Cvijeta Zuzorić: Najlepša žena svog vremena i inspiracija pesnika

Na patrijarhalnu Dubrovačku republiku Cvijeta Zuzorić je izvršila udar. Vanvremenskom lepotom. Tako su još u 17. veku govorili njeni savremenici koji se nisu mirili sa činjenicom da je takva žena bila prognana zato što je duhovnim i fizičkim sjajem "štrčala" iz postavljenih okvira. Konzervativno društvo joj je zameralo sve ono na čemu joj je zapravo duboko zavidelo. Pošto nije moglo da se uzdigne iznad mračnih i pustih normi, nije mu odgovaralo da neko realizuje tu čežnju.

Cvijeta Zuzorić, intelektualka i poetesa čije pesme nikada nisu pronađene, muza velikih umetnika i najlepša žena svog vremena, rođena je 1552. godine u bogatoj građanskoj porodici. Bila je još devojčica kada se sa porodicom preselila u Ankonu, u kojoj je pohađala ugledne škole i stekla prestižno obrazovanje. Sudbina je htela da se 1570. godine vrati rodnom gradu, jer je njen suprug Bartolomeo Pešoni, potomak stare firentinske loze, u Dubrovniku dobio mesto konzula Firence. Bilo je to vreme kada je Republika napredovala u privrednoj, trgovačkoj sferi, što je odgovaralo njihovom statusu, jer se Bartolomeo uz diplomatiju bavio i trgovinom. Kako je u Italiji stekla plemićki status, mogla je da se približi krutim i zatvorenim aristokratskim krugovima u Dubrovniku. Počela je da se druži sa uglednim ličnostima, a najbolji prijatelji su joj bili Mara i Nikola Gučetić.

Cvijeta je podigla prašinu u rodnom mestu. Iako je pisala pesme, nije morala da čini ništa, pa ni to, osim da bude viđena na javnom mestu i da odmah u trans baci umetničke duše. Postajala im je inspiracija. Bila je muza najvećih umetnika toga doba. Nije postojao dubrovački pesnik koji je mogao da joj odoli. Dinko Zlatarić je možda bio najtransparentniji u divljenju, ali Cvijeta je inspirisala i one na drugoj obali Jadrana, tamo u Italiji. Čezare Simoneti je prijatelju Zlatariću poverio svoju zbirku pesama, da je posveti "dostojnoj dami", a on je to učinio upisujući Cvijetino ime, kao i prevod Ovidijeve metamorfoze "Ljubav Pirama i Tizbe". I italijanski pesnik Monaldi je u dva soneta slavio skladnost duha i tela Cvijete Zuzorić. Njena lepota je menjala svet. Ona je menjala Dubrovnik, u kojem su do tada žene bile u dubokoj senci muškaraca. Iz te senke je hrabro izašla. Simoneti je pevao da je Cvijeta "cvet koji krepošću pali svet, nebo čistim plamenom razgara, ljupkošću pobeđuje narcise, kante, ruže, ljiljane, amarante i sa sobom nosi metaforu vrta".

Koliko je strasno osvajala simpatije, toliko je lepotica iz Dubrovnika snažno privlačila gnev sugrađana. Ne zna se tačno šta su joj zamerali, ali im je vidno smetala. Vređali su je, ponižavali, nipodaštavali. Mara Gučetić je hrabro stala u odbranu prijateljice. Odlučila je da u suprugovom filozofskom spisu napiše predgovor, kao posvetu Cvijeti i polemiku sa onima koji su je napadali.

"Vaše ime, tako dično i ugledno, mora biti najsigurnijom odbranom protiv bijesnih udaraca zavidnika što žive u našem Gradu, i protiv onih koji su, po svojstvenoj im i prirođenoj zloći, uvijek pripravni da grizu i razdiru tuđe stvari, od kojih ste ujedva Vi pogođeni bili više negoli bilo ikoja druga žena u mojoj domovini", zapisala je Mara.

Navela je i da su uzrok njenog prognanstva osobine do tada neviđene kod žena tog vremena. To što je lepotom tela i duše povećavala muku zlobnika.

"Jer kao što uvijek biva; stvari najizvrsnije jačaju bol onih koji su prepuni pakosti i zavisti, te da njihova slabo zaraštena rana ne bude povrijeđena žalošću, bijednici daju glupim riječima oduška svojoj žalosnoj strasti", napisala je Mara.

Ovaj odvažni gest je ustalasao dubrovačku javnost, koja je uspela da se izbori da se povuče prva verzija Gučetićevog traktata sa posvetom. On je izašao godinu dana kasnije, ali je cenzura bila vidna, jer je izostavljen deo u kojem se njegova supruga obračunava sa sujetnim moćnicima. Nije to odgovaralo mentalitetu i kulturnim temeljima na kojima je disala Dubrovačka republika. Cvijetu, kao i Marinu odbranu, procenili su kao subverzivn element društva, u kojem se tačno znalo gde je mesto ženama.

Zbog malih, skučenih umova, Cvijeta je morala zauvek da napusti Dubrovnik. Gotovo je pobegla iz njega 1583. godine i vratila se u Ankonu. Tu je umrla 30. novembra 1648. i sahranjena u crkvi San Francisko ad Alto. Umetnički paviljon "Cvijeta Zuzorić" na kalemegdanskoj tvrđavi u Beogradu čuva sećanje na nju.

izvor: novosti