Hemijska veza

Brisel, 1911. godine. Na prvoj Solvejevoj konferenciji okupljaju se najveći naučnici dvadesetog veka. Za istim stolom o prirodi sveta raspravljaju Albert Ajnštajn, Ernest Raderford, Anri Poenkare i još dvadeset imena koja će sva ući u tabelu osnovnih mernih jedinica i gotovo sve udžbenike prirodnih nauka. Neke od diskusija na ovoj istorijskoj konferenciji, one o radioaktivnosti, vodi jedina žena među 23 naučnika – Marija Sklodovska Kiri (1867–1934).

Madam Kiri, najpoznatija Francuskinja epohe, u to doba je već otkrila dva hemijska elementa i objasnila prirodu radioaktivnosti. Mada se učesnici slažu da joj je zdravlje očevidno narušeno, njen ugled je nesumnjiv. Čini se da će nakon Solvejeve konferencije biti još veći. Pre no što se konferencija završila, Mariji Kiri stiže telegram iz Stokholma u kome je obaveštavaju da je dobila i drugu Nobelovu nagradu – za hemiju.

Nobelov komitet u obrazloženju nagrade navodi da priznanje dodeljuje za "otkriće elemenata radijuma i polonijuma, kao i za izolovanje radijuma i izučavanje prirode ovog zadivljujućeg elementa". Time Marija Kiri postaje prvi naučnik koji je Nobela dobio dva puta, da bi sve do danas ostala jedina žena koja ga je osvojila za dve razlitičite oblasti, za hemiju i fiziku.

Međutim, odmah nakon ovih vesti, Marija Kiri dobija još jedan telegram – iz Pariza joj javljaju da sva pariska štampa piše o njoj. Ali tema francuskih novina nije njeno poslednje naučno priznanje, već ljubavna afera sa Polom Lanžvenom, pariskim fizičarem koji takođe učestvuje na konferenciji u Briselu. Nakon ove vesti, slavna hemičarka pada u očajanje i napušta Solvejevu konferenciju kako bi dve svoje kćerke poslala daleko od vesti o aferi, u Poljsku.

Sa Lanžvenom je u vezi bila već godinu dana, a ceo slučaj je dostojan kakve naivne melodrame – intimna pisma Marije Kiri ukrao je brat Lanžvenove supruge, koja ih je, iz osvete, prosledila štampi. Ceo Pariz danima sa slašću čita kako najpametnija žena na svetu poručuje svom ljubavniku da ga "grli svom svojom nežnošću", kao i kako ga sumnjiči u napadima ljubomore i malodušnosti.

U to doba, bilo je prošlo pet godina od smrti njenog slavnog muža Pjera Kirija, koji je stradao u saobraćajnoj nesreći. Njih dvoje su decenijama bili najpoznatiji naučni par na svetu. Zajedno su istraživali radioaktivne elemente i 1903. godine podelili prvu Nobelovu nagradu koja im je dodeljena za fiziku. Takođe, oboje su bili otrovani radijacijom, ali su svoje tegobe, ne znajući za pogubne efekte radijuma, pripisivali neprekidnom zamoru i nervnim rastrojstvima.

Gospođa Kiri je Pjerovu smrti vrlo teško podnela. No, nastavila je istraživanja uporedo odgajajući dve kćerke, Irenu i Evu. Kako piše Barbara Goldsmit u knjizi Opsesivni genije (Heliks, 2006), u tom teškom periodu Lanžven joj postaje blizak prijatelj dajući joj podršku da prebrodi tragediju. No, budući da je Lanžven već oženjen, javnost nije blagonaklono dočekala aferu čija glavna tema neće biti on, već gospođa Kiri.

Desničarska štampa koja ju je osam godina ranije lansirala kao nacionalnu heroinu sada se prisetila da je Marija Kiri rođena u Poljskoj. Osvanuli su naslovi o poljskoj veštici, ali i o Jevrejki koja rastura francuske brakove, što je posebna besmislica s obzirom na to da ona uopšte nije jevrejskog porekla. No, Mariji Kiri sa svih strana stižu poruke da napusti Francusku. Veza sa Lanžvenom se raspada, a dotadašnji prijatelji je napuštaju.

Naklonost desničarske štampe Marija Kiri je zapravo izgubila nekoliko meseci pre toga. Početkom 1911. godine se, naime, kandidovala za članstvo u akademiji nauka, koje joj je odbijeno sa obrazloženjem da članovi Francuske akademije mogu biti svi izuzev žena.

Nakon afere sa ljubavnim pismima, slučaj je narastao do razmera Drajfusove afere, a zabeleženo je i više pretnji, kao i razbijenih prozora na njenoj laboratoriji. Rulja je želela da svog heroja vidi u blatu. "Ova divna žena dovedena je dotle da tumara poput opkoljene zveri", piše Žan Peren, jedan od retkih naučnika koji nije podlegao opštoj kampanji protiv Marije Kiri.

Bizarna završnica ove paklene godine stigla je upravo iz Stokholma – uoči dodele Nobelove nagrade, jedan od članova komiteta šalje joj pismo i predlože da bi, s obzirom na okolnosti, najbolje bilo da ne dolazi na svečanu dodelu. Međutim, Marija Kiri sa kćerkom Irenom ipak putuje na ceremoniju na kojoj se, kako je zabeleženo, nisu pominjala "privatna pitanja" – dok od švedskog kralja prima Nobelovu medalju i plaketu, Marija Kiri deluje srčano i sveže.

Naredne mesece će provesti u pariskim bolnicima i sanatorijumima, ali će, posle svega, iz ove godine izaći jača nego ikad. Osnovaće Institut za radijum u Parizu i jedan sličan njemu u Varšavi, u Poljskoj. U Prvom svetskom ratu pružiće značajan doprinos u lečenju ranjenika. U nauci će sa novim Raderforovim modelom atoma njena otkrića postati još značajnija.

Danas je Marija Kiri simbol Francuske. Ona istovremeno predstavlja žene u nauci, a njeno ime nosi i vrlo važan program za stipendiranje studijskih boravaka mladih naučnika širom Evrope. No, najpre, Marija Kiri je naučnica koja simbolizuje hemiju pa Međunarodna godina hemije zato i proslavlja sto godina Marijine Nobelove nagrade. Ima izvesne originalnosti, ako ne i hrabrosti, što taj svetski jubilej nije vezan za neko od njenih otkrića u separaciji hemijskih elemenata, nego za doba u kome je jedna usamljena žena branila svoj integritet naučnika i čoveka od medijskih grabljivaca.

Izvor: Nedeljnik Vreme.