Ćirilica

Dvadeset i sedmog aprila, na svetski Dan knjige, u Srbiji je počela Godina jezika i knjige. Biće to povod i razlog da se o ovim važnim činiocima našeg života pozabavimo na poseban način. Ministarstvo kulture Srbije, koje će na ovom poslu sarađivati sa ministarstvima obrazovanja i finansija, najavljuje da cilj Godine jezika i knjige nije samo da se skrene pažnja javnosti na loše stanje jezičke kulture u Srbiji već da se, pre svega, uredi prostor za budući razvoj srpskog jezika. Osnova ovakvog uređivanja je obrazovanje i praktično i suštinsko: smanjenje procenta nepismenih na minimum i povećanje nivoa svesti o jeziku i svemu što čini jezik.

Tekst koji sledi je "Statusov" mali prilog ovoj važnoj akciji. Priča o ćirilici je lepa priča. Počinje jednog momenta "neprocenjive važnosti u književnoj istoriji slovenskih naroda kad su, pre više od hiljadu godina, dva brata - oba u zrelim i muževnim godinama - zaseli jedno veče za sto u svojoj kući u Carigradu i, pri slaboj svetlosti zemljanog žiška u kojem je ulje sagorevalo, napisali paunovim ili trščanim perom na jednom pergamentnom listu prve reči slovenskog prevoda sveštenih knjiga" (Pavle Popović).

Ćirilo i Metodije

Dva brata su Konstantin, u monaštvu nazvan Ćirilo, i Metodije (njegovo svetovno ime je nepoznato), na Olimpu, u monaškoj državi Male Azije, polovinom IX veka. Pisci njihovih žitija tvrde da su te prve reči napisane slovenskim jezikom bile reči Izbornog jevanđelja, da su prevedene sa grčkog jezika, glagoljicom, pismom koje je po ugledu na grčki kurzivni alfabet stvorio Konstantin.

Konstantin je bio sedmo, najmlađe dete u domu Lava, Solunjanina, visokog vizantijskog vojnog i upravnog vođe. Postao je jedan od najboljih filozofa i daroviti filolog koji je znao nekoliko jezika, pa i slovenski.

Njegov brat Metodije bio je kaluđer, a pre toga je bio upravnik jedne pokrajine sa slovenskim življem. Njihovi biografi ne objašnjavaju zašto su počeli da prevode. Navode samo da su braća imala spremne knjige kad im je 862. godine vizantijski car Mihailo III dao zadatak da pomognu moravskom knezu Rastislavu da se politički i duhovno osamostali od Franaka, svojih suseda. Pomogli mu nisu, Rastislav se pokorio Francima, ali su zato u rukama imali dokaz da se Bogu može služiti i na staroslovenskom, a ne samo na hebrejskom, grčkom i latinskom. Nisu doživeli da i druge ubede u to.

Sledbenici

Njihovi učenici Gorazd, Kliment, Naum, Sava i Angelar, koji su nastavili njihovu misiju, raštrkali su se od Hrvatske i Dalmacije do Raške i Bugarske šireći glagoljicu. U Preslavu, bugarskoj prestonici, Nauma i Klimenta su dočekali s posebnom dobrodošlicom zato što su u njihovim crkvenim knjigama na staroslovenskom jeziku videli sredstvo za osamostaljenje. Bugarski knez Simeon, potonji car, osamostaljivanje je hteo da osigura sopstvenim pismom, bugarskom ćirilicom, o čemu je zvanično obavestio narod na saboru u Preslavu 893. godine.

Smatra se da je i pre istorijskog sabora grčki alfabet dopunjen znacima za dotad neobeležene slovenske glasove, odnosno da u protivnom Simeon ne bi uspostavljao nešto čega već nema u praksi. Međutim, Kliment i Naum nisu pristali da budu autori tog projekta, čuvali su uspomenu na glagoljicu.

Sveštenik Konstantin Prezviter, poznat i kao Preslavski, na sreću, to je hteo. I on je bio Metodijev učenik, svešteničku karijeru je okončao kao preslavski episkop. On najverovatnije nije bio direktni autor ćirilice, biće da je uradio samo konačnu verziju prilagođavanja Ćirilove glagoljice i grčkog pisma u čemu je učestvovalo više ljudi.

Nastavljači solunske braće su prenosili glagoljicu kao sveštenički zavet po makedonskim planinama i dalmatinskim seminarijama, ali je istorijski razvitak hteo da pobedi prikladnije i prirodnije pismo - ćirilica.

Temnièki natpis

Temnički natpis iz XI veka dokazuje da se u Srbiji pisalo ćirilicom ubrzo nakon što ju je Samuilo ozvaničio. Natpis je nazvan po mestu u blizini Varvarina gde je pronađena ploča, deo tamošnje crkve, s ćiriličnim tekstom. Na ploči je zabeleženo deset od 40 Sevastijskih mučenika. Majstor koji je klesao natpis bio je izuzetno vešt: slova su lepa, jednaka, pravilno složena, i deluju kao da su kaligrafisana.

Nepun vek kasnije nastalo je Miroslavljevo jevanđelje, knjiga s najlepšim slovima srpske ćirilice, pa nije preslobodno zaključiti da je ćirilica odmah na svom početku pokazala koliko lepa može da bude. Samo 44 godine od Gutenbergovog pronalaska štampe Đurađ Crnojević je spojio ćirilicu i novi medij: 17. januara 1494. godine štampao je u svojoj štampariji na Cetinju Oktoih prvoglasnik.

Bila je to prva štampana knjiga na Balkanu, i prva ćirilična. U predgovoru, Đurađ Crnojević pominje da je knjigu "rukodelisao" smerni Makarije iz Crne Gore. Makarije je kolega današnjih dizajnera slova i štampara, sam je izrađivao ćirilična slova. Njihov oblik je formirao od latiničnih slova (jedinog sloga koji je tada postojao), prilagodivši ih potrebama ćirilice.

Matrice pomoću kojih je štampao izlivao je u metalu. Knjigu je odštampao dvobojno, crno i crveno. Smatra se da je složenu celu stranicu prvo stavljao u štamparsku presu, da je zatim odizao redove teksta planirane u jednoj boji kako bi se odštampali samo oni u drugoj, a da je na kraju vadio slova čije je otiskivanje završeno kako bi moglo da se nastavi štampanje u prvoj boji.

Knjigu je prelomio po ugledu na srpske rukopisne knjige prilagodivši ih ukusu kakav je tada bio aktuelan u Veneciji. U primerku Oktoiha koji se nalazi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, ni na jednom od 270 listova ne postoji nijedna greška.

Prvi srpski bukvar

Prvi srpski bukvar, poznatiji kao Bukvar inoka Save, objavljen 1597. godine u Veneciji, dozvoljava pretpostavku da su Srbi XVI veka imali potrebe za opismenjavanjem.

Savin Bukvar počinje azbukom u kojoj je 37 slova. On ih je dizajnirao. Na sledećem listu naveo je samo samoglasnike, a na narednim je spojio samoglasnike u slogove. Nakon toga je naveo imena slova i priložio je tekstove za čitanje. Njegova metoda učenja čitanja, glasovna metoda, suprotna je od do tada važećeg načina - sricanjem.

Inok Sava ju je promovisao dva veka pre nego što je zvanično otkrivena u svetu. Ovakav sistem je još uvek važeći. A onda se pojavio Sava Mrkalj, da najavi Vuka Stefanovića Karadžića i najsavršenije pismo na svetu.

Iz bukvara inoka Save

Piši kao što govoriš

Sava Mrkalj je sa Korduna. Bio je sledbenik racionalističke filozofske škole, vladao je nemačkim, francuskim, grčkim i hebrejskim jezikom. Prvi je uveo tezu da je za jedan jezik dovoljno onoliko slova koliko u njemu ima glasova, pa je od 48 slova tadašnje srpske azbuke izbacio 20.

Na ćirilicu je primenio glavni stav doktrine Nemca Johana Adelunga "piši kao što govoriš". Bio je protivnik takozvanog debelog jer, karakterističnog slova crkvenoslovenskog jezika, slova kome je poricao svaku glasovnu vrednost a pridodato je drugim slovima, o čemu je 1810. godine objavio knjižicu "Salo debeloga jera libo azbukoprotres", baš kad je u Budimpešti sreo Vuka Karadžića - istomišljenika po pitanjima srpskog jezika, azbuke i pravopisa.

Sedam godina nakon toga Sava Mrkalj se odrekao svega što je do tada dokazao, verovatno zato što nije izdržao pritisak Crkve. Vuk je srećom bio odlučniji. "Pismenicom" objavljenom u Beču 1814. godine i "Srpskim rječnikom" četiri godine kasnije, najavio je da povratka na stara pravila - neće biti.

Ispisujući 27.000 reči "Rječnika", Vuk je rešio pitanja izgleda slova, pravopisa i jezika. U ćirilicu je uveo nove grafičke znake za glasove koji ih do tada nisu imali, za: LJ, NJ, Đ, DŽ i J (znak za slovo Ć je postojao u ćirilici Konstantina Preslavskog). Prva dva slova preuzeo je od Mrkalja ali tako što je dva znaka spojio u jedan, a za Đ je dobio nacrt od svog prijatelja Lukijana Mušickog, DŽ je preuzeo iz starih rukopisa, a J je preuzeo iz latinice iako ga je bilo i u ćiriličnim tekstovima. Kad je, putujući, čuo da ljudi izgovaraju i glas H, glas koji nije postojao u njegovoj Hercegovini, pa ga zato nema ni u "Rječniku", Vuk je dodao i znak za taj glas.

Tih šest slova: J, LJ, NJ, Ć, Đ, DŽ i H, osobena su za srpsku ćirilicu. Princip fonetskog pravopisa "piši kao što govoriš" - osobenost je srpskog jezika i pravopisa. Kasniji jezički stručnjaci će ponešto doterivati, ali kod Vuka uglavnom nije ni imalo šta bitno da se prepravi. S vremenom, ćirilica je postala nešto što se podrazumeva, kao dan i noć i kao slične ustaljenosti o kojima se ne razmišlja niti se primećuju, sve do osamdesetih godina prošlog veka.

Tada je, što zbog aktuelnog trenda nametnutog raspadom SFRJ što zbog objektivnog stanja, ocenjeno da je ćirilica u Srbiji zapostavljeno pismo zato što se sve više koristi latinica, zbog mode koju su nametnuli Zapad i računari. I, ćirilica je postala tema o kojoj se priča.

Ko je Srbin a ko nije?

Činjenica da je ćirilica deo našeg nacionalnog identiteta koji nas čini posebnim, pretvorila ju je u jedno od nacionalističkih merila ko je Srbin a ko nije. S početka ovog veka taj kriterijum je počeo da jenjava, ali nije nestao. Šteta po ćirilicu.

Da su računari krivi – to je naravno oduvek bila besmislica. I poplava softveraša bez valjanog grafičkog obrazovanja koji su od latinice pravili pismo koje su nazivali ćirilicom, odavno se povukla. Smatra se da je tome vidno doprineo beogradski Fakultet primenjene umetnosti na kome se skoro dvadeset godina izučava kompjutersko projektovanje pisma.

S ovog Fakulteta su potekli i fontovi tipografskih ćiriličnih pisama, rekonstrukcije starih ćirilica, projekat koji je obuhvatio naše rukopisno i tipografsko nasleđe. Rezultat su izvrsni fontovi profesora Stjepa Filekija: "Miroslav", "Milutin", "Inok Sava", i "Tipik" koja se zasnivaju na rukopisima Miroslavljevog jevanđelja, venecijanskog Bukvara inoka Save, Studeničkog tipika i na klesanom natpisu kralja Milutina na Kraljevoj crkvi u Studenici.

Prospero æirilica

Od tada, profesor Fileki je uradio veliki broj tipografskih pisama. Sledile su ga mlađe kolege. Krajem prošlog veka međunarodno tržište je počelo da se interesuje za ćirilicu, poštujući globalni trend da se uvažavaju i potrebe naroda čija pisma nisu samo anglosaksonska. Kompanija Adobi je među prvima počela da uključuje ćirilicu u svoje fontove, oni uvode, osim standarnih kodnih emsta, i ona koja su karakteristična za naš kurziv, što se smatra zaslugom Jovice Veljovića, prvog među našim umetnicima čije je pismo objavljeno u digitalnom obliku, savetnikom kompanije Adobi.

Korporacija ITC se ugovorom obavezivala da će, prilikom otkupljivanja tipografskih pisama koje su projektovali naši autori, uz latinični font objaviti i ćirilični. Međutim, neretko su im javljali da nemaju kupaca na ćiriličnom području za ćirilični font. Dakle, to što se kod nas ne kupuju fontovi srpske ćirilice, odražava se na strane proizvođače da ne objavljuju ćirilicu. A zašto se kod nas ne kupuje nacionalno pismo, svi znamo: ne zato što nema potrebe za takvim fontovima, već zato što ima piraterije.

Tek poslednjih desetak godina se na listi krivaca zbog kojih je ćirilica u Srbiji zapostavljeno pismo našlo školstvo. Ispostavilo se, naime, da mnogi pismeni Srbi - a sumnja se da je u pitanju većina njih - ne zna pravilno da piše ćirilična slova, pa je zaključeno da je tome kriva prosveta zato što joj je bitno samo da opismeni decu a ne i da ih nauči pravilnim oblicima slova.

Preko prosvete, došlo se i do države. Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, jedini zakon o jeziku koji imamo, datira iz 1991. godine i odnosi se na srpskohrvatski jezik. Samo je neznatno izmenjen 2005. godine. Taj zakon nema odredbe kojima se definiše društvena briga o negovanju, unapređivanju i zaštiti nacionalnog jezika i pisma.

Javno se upozorava da u Srbiji nikada nije bilo državne institucije koja bi se zanimala za jezik, ali su zato čak tri ministarstva zadužena za njeno kreiranje - nauke, kulture i prosvete, što samo stvara haotičnost i nemar na polju jezičke politike. I tu se vraćamo na Godinu jezika i knjige: jedan od zadataka koje je tim povodom Ministarstvo kulture Srbije najavilo da će ostvariti, jeste Zakon o službenom jeziku i pismu.

U svim tim nepovoljnostima po ćirilicu, ona je postala tema umetnosti i umetnika i na taj način, mora se priznati, neočekivano skrenula pažnju javnosti na sebe. Grafike koje je pokazala Olivera Stojadinović na izložbi "Reči i slova", na primer (Muzej primenjene umetnosti, 2005. godina) ocenjene su kao slike od slova. Istaknuta je estetska vrednost slova koju ona, osim utilitarne, uvek imaju ali je retko kad primećena. S obzirom na to da je Godina jezika i knjige pred nama, biće prilike.