, okruženih specijalnim znacima koji govore komputeru da bi trebalo da očekuje vizuelni prikaz, a ne reč.

Kompjuteri doslovno premeštaju ove kombinacije s mesta na mesto u različitim fizičkim skladištima, smeštenim u elektronskim komponentama kompjutera. Ponekad ih samo kopiraju, a ponekad i transformišu na različite načine - na primer, kada ispravljamo grešku u tekstu, ili kada obrađujemo neku fotografiju. Pravila kojih se kompjuteri pridržavaju prilikom svog funkcionisanja takođe su uskladištena u njima samima. Ove grupe pravila zajedno čine "program" ili "algoritam". Grupa algoritama koja nam omogućava da obavimo nešto (na primer kupimo deonice na berzi ili potražimo partnera preko interneta) zove se aplikacija.

Ovaj dugačak uvod u svet kompjutera služi da istakne jednu vrlo važnu stvar: funkcionisanje kompjutera zasniva se na simboličkom predstavljanju sveta.

Oni doslovno skladište podatke, i doslovno ih vraćaju. Oni zaista imaju fizičku memoriju, i zaista se vode algoritmima u svemu što rade, bez izuzetka. Ljudi, s druge strane, nikada nisu, i nikada neće. Ipak, zašto toliko mnogo naučnika opisuje naš mentalni život kao da smo kompjuteri?

Foto: Thinkstock

U svojoj knjizi "In Our Own Image" iz 2015. godine, stručnjak za veštačku inteligenciju Džordž Zarkadakis opisuje šest metafora kojima su se ljudi služili u poslednjih 2.000 godina da opišu ljudsku inteligenciju.

U najranijem periodu, predstavljenom i u Bibliji, smatralo se da su ljudi stvoreni od gline ili prašine, koju je inteligentni bog prožeo svojim duhom. Taj duh "objašnjavao" je postojanje naše inteligencije - barem u gramatičkom smislu. Nastanak hidrauličnog inženjerstva u 3. veku pre nove ere doveo je do popularizacije hidrauličnog modela ljudske inteligencije, ideje da kroz naše telo telu različite tečnosti - "humori", zaslužne za naše fizičko i mentalno funkcionisanje. Hidraulična metafora bila je aktuelna tokom više od 1.600 godina, usput prilično zadržavajući razvoj medicine.

Do 1.500. godine, izumljeni su automati sa zupčanicima i federima, inspirišući savremene mislioce poput Renea Dekarta da ukažu na to da su ljudi složene mašine. Stotinu godina kasnije, britanski filozof Tomas Hobs izneo je teoriju da razmišljanje nastaje iz malih mehaničkih pokreta u ljudskom mozgu. Do 18. veka, razvoj elektriciteta i hemije doveo je do nastanka novih teorija o poreklu ljudske inteligencije - još jednom, pretežno metaforičkih.

Inspirisan velikim probojem na polju razvoja komunikacija polovinom 19. veka, nemački fizičar Herman fon Helmholc uporedio je mozak sa telegrafom.

Foto: Thinkstock

Svaka metafora odražavala je najnaprednija shvatanja u određenoj eri. U skladu s time, samo nekoliko godina nakon nastanka prve kompjuterske tehnologogije četrdesetih godina prošlog veka, ljudski mozak je počeo da se poredi sa kompjuterom. Mozak je smatran hardverom, dok su same misli upoređivane sa softverom.

Ključni događaj koji je označio početak onoga što danas nosi širok naziv "kognitivna nauka" bilo je objavljivanje knjige "Language and Communication" psihologa Džordža Milera 1951. godine. Miler je izneo ideju da bi mentalni svet mogao rigorozno da se proučava putem primene koncepata iz informatičke teorije, računarstva i lingvistike.

Ova misao doživela je svoj ultimativni izražaj u knjizi "Computer and the Brain" matemaričara Džona fon Nojmana iz 1958. godine, koji je tvrdio da je funkcija ljudskog nervnog sistema ‘prima facie digital’, povlačeći paralelu za paralelom između komponenti onovremenih kompjutera i delova ljudskog mozga.

Podstaknut konsekventnim napretkom na polju kompjuterske tehnologije i istraživanja ljudskog mozga, vremenom je napredovao i ambiciozni multidisciplinarni pokušaj razumevanja ljudske inteligencije, zasnovan na ideji da su ljudi, baš kao i kompjuteri, informacioni procesori. Ovi napori i danas obuhvataju hiljade istraživača, zahtevaju milijarde dolara ulaganja i uzrok su nastanka ogromne literature u vidu knjiga i naučnih članaka.

Metafora obrade informacija (informational processing, IP) danas je dominantna, kako u svetu nauke, tako i na ulici. Ne postoji vid diskursa o inteligentnom ljudskom ponašanju bez upotrebe ove metafore; njena validnost u današnjem svetu pretpostavlja se bez ikakve sumnje.

Ali, IP metafora je, na kraju krajeva, samo još jedna metafora - priča koju pričamo kako bismo podarili smisao nečemu što ne razumemo u potpunosti. I baš kao što je to bio slučaj sa ranijim metaforama, današnju će jednom u budućnosti zameniti konkretno znanje.

Foto: Thinkstock

Pre godinu dana, tokom posete jednom od najprestižnijih istraživačkih instituta na svetu, zamolio sam prisutne istraživače da opišu inteligentno ljudsko ponašanje bez osvrtanja na bilo koji aspekt IP metafore. Nisu mogli to da urade. Nastavili smo razgovor putem imejla, ali ni mesecima kasnije nisu imali odgovor. Videli su problem i sami, moj izazov nisu videli kao nešto trivijalno. Ali nisu mogli da ponude nikakvu alternativu. Ispostavilo se da je IP metafora prilično 'lepljiva'.

Logička greška u vezi sa IP metaforom sastoji od dve tačne premise i pogrešnog zaključka, koji glase:

1) Svi kompjuteri imaju sposobnost za inteligentno ponašanje
2) Svi kompjuteri su informacioni procesori

Zaključak: Svi entiteti koji imaju sposobnost inteligentnog ponašanja su informacioni procesori

IP metafora je prilično smešna. Ali, zašto onda uporno opstaje? Šta nas sprečava u tome da je odbacimo?

Postoji vežba koju godinama sprovodim, tako što prvo zamolim nekog od svojih studenata da nacrtaju novčanicu od jednog dolara, što je detaljnije moguće. Kada student završi sa crtanjem, prekrijem njegov crtež papirom, izvadim iz novčanika novčanicu od jednog dolara, i zatražim od njega da opet uradi isto. Kada student završi i to uklonim papir sa prvog crteža i zamolim studente da prokomentarišu razlike.

Prva novčanica izgleda otprilike ovako:

Foto: Robert Epstajn

Pokušaj iz drugog puta izgleda otprilike ovako:

Foto: Robert Epstajn

Verujem da ste i vi iznenađeni koliko i studenti, jer, vidite, crtež koji je nacrtan u odsustvu novčanice 'očajan' je u poređenju s onim koji je nacrtan prema predlošku. I tako je kod svakog studenta, uprkos tome što je svaki student video novčanicu od jednog dolara nekoliko hiljada puta.

U čemu je problem? Zar vizuelna "predstava" dolara nije uskladištena u našoj memoriji? Zar ne možemo samo da posegnemo za uskladištenim primerkom i iskoristimo ga za crtanje crteža?

Očigledno ne, a neurologija ni nakon hiljadu godina neće moću da pronađe tačnu lokaciju na kojoj je uskladištena predstava novčanice od jednog dolara iz prostog razloga što ona ne postoji.

Veliki broj studija zapravo nam govori da obavljanje čak i najprostijih svakodnevnih aktivnosti često zahteva aktiviranje mnogobrojnih, i ponekad velikih moždanih regija.

Kada se pojave snažne emocije, milioni neurona postanu aktivniji. Studija iz 2016. godine Univerziteta u Torontu, u kojoj su učestvovali preživeli iz avionskih nesreća, pokazala je da je prilikom prisećanja sudara zabeležena pojačana neuronska aktivnost u 'amigdali, srednjem temporalnom režnju, prednjem i zadnjem delu srednje linije mozga, i vizuelnom korteksu' putnika.

Ideja o tome da su sećanja uskladištena u pojedinačnim neuronima je apsurdna - kako i gde se ljudska memorija skladišti u ćelijama?

Šta se, dakle, dešava kada studenti crtaju po sećanju novčanicu od jednog dolara? Oni pokušavaju bar do neke mere da povrate iskustvo kroz koje su prošli prilikom susreta sa novčanicom. Razlika između dve nacrtane novčanice govori nam da je vizualizacija predmeta u njegovom odsustvu znatno manje precizna od onoga što vidimo u njegovom prisustvu. Kada pokušavamo da se setimo nečega, mi se oslanjamo na naše iskustvo, koje pokušavamo da oživimo. A kada prepoznamo nešto, jednostavno smo svesni činjenice da smo do tada već imali to perceptivno iskustvo.

Mnogi će reći da studenti nisu nacrtali novčanicu dovoljno detaljno jer se pre toga nisu ni trudili da upamte sve detalje, ali čak i da to jeste slučaj, vizuelni prikaz dolara ni na koji način nije uskladišten u njihovom mozgu. Oni će jednostavno biti bolje pripremljeni za obavljanje tog zadatka, kao što pijanista kroz vežbanje postaje veštiji u sviranju koncerta bez gledanja u partituru.

Foto: Thinkstock

Zahvaljujući ovoj jednostavnoj vežbi, možemo da počnemo da gradimo teoriju o inteligentnom ljudskom ponašanju oslobođenu IP metafore - onu prema kojoj mozak nije potpuno prazan, ali koja je oslobođena njenog tereta.

Dok obitavamo u svetu, menja nas mnoštvo iskustava koja se mogu podeliti u tri osnovne kategorije:

1) posmatramo šta se dešava oko nas (ponašanje drugih ljudi, zvuk muzike, instrukcije, čitamo ispisane reči, gledamo vizuelne prikaze na ekranima)

2) izloženi smo nevažnim nadražajima (poput buke drumskog saobraćaja), pomešanim sa važnim nadražajima (zvuk policijskih sirena).

3) dobijamo nagrade i kazne za određene vidove ponašanja

Što je naše menjanje konzistentnije sa ovim iskustvima, postajemo efikasniji: možemo da odrecitujemo pesmu, možemo da pratimo instrukcije, umemo da odgovorimo na važan stimulus.

Ipak, niko ne zna koje se sve promene dešavaju u mozgu nakon učenja pesme, niti gde je ta pesma "uskladištena".

Pojedini kognitivni naučnici, poput Antonija Kemera sa Univerziteta u Sinsinatiju - autora knjige "Radical Embodied Cognitive Science" iz 2009. godine, sada potpuno odbacuju ideju da mozak radi poput kompjutera. Kemero opisuje inteligentno ponašanje kao direktnu interakciju organizama sa njihovim spoljašnjim svetom.

Jedan od mojih omiljenih primera dramatične razlike između IP metafore i onoga što neki nazivaju "antireprezentativnim" pogledom na ljudsko funkcionisanje jesu dva različita objašnjenja istog fenomena - kako bejzbol igrač uspeva da uhvati loptu u letu. U pitanju je divno objašnjenje doktora Majkla Mekbita i njegovih sa Univerziteta u Arizoni iz 1995 godine. Prema IP perspektivi, igrač bi prilikom hvatanja lopte trebalo da zna brzinu kretanja lopte, moment sile i sve ostale slične parametre koje će zatim analizirati kako bi stvorio unutrašnji model kretanja lopte. Nakon računanja, igrač bi svoje motoričke pokrete konstantno trebalo svesno da usklađuje sa kretanjem lopte u realnom vremenu, kako bi je uspešno uhvatio.

To bi sve bilo sasvim u redu da ljudi funkcionišu kao kompjuteri, ali Mekbit i njegove kolege imaju znatno jednostavniju ideju: da bi uhvatio loptu, igrač jednostavno treba da se pomeri ka mestu na kojem mu se učini da će lopta pasti, koje je odredio na osnovu svoje vizualne percepcije. Za to mu nisu potrebni nikakvi kompjuterski proračuni, nikakve vizualne reprezentacije, niti komplikovani algoritmi.

Foto: Thinkstock

S obzirom na to da IP metafora nije validna, nikada nećemo uspeti da dostignemo besmrtnost putem digitalizacije ljudskog uma. Ne samo zbog odsustva svesnog softvera, već zato što sada dolazimo do vrlo dubokog problema, zvanog "problem jedinstvenosti", koji je istovremeno i inspirativan i deprimirajući.

S obzirom na odsustvo "skladišta memorije" i "reprezentacija" stimulusa u mozgu, i činjenicu da se menjamo tako što se naš mozak adaptira okruženju, ne postoji razlog koji bi nas naveo da verujemo da isto iskustvo menja dve ljudske jedinke na potpuno isti način. Ako vi i ja odemo na isti koncert, promene u mom mozgu koje se odvijaju dok slušam Betovenovu Petu simfoniju biće skoro sasvim sigurno drugačije od onih koje se odvijaju u vašem mozgu. Te promene, kakve god bile, zasnovane su na jedinstvenoj, već postojećoj nervnoj strukturi, koju su prethodno oblikovala jedinstvena iskustva koja je neka osoba doživela u životu.

Upravo zbog toga, kao što je ser Frederik Bartlet demonstrirao u svojoj knjizi "Remembering" iz 1932. godine, dve osobe nikada neće ponoviti priču koju su čule na isti način. Štaviše, vremenom će njihove priče postajati sve drugačije. To je zato što ne postoji kopija priče u mozgu, već je svaki naredni put uvek iznova proživljavamo do nekog stepena (isti slučaj kao sa novčanicom od jednog dolara).

Ovo saznanje je inspirativno jer to znači da je svako od nas zaista sasvim jedinstven, ne samo u odnosu na našu genetiku, već i po pitanju menjanja mozga tokom vremena. Ipak, istovremeno je i deprimirajuće, jer na neurologe ponekad deluje toliko obeshrabrujuće da to ne biste mogli ni da zamislite. Svako novo iskustvo moglo bi da podrazumeva promenu koja uključuje nekoliko stotina neurona, nekoliko miliona neurona, pa možda čak i ceo mozak, a obrazac po kojem se te promene odvijaju mogao bi da bude drugačiji kod svake osobe.

Foto: Thinkstock

Ono što je još gore jeste da, čak i kada bismo uspeli da snimimo položaj svih 86 miliona neurona u datom trenutku, i uspeli da reprodukujemo njihov raspored van tela, to i dalje ne bi značilo ništa van mozga koji ih je proizveo. Ovo je možda jedan od najvećih razloga zašto je IP metafora neodrživa. Kopije u kompjuteru se ne menjaju, čak ni kada isključimo kompjuter, dok naš mozak funkcioniše samo dok smo živi. Ne postoji paljenje i gašenje. Ili funkcioniše, ili ne postojimo.

Neurobilog Stiven Rou ukazao je u svojoj knjizi "The Future of the Brain" iz 2005. godine na to da čak ni trenutni snimak mozga ne znači ništa ukoliko ne znamo kompletnu istoriju nečijeg života, možda čak i društveno okruženje u kojem je ta osoba živela. Jer, da bismo proučili kako nečiji mozak funkcioniše, nije dovoljno snimiti položaj 86 miliona neurona i otkriti 100 biliona (engleski trillion) njihovih međusobnih veza, nije dovoljno otkriti još i snagu svake konekcije ponaosob, i nije dovoljno znati u svakom trenutku stanje više od 1.000 proteina koji se nalaze u tački spajanja neurona, već i znati kako aktivnost mozga u svakom trenutku doprinosi integritetu celokupnog sistema. Dodajte tome da je svaki mozak različit, i ubrzo shvatate zašto cela stvar počinje da zvuči previše optimistično.

Mi smo organizmi, ne kompjuteri. Pomirite se sa tim. Nastavimo da učimo o sebi bez nepotrebnog intelektualnog prtljaga. IP metafora, koja je aktuelna već više od pola veka, pružila je izuzetno malo novih uvida u ljudski um. Vreme je da pritisnemo taster 'DELETE'.

Foto:Thinkstock