Kako deca vide politiku?

Psiholog u osnovnoj školi „20. oktobar" Vesna Janjević Popović rekla je da deca definišu pojmove ako ih podsećaju na nešto, iako ne znaju šta znače, a mnogi dečji „biseri" zabeleženi su u emisiji „Kefalica".

Shodno tom, komunizam je za njih „pusto ostrvo za neplivače", „nešto samo za odrasle", od „čega decu boli stomak".

„Deca su izložena mnogim informacijama koje njihov trenutni nivo intelektualnog razvoja ne može da obradi, jer nisu zrela za neka znanja i zato ona na drugačiji, ponekad smešan način razumeju pojedine pojmove", objašnjava Janjević Popović i dodaje da „dete ni ne može razumeti šta je parlament, kada se taj termin prvi put pominje tek u knjizi iz istorije u petom, šestom razredu".

Na pitanje šta je skupština, najmlađi su odgovorili da je to „kad se neko udaje", „kad neko po ceo dan radi samo da brzo završi", „kad nekog pitaju da li će da dođe, a on kaže - doći ću, nemam druge obaveze", „tu se ljudi dogovaraju šta će da poskupi i kolike će da budu plate". Na podpitanje kako se biraju ljudi za parlament, jedno dete je odgovorilo - „po dobroti". U skupštini se, kažu deca, zarađuju pare, priča telefonom, dogovora šta će čije da bude i ko će da bude glavni, a predsednik je „čovek koji ide prvi, a ostali za njim".

Najmlađi mišljenje o svetu oko sebe izgrađuju na osnovu prirodnog razvoja i kroz uticaj okoline. Starije doživljavaju kao ljude od poverenja, bliske osobe koje brinu o njima, pa zato „upijaju" sve što oni kažu dajući pojmovima sopstvenu interpretaciju, jer ih ne razumeju u pravom značenju, naglasila je Janjević Popović.

Odgovore kao što su „čovek koji je na vlasti se zove lopov, ne znam kako se stvarno zove i kako mu je pravo ime, ali se zove lopov", „politika je nešto što se stalno svađa", „Slobodana Milossevića su odveli, jer je tukao policiju ", najmlađi su, najverovatnije, čuli u svojoj najbližoj okolini, od roditelja i drugih članova porodice, dodala je psiholog.

Vlast je za mališane „sumnjiva", a doživljavaju je i kao „nešto što neko radi, a neko drugi ne može ništa tome što on radi", i kao „mogućnost da se uzme nešto i bude mnogo srećan".

Deca vrednosne stavove o tome šta je dobro i loše uče u porodici i na taj način dolaze i do prvih saznanja o politici. Porodica nešto prenosi namerno, nešto slučajno, ali svakako utiče na najmlađe, posebno ako su reakcije starijih dramatične, jer ih onda deca doživljavaju kao interesantnije, naglasila je Janjević Popović.

„Često se dogadja da porodica svoje političke stavove prenosi na svoju decu, a da li će to prenošenje biti jednoznačno zavisi od toga kako se dete razvija. Neka deca će postati buntovni odrasli, a neka će postati pasivni i poslušni odrasli", rekla je ona.

Deca kažu i da „politika može da bude jedna prodavnica" i „neke novine ili slikovnice i tu se onda nessto piše o tome". Političare vide kao drugačije od običnih ljudi i kao ljude koji „čudno pričaju da bi drugi mislili da su jako pametni".

Njihov posao je da „zarađuju pare, da pričaju kada će padati kiša ili neće", a njihovi odnosi su takvi da „neko voli nekog, drugi vole nekog i onda oni pričaju tako za nekog, a nikad ne mogu da se dogovore šta će da se desi, neko to neće, neko to hoće, pa se posvađaju".

Deca „upijaju" puno stvari iz svoje okoline, pa tako i političke stavove, jer su im stalno izloženi, a, prema rečima dečjeg psihologa, ona slušaju više od 90 % vesti, pa ne čudi što se posle toga u vrtiću igraju skupštine.

„Mi ne primećujemo da deca sede u prostoriji sa uključenim televizorom i slušaju ga, a pošto su mala, ne mogu da izaberu koje će signale pratiti, a koje neće. Zato na početku prate sve signale koji stižu iz okruženja", objasnila je Janjević Popović.

I dok odrasli mogu da se „isključe" kada im je uključen televizor i da ne slušaju šta je na programu, deca slušaju sve - i ono što ih interesuje i što ih ne interesuje, ako se nalaze u istoj sobi.