- Vesti -

Ambicija - mač sa dve oštrice

Sila koja pokreće često pokazuje drugu, tamnu stranu. Dobra je kad služi razvoju ličnosti, loša ako je kamuflaža za nedostatke u životu

Izvor: Novosti / Marija Dedić
Podeli
Foto: Thinkstock
Foto: Thinkstock

ŽENE ISTUPAJU IZ DRUGOG PLANA Istražujući odnos žena prema ambiciji, psihijatar Ana Fels ustanovila je da, za razliku od muškaraca, većina ispitanica ima negativan odnos prema ovoj osobini. Ali, u detinjstvu su bile itekako ambiciozne i nisu se stidele toga, zamišljajući da će biti slavne glumice, sportistkinje, pisci, predsednice... Međutim, već na fakultetu su devojke, iako generalno uspešnije od momaka, počele da potcenjuju svoja dostignuća. Kasnije, čak i ako su po merilima drugih bile uspešne, minimizirale su svoju ulogu u uspehu, dajući zasluge sreći. Reč je o nesvesnom ponašanju sa korenom u kulturi koja, uprkos emancipaciji, još očekuje od dama da budu ženstvene, nežne, saosećajne, blage i istupaju iz drugog plana. Deo objašnjenja leži i u činjenici da njihov uspeh nije ohrabrivan od okoline, što je takođe važan uslov da bi se ambicija razvijala.

Dobro je poznata izreka da talenat čini samo 10 posto uspeha, a sve ostalo je mukotrpan rad. Ali, šta zapravo stoji iza tog rada? Pokretačka sila, bez koje ne bi bilo ni naučnih izuma, velikih umetničkih poduhvata, dostignuća u bilo kojoj oblasti života. AMBICIJA. Zamislite za trenutak kako bi svet izgledao bez nje. Činila bi ga gomila ljudi koji tumaraju bez cilja, jer, kako je slikovito primetio Salvador Dali, inteligencija bez ambicije je kao ptica bez krila.

Nije sve, ipak, tako jednostavno. Ambicija daje krila, ali uzima vid. Stvara i razara. Tera nas napred i mami da sklopimo pakt sa đavolom. Dva lica ambicije učinili su da je jedni doživljavaju kao vrlinu, drugi kao manu. I zaista, ona nam može doneti i dobro i loše, primećuje sagovornica "Života plus", psiholog Ivana Paunović. Ključno pitanje je da li ona služi razvoju ličnosti ili prikrivanju nedostataka? Ako nas pokreće potreba za ličnim napredovanjem, intelektualna radoznalost, samospoznaja, ambicija će doneti konstantno unapređenje i zadovoljstvo. Ali, kada prozilazi iz nedostataka, njen zadatak je da popuni praznine i da zameni ono što nam zaista fali, što na duže staze nikada ne uspeva.

- Na primer, preterana ambicioznost u poslu nekad maskira nedostatke u emotivnom životu, suočavanje sa sopstvenim manama. To naravno ne znači da svako ko voli svoj posao i posvećen mu je, beži od drugih važnih životnih pitanja. Ove vrste ambicioznosti pojavno izgledaju isto, ali razlikuje ih motivacija. Još jedan način da uvidimo o kojoj ambicioznosti se radi jeste osećaj koji imamo nakon obavljenog posla. Kada je ambicioznost "nezrela", retko osećamo zadovoljstvo, postoji konstantna glad, poriv za novim ciljevima i pre ili kasnije, razočaranje. Kada je "zdrava", nakon ostvarivanja cilja se osećamo ispunjeno, inspirisano i dajemo sebi pravo na odmor do sledećeg izazova - kaže psiholog.

Istraživanje Univerziteta u Minesoti pokazuju vezu ambicije i samopouzdanja. Pa tako, što više samopouzdanja osoba ima, veća je verovatnoća da bude ambiciozna jer veruje da može da ostvari ciljeve. Zapravo, vera da nešto možete da postignete važnija je od talenata i veština neophodnih za ostvarenje tog zadatka. Ali, nezrela ambicioznost često znači upravo suprotno - manjak samopouzdanja i niže vrednosti, primećuje naša sagovornica dodajući da ova vrsta ambicije prikriva i patološki narcizam, strah od neuspeha i odbijanja. A kad se udruže bolesna ambicija i manjak sposobnosti i kvaliteta neophodnih za njeno ostvarenje, ne piše se dobro nikome, ni pojedincu, ni njegovoj okolini.

- Ambicija koja nije u skladu sa trenutnim mogućnostima može postati opsesija, toliko destruktivna da ugrožava i druge. Cilj opravdava sredstvo postaje moto koji uključuje eksploatisanje i povređivanje drugih. Međutim, uspeh po svaku cenu košta i osobu koja se tim geslom vodi. Prati ga osiromašenje emotivnog života, telesni simptomi, anksioznost - opominje Paunovićeva.

Na tom tragu je i istraživanje Timotija Džadža sa Univerziteta u Notr Damu. Ispitujući uticaj ambicije na život 700 ispitanika u periodu od sedam decenija, Džadž je došao da iznenađujućih rezultata. Ambiciozni pojedinci su završili bolje škole i ostvarili veći poslovni i finansijski uspeh, ali nisu bili srećniji. A, oni koji nisu uspeli da ostvare svoje ciljeve, bili su nezadovoljniji i kraće su živeli od neambicioznih.

- Pravo i celovito zadovoljstvo osećamo tek kada se razvijamo i ostvarujemo neki uspeh. Nijedna krajnost, ni preterana ambicioznost, ni neambicioznost, ne donose istinsku sreću. U prvom slučaju, forsiramo se iznad svojih granica, u drugom, negiramo sopstvene želje. Ukoliko sebe poznajemo dovoljno, onda znamo šta nas usrećuje, odnosno, šta je za nas uspeh. Svesni smo koliko u kom trenutku možemo i želimo. Tada je ambicija moćan pokretač ka ispunjenom i srećnom životu - tvrdi psiholog.

Studije pokazuju da su skloniji ambicioznosti oni koji odrastaju uz uspešne roditelje. Ali, nije retkost da roditelji pokušavaju da svoje neostvarene ambicije prenesu na dete, pa tako njihov mališan ide iz muzičke škole na trening tenisa odakle trči na časove engleskog. Da je detinjstvo zaista važno za razvoj ove osobine, primećuje i naša sagovornica ističući da upravo u porodici učimo kako da se odnosimo prema uspehu.

- Reakcije roditelja na detetovu radoznalost i inicijativu utiču na to kako će se njegova ambicija razvijati. Treba ih podržavati u istraživanjima i razvoju intelektualnih kapaciteta, naglasiti značaj uspeha, ali i pokazati da se do ciljeva dolazi sopstvenim zalaganjem i trudom. Bitno je da se nauče tolerisanju frustracije i neizvesnosti cilja. Takođe je dobro razvijati tamičarski duh i kapacitet za fer plej - zaključuje psiholog.

izvor: novosti

strana 1 od 174 idi na stranu