Šta se desilo sa krivicom?

Psihoterapeuti su naporno radili da bi ljude oslobodili krivice. Ali gde nas to vodi? Umesto da se pojavljuju simptomi, moguće je da će se javiti patologija u karakteru. U prošlosti na primer, mladoj devojci, koja oseća krivicu zbog zavisti vršnjaka prema njoj, bi to moglo da ide u korist, a psihijatri su to smatrali oblikom altruizma.

Bez obzira na ovo, biti ljubazan, zavidan i takmičarski nastrojen u isto vreme smatralo se kontroverznim. Ali sada, bez konkretne koristi od krivice i društvenih standarda koji je podržavaju, devojka može da ponižava prijatelja pred svima u društvu ili na na društvenim mrežama.

Sigmund Frojd je verovao da su primarni izvori krivice bili strah od autoriteta i strah od gubitka roditeljske ljubavi, što bi se na kraju urezalo u nečiju svest. Jedna civilizacija na taj način pojačava osećaj krivice i održava red i stabilnost. Praksa psihoterapije se u velikoj meri razvijala jer su ljudi osećali krivicu zbog svojih nagona i postupaka, što je potom izazivalo razvitak nekih poremećaja. Kroz terapiju, pacijenti su stekli uvid u simptome koji su se nastajali kao kompromis između njihove želje za izražavanjem nagona i zabrane i kazne - kao što je krivica.

Pojedine osobe su vrlo oprezne i razmišljaju o tome da li ispravno postupaju. Ustvari, neke od njih mogu biti suviše pažljive sve vreme jer osećaju snažnu krivicu ukoliko ne postupe pravilno. Preveliko opterećenje i pitanje da li smo pravilno postupili može biti teško koliko i zanemarivanje sopstvenih standarda. Perfekcionizam može jednostavno biti druga tamna strana u odnosu na impulsivnost.

Sa druge strane, verovatno ste primetili da ima osoba koje izgleda ne osećaju krivicu, koje mogu da je zanemare kada povređuju druge, ili se ponašaju vrlo sebično. Oni nisu sposobni da pokažu ni malo humanosti ili pažnje, poštovanje, priznanje, zahvalnost ili nikad ne mogu da ponude izvinjenje, između ostalog, i zbog svoje potrebe za kontrolom. Isto tako, neke osobe osećaju stid kada se njihova krivica otkrije i zbog toga kriju bilo kakvu grešku. Imajte na umu da standardi drugih ljudi mogu da se razlikuju od vaših i to vam može pomoći da bolje razumete situacije gde se prema vama ne ponašaju onako kako se vi ponašate prema drugima i kako mislite da je ispravno.

Krivica nas upozorava da se ne upetljavamo u nešto što možda ne dozvoljavaju standardi u društvu, na primer brak ili poslovni ugovor. Ali sada, kada smo oslobođeni savesti koja je određivala da veze stavljamo na prvo mesto, a naše nagone na drugo, dinamika se promenila. U nedavno objavljenom članku u časopisu „Psihologija ličnosti i društva“ govori se o značajnom padu empatičke brige (simpatetički odogovor osobe na tuđu nesreću) i preuzimanje perspektive (tendencija osobe da stvari vidi očima drugih) među studentima, a posebno značajan pad se desio između 2000. i 2009. godine. Ako ne osećate krivicu ili saosećanje, onda možete raditi šta god poželite. Ali da li je to dobro ili loše?

Nažalost, ova mantra „radi šta god poželiš“ može biti specifična za decu koja nisu emotivno povezana sa svojim roditeljima. Ako je dete emotivno otuđeno od svojih roditelja, onda pomisao da roditelji mogu biti razočarani nije uvek najbitnija u glavi jednog tinejdžera ili adolescenta; neki spoljni autoritet je mnogo značajniji za postavljanje granica njegovog ponašanja. Roditelji koji su rastrzani, sebični ili previše zabrinuti za popularnost svoje dece će biti manje skloni da ograničavaju onaj mali glas u dečjoj glavi koji im nameće krivicu.

Psihijatri često rade sa adolescentima koji su bili umešani u bizarne (da ne bi upotrebili težu reč) seksualne radnje ili su bili hospitalizovani zbog preteranog konzumiranuja alkohola ili droge. Njihovim roditeljima nikada nije palo na pamet da spreče aktivnosti koje su vodile ovakvom ponašanju, kao što je zabrana izlaska preko cele noći ili proveravanje šta je to njihovo dete radilo i gde je bilo.

Ne može se očekivati da deca u ovom uzrastu sami razviju svoju svest, onu koja će im pomoći da nađu prostor za osećanje odgovornosti ili krivice i koja će ih zaštititi. Njihovi nagoni će pobediti jer je to jednostavno deo odrastan. Međutim, postoji mnogo odraslih osoba koji znaju šta je društveno „prihvatljivo“ ali ne osećaju krivicu zbog svojih prestupa.

Svi znamo da je krivica društvena i samosvesna emocija koja se razvila radi zaštite ljudske vrste. Ona pomaže ljudima da se međusobno prihvate i slože izazivajući neprijatan osećaj ukoliko namerno ili nenamerno fizički ili emotivno povrede drugu osobu. Iako vas krivica upozorava na činjenicu da ste ugrozili društveni standard, vaš je izbor šta kako ćete na kraju postupiti. Ne morate da slušate druge kada je vaš osećaj za krivicu aktiviran.

Međutim, za svaki slučaj, bilo bi mudro da ocenite da li je krivica u tom trenutku velika ili ne, ili zašto imate potrebu da odbacite poruku koja pokušava da vas upozori vašu savest.

Foto:graur codrin / FreeDigitalPhotos