- Vesti -

Ko je zaista bio Ivo Andrić?

“Za mene je najbolje kad ja pišem, a ne govorim i kad se o meni ne piše i ne govori.”

Podeli
Foto: Wikimedia Commons
Foto: Wikimedia Commons

Piše: Denis Derk

Izvor: Večernji.hr

Tako je u autobiografskim zapisima ‘Znakovi pored puta’ uzalud govorio jedini naš književni nobelovac Ivo Andrić, koji će uoči Interlibera dobiti prvu hrvatsku monografiju nazvanu ‘Gospodar priče’ iz pera akademika Krešimira Nemeca, a u izdanju Školske knjige, piše Večernji.hr.

Ovaj portal piše o “opsežnoj i intrigantnoj knjizi”, kojom Školska knjiga zaključuje svoj veliki poduhvat, štampanje Izabranih dela Ive Andrića.

Nemec se potrudio da sklopi što je moguće precizniju Andrićevu biografiju iako su i tu neke nepoznanice ostale nepoznanice. Andrić je za života pažljivo skrivao svoju intimu, imao je malo prijatelja, vrlo uzak krug rođaka...

Otac mu je umro kada je imao samo pet godina (a pre toga je napustio Andrićevu majku Katarinu i sina), deda po majci Antun Pejić obesio se u sarajevskoj bolnici 1894. godine...

Rođenje Ive Andrića upisao je u matici rođenih Crkve Svetoga Ivana Krstitelja u Travniku župnik Juraj Pušek pod rednim brojem 70. Tu je zapisano da je Ivan Andrić, zakoniti sin upravnika Antuna Andrića (1863 – 1896.) i majke Katarine (rođene Pejić), rođen 9. aprila u Travniku u Ulici Zenjak br. 13, kršten u katoličkoj crkvi.

Andrić je bio i ponavljač sedmog razreda sarajevske Gimnazije, mason, diplomata, predsednik tajne đačke protivaustrijske organizacije Hrvatska napredna omladina, ali i član Stojadinovićeve Jugoslovenske radikalne zajednice, ambasador Jugoslavije kod Adolfa Hitlera, ali i predsednik Saveza književnika Jugoslavije nakon Drugog svetskog rata i član Komunističke partije, ali nikada Titov intimus poput Miroslava Krleže.

Andrić “fratarsko dete”

Akademika Nemeca “Večernji” pita da li je utvrdio mesto piščevog rođenja i koje je pravo Andrićevo ime, Ivo ili Ivan?

“Mesto rođenja Ive Andrića ostaje i dalje neodređeno. Dovoljno je pogledati piščeve biografije i podatke po leksikonima ili enciklopedijama: podjednako se navode i Travnik (mahala Zenjak) i Dolac. Teško ćemo doći do prave istine, a možda je nije znao ni sâm Andrić. Možemo prihvatiti ono što imamo, a to je krštenica u kojoj piše da je rođen u Travniku. U restauriranoj kući u Travniku danas je, kao što je poznato, i piščev spomen-dom. Andrić je kršten kao 'Ivan', a to ime se navodi i u njegovim školskim svedočanstvima. Posle je 'Ivan' ostao samo za kućnu, porodičnu upotrebu, dok se kao javna osoba Andrić potpisivao kao 'Ivo'. Samo na naslovnici prvog izdanja knjige ‘Put Alije Đerzeleza’ stoji ‘Ivan Andrić’, zbog čega je pisac poslao beogradskom izdavaču Cvijanoviću protestno pismo iz Rima: ‘Pa ne znam ko mi nadenu novo ime Ivan (?!) kad se ja kao pisac i kao ukazno lice pišem Ivo.'

Ne znamo dovoljno ni o Andrićevom porodičnom poreklu. Istraživanjem Andrićevih korena najviše se bavio Miroslav Karaulac. On navodi da Andrićevi preci (po ocu) potiču iz jednog zaseoka na obroncima planine Čemerno, na samoj ivici Sarajevskog polja. Pritom se pozivao na prve pisane tragove prezimena Andrić u izveštaju kanonskih vikara koji su povremeno obilazili provinciju i popisivali katoličke porodice potvrđujući mirpomazanje. Međutim, novija istraživanja pokazuju da piščevo poreklo vodi od loze Mišića-Andrića iz sarajevskog naselja Zabrđe.

Naravno, treba spomenuti i problem „očinstva“, tj. često podgrevanu tezu da je Andrić zapravo “fratarsko dete“, piše “Večernji”.

Ona ipak ostaje u apokrifnoj zoni, smatra akademik Nemec, koji ističe da je od 1933. do 1939. Andrić išao u crkvu.

* Koju? Je li ostao katolik ili je prešao na pravoslavlje?

“Andrić nije prešao na pravoslavlje. U periodu koji pominjete odlazio je u franjevačku Crkvu Sv. Ante u Bregalničkoj ulici. Održavao je prisne kontakte s beogradskim franjevcima: Augustinom Čičićem, Ljubom Hrgićem i naročito Jozom Markušićem, pesnikom i gvardijanom beogradskog franjevačkog samostana. Beogradska čaršija zvala je Andrića ‘fra Ivo’, a posle rata ‘drug fra Ivo’. Postoji niz potvrda da je pisac slavio katolički Božić. Jednu indikativnu anegdotu prepričava i Andrićev prijatelj, diplomata i pisac Branko Lazarević, u ‘Dnevniku jednoga nikoga’: ‘Kad mu je (Andriću) jedan činovnik Ministarstva, pogrešno čestitao božićne praznike, osorno i jetko mu je odgovorio: ‘Ja sam katolik, ja nisam pravoslavni!’ To je, možda, jedino do čega drži. On je, ako je nešto, katolik.’ Posle rata Andrić je, kao što je poznato, pristao uz novu vlast, a kasnije je postao i član KP”, kaže Nemec.

* O Andriću se često govorilo kao o čoveku prevrtljivih političkih stavova. Zašto je Andrić, kao afirmisani diplomata kog je u diplomatsku službu uveo Tugomir Alaupović, njegov nekadašnji profesor književnosti iz Sarajeva, u osetljivom periodu uoči Drugog svetskog rata čak pristupio Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici kontroverznog Milana Stojadinovića?

“Andrić je bio politički oportunista. Vešto je skrivao svoje pravo lice; razvio je posebnu taktiku maskiranja i vešta prilagođavanja novonastalim prilikama. Služio je revnosno i kontroverznim političarima, poput Cincara Markovića ili Stojadinovića. U Jugoslovensku radikalnu zajednicu upisao se verovatno iz straha za posao i karijeru. Ipak, ni relacije sa Stojadinovićem ni članstvo u JRZ nisu bile prepreka da se posle rata stavi u službu komunističkih vlasti. Zapravo, nije teško otkriti korene Andrićevog političkog kameleonstva. On je vrlo brzo, već 1919, doživeo slom svojih mladobosanskih ideala, razočarao se u novostvorenu državu („prvu Jugoslaviju“) i kasnije je želeo samo udoban život kako bi mogao mirno da se posveti pisanju i književnosti. Zato je bio spreman na brojne i bolne kompromise. Tačno je jednom za njega rekao Đilas: ‘Andrić je bio potreban politici, a ne politika njemu’”, ističe Nemec.

* Da li je skinut veo tajne s navodnih Andrićevih političkih tekstova objavljenih pod pseudonimom u časopisu “XX vek”, a u kojem je Andrić objavio i novelu “Poručnik Murat”, poslednju koju je napisao ijekavicom?

“U časopisu ‘XX vek’ objavljena je serija od dvanaest spoljnopolitičkih komentara potpisanih pseudonimom Patrius. U člancima se, recimo, pozdravlja Anšlus, veliča nemačka politika u Evropi, opravdava spoljna politika Milana Stojadinovića i pozdravlja njegova poseta Hitlerovoj Nemačkoj. Neki istraživači Andrićevih dela (Kalezić, Popović) su zastupali tezu da se iza serije tih članaka kao autor krije upravo Ivo Andrić. Pseudonim Patrius pripisuju Andriću i pouzdani analitičari književnih pseudonima: Davor Kapetanić i Miroslav Vaupotić. Nakon sprovedene lingvističko-tekstualne analize, tezu o Andrićevom autorstvu članaka osporio je Ivo Tartalja. Međutim, pitanje je koliko je lingvostilistika u takvim slučajevima pouzdana metoda. Andrić je 1939. po nalogu Milana Stojadinovića, a povodom posete grofa Ćana, italijanskog ministra spoljnih poslova, napisao i kontroverzni Referat o albanskom pitanju (objavio ga je i komentarisao Bogdan Krizman u „Časopisu za suvremenu povijest“ 1977. godine). Znamo pouzdano da je Andrić autor tog teksta, ali tekstualna analiza teško bi potvrdila da se prefinjeni stilista Andrić može tako vešto prilagoditi birokratsko-političkom diskursu, političkim frazama i formulama”, misli akademik Nemec.

Prijem kod Hitlera

U knjizi “Gospodar priče” Nemec opisuje i Andrićeva ambasadorska iskustva u Berlinu. Pomalo je neobično da je Hitlerova Nemačka prihvatila Andrića za jugoslovenskog ambasadora s obzirom na to da je Andrić bio pristalica atentata na nadvojvodu Franju Ferdinanda, pobornik ujedinjenja južnoslovenskih naroda i uvereni protivnik germanizacije. Ipak, Nemec piše da je Viktor vfn Hiren, šef nemačke ambasade u Beogradu, slao telegrame na više berlinskih adresa u kojima zagovara da se Andrićevo imenovanje prihvati. Andrića opisuje rečima: „On tečno govori nemački, ima oko 45 godina, neoženjen je, Hrvat je iz Bosne, pisac po zanimanju i uvek je bio smatran jednim od politički najsposobnijih rukovodilaca u diplomatskoj službi Jugoslavije. Za vreme svog dugog delovanja u Ministarstvu spoljnih poslova Andrić je uvek održavao vrlo prisne odnose s ambasadom Nemačke i u svim pregovorima pokazivao je duboko razumevanje zahteva i interesa nemačke politike. Svrha njegovog upućivanja u Berlin je da se pokaže koliko se velika važnost pridaje mestu predstavnika u Berlinu i kako postoji snažna želja da se naglasi kontinuitet sadašnje politike prema Nemačkoj. Andrić je dobio odlikovanje Grosskreuz nakon posete gospodina Nojrata Beogradu.“

Kako se navodi u Nemecovoj knjizi, Andrić je obučen u tamnoplavi frak izvezen zlatnim šarama, ogrnut pelerinom, s trorogim šeširom ukrašenim belim nojevim perjem na glavi, 19. aprila u prisustvu ministra spoljnih poslova Joakima fon Ribentropa predao diplomatsku notu nemačkom kancelaru Adolfu Hitleru. Nakon ceremonije održan je i prijem na kojem je Hitler bio domaćin. Kancelar je s Andrićem kurtoazno razgovarao o unapređenju nemačko-jugoslovenskih veza u nauci i kulturi. Dan nakon predaje diplomatske note Andrić je sedeo u počasnoj loži na velikoj paradi priređenoj u čast Hitlerovog rođendana, piše Nemec.

* A da li je raščišćena navodna Andrićeva ponuda da se za vreme Nezavisne države Hrvatske stavi na raspolaganje Anti Paveliću?

“O tome znamo malo i to uglavnom iz emigrantske štampe. Prema svedočenju Marka Čovića, Budakovog sekretara u Ministarstvu vera i nastave, Andrić je pokušao da uspostavi saradnju s NDH. Posrednik u tome bio mu je, navodno, prijatelj i kum Gustav Krklec ,koji je u to vreme živeo u Zemunu. Andrićevu želju da se preseli u Zagreb Krklec je prenio Čoviću, a ovaj je o tome razgovarao s ministrom Milom Budakom. Bio je to verovatno samo Andrićev ‘probni balon’ jer je, nakon povratka u Beograd 1941. godine, osećao strah i potpunu neizvesnost. Sve je ipak ostalo na tim površnim kontaktima; Andrić je brzo video da se ratna sreća okreće u korist saveznika”, tvrdi Nemec.

* Iako je Andrić privatni život skrivao kao zmija noge, u njegovoj biografiji, Nemec nije mogao da izbegne spominjanje njegovog izbacivanja iz masonske lože Preporod u koju je primljen 1925. zbog ljubavnog odnosa s Persidom Keršenijević, suprugom književnika Gustava Krkleca, kojem je Andrić bio venčani kum!? Uostalom, Andrić se i venčao sa udovicom prijatelja. Kakav je uopšte imao odnos prema ženama?

“I o tom segmentu u Andrićevom životu znamo relativno malo, a mnoge stvari su ostale u sferi nagađanja ili trača. Andrić je pomno štitio svoj privatni svet, svoju intimu. Nikome nije dopuštao da u njega zaviri. Meša Selimović, Andrićev dobar prijatelj, navodi da je krio čak i naslove knjiga koje je čitao. Nema sumnje da je Andrić voleo žene i da su žene volele njega, ali i o pravoj naravi odnosa s, recimo, Eugenijom Gojmerac, Zdenkom Marković ili Isidorom Sekulić, znamo vrlo malo. I o ljubavnoj aferi s Krklečevom ženom saznalo se tek iz masonskih izvora. Andrić se oženio kasno, u 66. godini, s kostimografkinjom Milicom Babić. Ali, poznavao ju je od ranije. Kad je Andrić bio ambasador u Rajhu i Milica je boravila u Berlinu jer je njen suprug Nenad Jovanović tada bio šef jugoslovenskog Presbiroa. Družili su se i Andrić je često zalazio u njihov dom. Možda je već tada planula ljubav. Drugi važan segment su žene u Andrićevom opusu. Stvorio je niz magistralnih ženskih likova, od krhke Mare milosnice, preko fatalne Anike, emancipovane Lotike (Na Drini ćuprija), škrtice Rajke (Gospođica) do spiritualne, nestvarne, neuhvatljive, idealne Jelene, ‘žene koje nema’”, objašnjava Nemec.

* Vrlo je često, posebno u počecima svog književnog delovanja koji su vezani za Zagreb, Andrić izuzetno ružno pisao o tom gradu. Zašto?

“Andrić se u Zagrebu nije osećao dobro i nikako nije uspevao – kako sâm piše – ‘da uhvati korene’. Upisao je studije koje nije ni hteo ni voleo (prirodne nauke) jer je samo za tu studijsku grupu mogao da dobije stipendiju. Bio je stalno podstanar, vrlo siromašan, često na ivici gladi. Iz nekih privatnih pisama vidi se da je bilo trenutaka kad je pomišljao čak i na samoubistvo. Bio je i bolestan: pluća su mu bila ozbiljno ‘načeta’. Dobar deo zagrebačkog perioda proveo je u Bolnici Sestara milosrdnica u Vinogradskoj. Bile su to godine egzistencijalnih kriza, teskobe, nemira; našao se na životnom raskršću, nešto je morao da preduzme. Ipak i kad je otišao iz Zagreba i prihvatio diplomatsku službu (1919), on ni na svojim novim destinacijama nije bio srećan: nezadovoljstvo, teskoba i melanholija bile su njegove stalne pratiteljice. Vidimo to iz brojnih pisama iz Rima, Bukurešta, Trsta, Graca, Marseja… U odnosu na zagrebačko doba popravila mu se samo finansijska situacija. Danas u Zagrebu Andrić nema ni ulice ni trga. Njegovo ime nosi samo jedna osnovna škola u Sopotu. A ipak je ovde započeo svoju književnu karijeru, ovde su mu objavljene prve knjige, ovde je postao književno ime”, ističe akademik Nemec.

* A kako je Nemec sarađivao sa Zadužbinom Ive Andrića koja je vlasnik piščevih autorskih prava?

“Posao u vezi s autorskim pravima obavila je Školska knjiga; ja nisam sarađivao sa Zadužbinom. Zadužbina Ive Andrića osnovana je 1976. na osnovu usmenog testamenta. U prisutnosti dvojice svedoka, u sumnjivim okolnostima, sastavljena je 5. decembra 1974. ‘Poslednja želja Ive Andrića’. To je pravno neverodostojan i neoveren dokument; na njemu nema Andrićevog potpisa iako je on tada bio pri punoj svesti. U vreme Jugoslavije u Zadužbini su bili predstavnici svih republika; nakon rata ona je postala samo srpska, a tako se i ponaša trgujući Andrićevim autorskim pravima. Podsećam: Andrić je za života insistirao da njegova Sabrana dela objavljuju udruženi jugoslovenski izdavači (iz Zagreba, Beograda, Sarajeva, Ljubljane, Titograda i Skoplja). To jasno govori da nije želeo se svrstava samo u jednu nacionalnu ‘fioku’. Sapienti sat!”, veli Nemec.

* Da li je monografijom i Andrićevim Izabranim delima taj pisac konačno na velika vrata ušao u hrvatsku kulturu?

“Andrić nije Izabranim delima ‘ušao’ u hrvatsku kulturu jer iz nje nikada nije ni ‘izašao’. Uvek je bio popularan i rado čitan. Evo jedne zanimljive činjenice. U anketi ‘Moj najdraži pisac’, koju je 1970. organizovao Prosvetni odbor Hrvatske, među 40.000 srednjoškolaca u Hrvatskoj Andrić je dobio najviše glasova. Problem s Andrićem u Hrvatskoj nemaju čitaoci, nego, na alost, kulturna i akademska elita. Andrić je književna veličina prvog reda, njega treba zaslužiti. Vreme će pokazati da li smo zaslužili da bude (i) naš”, zaključuje Nemec.

Vesti

"Etna nije vulkan"

Etna u Italiji poznata je kao jedan od najsnažnijih vulkana na planeti, ali jedan istraživač smatra da zapravo nije reč o "pravom" vulkanu.

Vesti petak 19.01. 17:55 Komentara: 0
strana 1 od 3654 idi na stranu