Da li će ovaj čovek kročiti na Mars?

U martu 2001. godine, Denis Tito ponudo je Rusiji 20 miliona dolara za vožnju u svemir. Mesec dana nakon toga Tito se našao u svemiru gde je proveo 8 dana na Međunarodnoj svemirskoj stanici.

A sada se čini da je Tito ponovo u vestima. Njegova nova fondacija "Inspiracija Mars" na nedavno održanoj konferenciji za štampu izložila je plan koji uključuje slanje misije na Mars. Iako tom prilikom nije bilo rečeno da li će misija podrazumevati i prisustvo ljudi, pojedini izvori tvrde da će dva čoveka biti poslata na ovo putovanje u modifikovanoj kapsuli SpaceX Dragon koja će biti lansirana sa rakete Falcon.

Ono što iznenađuje nije plan već vremenski rok koji je Tito zadao – sve ovo mora biti ostvareno 2018. godine.

Ove vesti izazvale su burne reakcije naučne javnosti koje se kreću od neverice do oduševljenja.

„Čak i da je NASA ovo objavila bio bih iznenađen što misle da to mogu tako brzo da ostvare. Međutim, ovde je ipak u pitanju privatno lice“, smatra Kevin Fong, direktor Centra za svemirsku Medicinu na UCL-u.

Međutim Tito nije neozbiljan, kao ni ljudi sa kojima radi. Jedna od osoba je Džonatan Klark, bivši NASA-in pripadnik a sada savetnik Nacionalnog istraživačkog instituta za svemirsku medicinu.

Džon Logsdon, direktor Instituta za svemirsku strategiju na Univerzitetu Džordž Vašington nije siguran šta da misli o ovoj najavi pošto nedostaje mnogo detalja.

„Kada je Tito planirao da poseti svemir kao osoba koja je platila ulaznicu, mnogi su to odbacili kao mogućnost, ali on je ipak to ostvario. Mislim da treba zadržati određenu dozu skepticizma ali da ne treba suditi o nemogućnost nečeg takvog“, izjavio je Logsdon.

Koliko je ovakva misija zaista moguća? U planu je da se iskoristi blisko poravnanje Zemlje i Marsa u 2018. kako bi misija bila što brža. Ali čak i tada put i povratak bi trajali 500 dana, a to je mnogo vremena koje treba provesti u svemirskoj kapsuli.

Celu misiju je moguće razbiti na segmente kako bismo videli koliko je ovo zaista ostvarivo.

Gorivo i energija: Da li raketa kojom upravlja čovek može da ode i da se vrati sa Marsa? Odgovor je skoro sigurno da. Međutim, drugi izazovi nisu toliko prosti.

Telo se adaptira na svemir. Bez prisustva težine, mišići slabe i propadaju. Srce više ne mora da radi toliko kako bi poslalo krv u mozak, tako da i ono atrofira. Gubitak kostiju izbacuje kalcijum u krv što može dovesti do stvaranja kamena u bubregu i povećati rizik od depresije.

Astronauti svakodnevno vežbaju u svemiru, ali ovo samo usporava propadanje i još nije poznato koliko prostora će Titova kapsula imati za krucijalnu opremu.

Tu je i pitanje radijacije. Postoje kosmički zraci koji mogu prodreti kroz oplatu svemirskog broda. Radijacija uzima svoj danak na telo i izaziva štetu pojedinim organima.

Ovde je Tito u prednosti pošto ima 72 godine. Iako će i njegovi organi biti pogođeni, gore će biti mladim astronautima koji imaju ceo život pred sobom. Zbog toga se takođe javlja i etičko pitanje slanja ljudi u svemir.

Pored fizičkih posledica postoje i vrlo ozbiljne psihičke posledice po posadu. Tokom dugog putovanja i sa manjkom prostora, ljudi će imati vrlo malo prostora za zabavu i dodatnu motivaciju što može dovesti do depresije, a po povratku na Zemlju i do socijalne otuđenosti.

Tokom dužih perioda otuđenosti i osuđenosti na samo jednu osobu, čak i najmanje sitnice vremenom mogu postati ozbiljan problem i povod za svađu ili agresiju.

Šta ako se desi da neko od posade premine tokom puta, ili se brod izgubi ili jednostavno sruši na površinu Marsa, kao što se to ranije dešavalo sa velikim brojem sondi? Da li će to dovesti u pitanje buduće misije?

Tito je izjavio da je na misiji da generiše znanje, iskustvo i da želi da bude zamajac za sva buduća putovanja.

Uz sve nepoznanice, Aja Vajtli, zamenica direktora Centra za svemirsku medicinu koja je već radila sa Evropskom svemirskom agencijom na oko 500 simuliranih misija ka Marsu, ne protivi se ljudskoj misiji i volela bi da sarađuje sa Titom na ovoj avanturi.

„Mi smo istraživači. To je za nas prirodno ukoliko nam tehnologija to dozvoljava. Spremni smo onda kada smo spremni. Ono što je važno jeste da na te ljude gledamo kao na istraživače umesto da istražujemo njih“.