Rešena misterija zagonetnog Mona Lizinog osmeha

Zaista, dok naše oči klize Mona Lizinim licem, same prave pokrete koji animiraju njen osmeh.

Ovi mehanizmi razlikovanja percepcije objekata na sredini i na marginama našeg vidokruga u naučnim krugovima nazivaju se “sukobom” centralne i periferne mrežnjače.

Naime, u vizuelnom polju, centralno i periferno izazivaju različite reakcije u našem mozgu. Dok su neuroni zaduženi za centralni deo našeg vida usmereni na vrlo mali deo sveta (ali nam pružaju visoku rezoluciju), neuroni zaduženi za periferni vid primaju veći deo vizuelne scene.

Da Vinčijev kôd percepcije

Profesorka Margaret Livingston sa Harvarda prvi put je objasnila ovu pojavu kroz simulaciju. Ona je želela da sazna kako naš um doživljava Mona Lizu, a eksperiment je sproveden u Adob Fotošopu.

Njeno rešenje misterije Mona Lizinog osmeha je sledeće: on postaje sve očigledniji kako slika postaje zamućenija.

Prema nekim procenama, Leonardo da Vinči slikao je Mona Lizu u nekoliko slojeva: “srećno” lice preko “tužnog” i tako joj dao dimenziju koja se na prvi pogled jedva nazire, ali nas zauvek zadržava omađijanim njenom lepotom.

Alesandro Soranco i Majkl Njuberi sa Šefild Halam univerziteta na sličan način ispitivali su sliku pod nazivom “La Bella Principessa” za koju je tek nedavno utvrđeno da ju je naslikao Da Vinči.

Studija objavljena u stručnom časopisu “Vision Research” utvrdila je da je slikana na sličan način kao Mona Liza.