Snajke „uvezene“ iz - Albanije

Da je natalitet u velikom padu i da je sve veći broj neženja u selima i nije neka vest. U stotinama srpskih sela godinama se nije čuo dečji plač jer devojke neće da se udaju za mladiće sa sela i ne žele da žive na seoskim imanjima. Ovu sumornu sliku naše svakodnevice potire jedna gotovo neverovatna pojava koja je donela mnogo ohrabrenja stotinama srpskih neženja – seoski mladići iz Srbije, najčešće sa Peštera, sve više se žene mladim Albankama!

Samo u poslednjih nekoliko godina srpski mladići sa Peštera doveli su iz Albanije preko 300 devojaka. Pokazale su se sve odreda kao odlične domaćice koje poštuju svoje izabranike, njegove roditelje posebno, i koje se ne libe svakakvog seoskog posla. Uz to, porodica i odgoj dece su im svetinja, baš kao i poštovanje svog supruga kao stožera porodice. Albanke su oživele sela na Pešteru, spasile na stotine porodica od izumiranja i skoro zaustavile seobu Srba iz ovog dela Srbije.

„Selo Buđevo decenijama je bilo bez dečjeg plača, bez perspektive i bez šansi da se neko od ovdašnjih momaka oženi. Dolaskom nekoliko Albanki izrodilo se desetoro dece. Pešterska sela žive novi život, o seobi više niko ne razmišlja, sela sada imaju perspektivu… Slično je u Srčevu, Višnjici, Štavlju i mnogim drugim selima“, kaže Momir Kovačević, predsednik podružnice Udruženja „Stara Raška“ iz Sjenice.

Ilustracija

Albanke su već izrodile preko stotinu mališana, a srpsko-albanskih brakova ima i u okolini Raške, na Kopaoniku, u Novoj Varoši, Priboju, Bukovici kod Rožaja. Udruženje pomaže pri dolasku Albanki i njihovom uklapanju u ovdašnji život. Već posle prvog susreta često pada dogovor o sklapanju braka, kaže Kovačević.

„Mlade su, poštene, vredne i odane svojim porodicama. Vole dobre domaćine, decu i pune kuće i posao na selu. Nadam se da će se trend njihovog dolaska nastaviti. Država bi morala da im pomogne, da im obezbedi državljanstvo i da ih integriše u ovdašnju zajednicu“, ističe Kovačević.

Albanka Mirijeta unela je radost u život jednog Milanka sa Peštera.

„Bojali smo se da će se naš Milanko teško oženiti i da nećemo dočekati naslednike, jer naše Pešterke listom odoše u grad. Mirijeta je spasila naše domaćinstvo, šta bismo mi bez nje, podarila nam je najveću sreću, unuke Novicu i Selenu, ako bog da biće nas još više“, kaže starina Veljko iz Višnjice kod Sjenice, Milankov otac i Mirijetin svekar. Slično je učinila i Albanka Vera koja je usrećila Spasoja…

„Moj Spasoje je napunio 40 godina, dobar je čovek i domaćin, ali to ovdašnjim devojkama ništa nije značilo. One su bežale od našeg velikog stada ovaca, 25 krava, traktora, vodenice… Albanki Veri to nije smetalo, nije joj bilo važno ni što je znatno mlađa od Spasoja, odmah je videla da je dobar čovek i da ovde može lepo da se živi. Njenim dolaskom ogrejalo nas je sunce, ona je predivna, naučila je srpski, uklopila se u naš život i naše običaje, očekujemo prinovu i našoj sreći nema kraja“, veli Verina svekrva Rada i napominje da nije bilo Vere njen Spasoje bi morao da se seli u grad, da umesto dobrog domaćina bude podstanar i kakav fizički radnik i da se tamo „zlopati“!

Ilustracija (Foto: Tanjug)

„Ne znam ko se setio Albanki, ali bi mu trebalo dodeliti najveći orden ove države. One su spasile moju porodicu, naše selo, mnogo domaćinstava, ovde na Pešteru, Goliji i Rogozni. Sve se promenilo iz korena“, priča nam starac Radosav.

Obe snajke sve znaju da rade, pomažu muževima i ničega se ne libe. Vera kad zatreba čak i zida. Vredne su u kući, pedantne oko dece, pomažu u štali, stižu na njivu…Srpski jezik brzo uče. „Prezadovoljni smo našim suprugama. Za koju godinu otpisano peštersko selo Buđevo, ali i druga sela na Pešteru, biće jedna od najprosperitetnijih sela u ovom delu Srbije“, pričaju uglas braća Rade i Radibor.

Njihovim stopama upravo ovih dana iz Jablanice na Zlatiboru, sela sa najviše neženja u Srbiji, put Albanije svakodnevno kreće po nekoliko momaka kako bi kaparisali mladu za ženidbu. I ne samo iz Jablanice – u selima Kokin Brod, Radoinja, Negbina, Seništa i druga, na obroncima Zlatibora i Zlatara na desetine je seoskih momaka koji su već bili ili idu u Albaniju.

„Nama nimalo ne smeta što su mlade iz Albanije, aktuelna politička situacija nas uopšte ne interesuje. Nevesta je onakva kakav joj je muž, a mi smo prezadovoljni ovim mladim Albankama“, kaže starina Radovan Rakočević iz Buđeva.

Kako nam je ispričao Stojan Timotijević iz Zahumskog na Pešteru u Skadru, gde se obreo i nikoga nije poznavao, pomogao mu je jedan taksista koji zna srpski jezik i koji ih je vozio i ujedno prevodio. Oženio je Dijelu iz okoline Skadra, a i njegov brat Radovan takođe se oženio iz Albanije.

„Kada sam poveo nevestu iz Albanije u Srbiju njeni roditelji su joj rekli, pozdravljajući se s nama, da kad dođu u Srbiju poštuju i muža i njegove roditelje, da budu radne i vredne“, kaže Stojan koji je išao par puta sa suprugom kod tasta i tašte u Albaniju. Na području Skadra, a posebno Berata, ima najviše pravoslavnog življa. Međutim, devojke koje su katolkinje rado se udaju za Srbe, krste se kao pravoslavke i prihvataju sve običaje Srba bez ikakvih problema.

„U tim selima mnogo je više devojaka nego momaka koji masovno odlaze u zapadnu Evropu, ali i u prekookeanske zemlje, pa njihove devojke imaju identičan problem kao i momci kod nas. Kada bih ponovo morao da biram, opet bih uradio isto“, priča Veroljub. Zlurade primedbe pojedinaca da, navodno, nije dobro što u ovaj kraj dolaze neveste iz Albanije Momir Kovačević, predsednik podružnice „Stare Raške“ u Sjenici odlučno odbacuje.

„Do 1903. godine njihovi stari bili su pravoslavci koji su kasnije pokatoličeni. Veoma su pobožne, privrženije su Bogu od nas ovde u Srbiji, ponašaju se u duhu svetosavlja“, dodaje Kovačević.

Starina Petar Pucarević iz sela Vodena poljana na Zlataru kod Nove Varoši priseća se da su u ovaj kraj pre petnaestak godina pokušali sa „uvozom“ devojaka iz Ukrajine i Rusije, ali – nije išlo.

„Došlo je dvadesetak devojaka iz Ukrajine i Rusije u Požegu, a mi smo sa mladićima otišli da ih vidimo. Bejahu lepe, nema šta, moderno obučene, kratke suknjice, lakirani nokti, preterano našminkane, što mi se nije svidelo, ali nisam bio siguran i da li su bile „ispravne“. Samo jedna se udala u naš kraj i taj se brak brzo rasturio, htela Ukrajinka po svome i brzo se vratila kući“, pomalo šeretski nam reče Petar Pucarević koji je kao provodadžija već bio u Skadru i odatle se vratio – vrlo zadovoljan. Kako i ne bi kad mu je buduća nevesta njegovog unuka Radoslava kad su je, kako veli „kaparisali“ i verili, iz poštovanja prema dedi Petru prala i – noge!