Nikad iskreniji Brajan Rašić za B92.net: "Mik Džeger je kao đavo"

"Napravi fotografiju, trajaće duže", "Ako ne postoji fotka, nije se ni desilo"... Uvek smo sećanja povezivali sa fotografijom. Uživamo u listanju starih albuma sa pocepanim i izbledelim slikama, a u novijem dobu težimo da se vratimo na prve objave na našim društvenim mrežama, gledajući formate koji zaključaju dah života i emociju u tako mali format.

Naši telefoni postali su sredstvo komunikacije slikom, a sa druge strane, generacija Zed se toliko okrenula analognim foto-aparatima poslednjih godina, da na tržištu u Srbiji vlada deficit filmova. Fotografija je važna, ne samo kao tehnološki napredak, već kao svedok čovečanstva. A tu činjenicu ne zna bolje niko do Brajana Rašića, čoveka koji je svoj život posvetio dokumentovanju muzičke istorije kriz koncertnu i portretnu fotografiju.

Ako ste ikada u životu kupili muzički časopis, velika je verovatnoća da su posteri u njihovoj sredini bili upravo delo Brajana Rašića. Brajan počinje da se bavi koncertnom fotografijom kako bi mogao da gleda koncerte besplatno i iz sterilne Švajcarske svoju sreću traži u Londonu, u koji se seli 1979. godine, gde hvata pank u zalasku, ali i štrajk đubretara pod vladavinom Margaret Tačer. Pacovi koji su slobodno trčali ulicama Londona i prljavština mu nisu smetali, sve što je hteo je da fotografiše i ništa mu tada nije bilo teško.

"Ja sam tada grabio, spletom okolnosti i radom sam postao prihvaćen i onda je to preraslo u divnu saradnju sa Jugoslavijom. Vremenom sam upoznao predstavnike časopisa širom sveta koji su tražili da vide moje slike.

Prvi posao je bio sešn sa grupom A-HA pre nego što su imali hit "Take on me". Odveo sam ih u studio, taman da mogu malo da vežbam i napravimo slike. Odem na Tajland i vratim se posle pola godine, a oni postali hit. Ja sam uradio njihov poster u Bravu, a njihov tiraž je 2 miliona tada bio. Pa neka deset posto devojčica stavilo moj poster na zid... to nije normalno, pomislio sam, ja sam uradio nešto dobro.

Ja sam grabio. Dijapazon muzike koju slušam i poznajem, jedno veče sam slikao i po tri četiri koncerta. Sve što sam znao da je in, ja sam slikao. Iako sam shvatio to kao biznis, ja sam ipak hteo da vidim što više. Tada smo pazili koliko fotki ćeš napraviti, jer nisi mogao da kupuješ film svako malo. Danas klinci izađu sa koncerta sa 2.000 snimaka. Ranije si morao da čekaš momenat da napraviš fotku, a danas "opališ rafal", navodi Brajan za naš portal.

Hiperprodukcija je pojela kvalitet, ni fotograf nije ono što je nekad bio

Foto: Brajan Rašiæ

Nastavljajući da poredi vreme njegovih početaka sa stanjem fotografije danas, Brajan ima pesimistički osvrt.

"Fotografi nemaju isto poštovanje. Zajedno smo ranije radili sa tim zvezdama, jer smo zavisili jedni od drugih. To je bio "give and take" odnos. Danas recimo Bili Ajliš nema slike, jer joj ne trebaju. Ona proda ploču i ovako i onako. Oni sada računaju da oni nama daju nešto. Ledi Gaga nema sliku.

Oni kojima je potrebna fotografija, poređaju fotografe daleko i svi stojimo jedno pored drugog i svačija perspektiva onda bude ista. Zato je to sada postalo besmisleno. Ovo sad nije fotografija, jer su danas svi fotografi, što je sa jedne strane dobro, ali to degradira kvalitet. Bio sam prinuđen da sa analogne, pređem na digitalnu fotografiju. Svojevremeno, sve je bilo mnogo drugačije. Imao sam na raspolaganju dva filma sa 72 fotografije, kada ja odslikam, neko drugi probere 15 najboljih, izradi 35 kopija i kasnije Fedeksom te fotke kreću u agencije.

Tek nakon 48 sati od događaja, one su agenciji i ponuđene na prodaju.

Danas je tendencija fotografa da bude brz, ono što je urađeno može za 5 minuta da bude širom sveta. I to je promenilo mnoge stvari. Bio sam na pravom mestu u pravo vreme. Doba korone nas je nateralo da pauziramo, da zaustavimo taj nenormalni tempo i da razmislimo.

Do tog momenta smo samo radili, bili deo mašinerije i trudili se da ne ispadnemo iz tempa sumanutog ubrzanja. Daću ti primer, bend "Status Quo" kako su se menjali članovi benda, tako je bilo potrebno iznova praviti nove fotke. Po današnjim pravilima, nešto oko 100 metara udaljen od bine na kojoj sviraju, među drugim fotografima koji takođe, iz iste perspektive sa sličnom opremom prave svoje fotografije. To odmah rapidno umanjuje cenu i onda agencije otkupljuju onu koja je u ponudi bila najjeftinija.

Ja nemam potrebu da slikam tako, jer na primer uvek mogu mnogo bolje da prodam fotografiju iz "Pinkija" na kojoj je originalna postava tog benda.

"Ne mogu da odaberem svoju najbolju fotografiju, ali isto tako znam da nijedna buduća neće biti moj najbolji rad."

Nemoj se ženiti van svog "dvorišta", može biti bolno

Foto: Brajan Rašiæ

Brajan godinama živi na dve adrese, voli Beograd, i svoju ulicu. Iako ima dvojno državljanstvo i iskusio je sve što Zapad ima da ponudi, ali i da uzme, nije ga nije zaobišla tipična srpska priča - imovinske rasprave sa familijom.

"Ja znam neku braću koju je stvarno lepo videti, ali kakva crna braća. Kakva braća! Evo ti Oasis, braća, tu niko ne priča ni sa kim, u svetu je to poznato. To je vrlo ozbiljan rivalitet i to zaista treba roditi... tu roditelji ne umeju da se snađu. Kad sam narastao, uvek su mi govorili "ti si prvo dete, mi smo tebe svi voleli".

Da, ali četiri godine posle se rodio moj brat i ti padaš u drugi plan. Ne da se ja toga sećam ali to se prirodno desi. Nešto se desi.

Ja znam, jer imam dve ćerke, od dve različite žene. Moja druga žena je prihvatila moju ćerku iz prvog braka. I onda se rodi naša ćerka, moja prva kći je tada imala šest godina. To je jako teško bilo, stalno je radila neke stvari da privuče pažnju. Nije ona htela da bude loša, ali privlačila je pažnju, to su strašne stvari. Njih dve se sada slažu ali samo zahvaljujući tome što nisu više zajedno, što svaka ima svoj stan, i onda kad se vide onda je sve lepo.

Ali to dok su bile male, naravno mlađa se ne seća toga, ali starija... Sve je bilo podređeno mlađoj ćerki, ja sam bio dosta odsutan, putovao, radio... Što kaže pesma, život prođe za čas. I tek tada vidiš neke greške, koje nijedan roditelj ne bi napravio", priznaje nam Brajan, nikad iskreniji.

Njegova ćerka iz prvog braka napuniće u avgustu 37 godina, i Brajan ju je odgajio sa drugom suprugom. Iako se obično desi da majki pripadnu deca, njegova prva žena imala druge planove za sebe:

"Moja prva žena je bila ono što mi muškarci volimo, meleskinja, to je tada bila fora. Kada je dete napunilo dve godine, ona je rekla da odlazi kod svoje majke i doviđenja. Ostavila me je samog sa detetom. Sad ti to razumi. Idem da studiram, ti voliš svoju ćerku i ode", otvorio nam se ovaj umetnik, koji je svojim neprikosnovenim trudom i radom uspeo da iškoluje svoje dvoje dece kojima ništa nije manjkalo u detinjstvu.

"Zadržao sam kroz celu karijeru da se ne ponašam previše lagodno. da nije tako, nešto ne bi bilo u redu. Uvek ima nekih pitanja, uvek ima treme. Ako radim sa više fotografa stanem na jednom mestu, shvatim da svi stoje oko mene i onda kada pređem na drugo mesto pomeraju se svi sa mnom. (smeh) čak sam počeo namerno da se pomeram a oni me prate".

Zašto na svetskoj sceni nije bilo mesta za jugoslovenske rokere

Foto: Brajan Rašiæ

Kako je živeo na dve adrese, Rašić je imao neverovatan uvid na jugoslovensku i zapadnu muzičku scenu, družio se i ovekovečio najveće zvezde. Zbog svog širokog znanja veruje da nijedan jugoslovenski bend ne bi opstao na Zapadu, i pretpostavlja zašto je tako.

"Na primer Ekatarina Velika. Milan je moj drug, posećivao me je u Londonu. On je bio dobar umetnik, talentovan je bio. Ali ne možeš da pesme koje ovaj narod voli prevedeš na drugi jezik i da te drugi razumeju. Teško je prevesti reči na strani jezik i da ljudi razumeju emociju iza tih reči. To retko ko uspe, pošlo je za rukom Skorpionsima, Kardigansima, Rokset...

Važna je reč, zato, verujem, EKV ili bilo koji bend nisu mogli da uspeju na zapadu, iako ja ne mogu da tvrdim ni da su to pokušavali. Ne može to niko da skapira, šta strancu znači April u Beogradu od Čolića. Bolje da budeš prvi u selu nego poslednji u gradu. Divlje Jagode su, recimo, snimile album na engleskom jeziku", objašnjava nam on.

Brajan je živeo život rok zvezde, te priznaje da je iskusio, doduše u manjoj meri, da mu prilaze grupi devojke, iako su one češće prilazile roudijima.

"Bilo je nekoliko zanimljivih situacija. Recimo stojim pored Bouvija u Danskoj, i odmah mi prilaze devojke, jer hoće da dođu do Dejvida. One misle da sam ja neko pa da moraju preko mene da prođu da bi došle do njega", kaže nam Brajan detinjom naivnošću, kao da baš bilo ko sme da stoji pored velikog Dejvida Bouvija.

Kada puna hladne vode i srce koje može da izdrži sve

Foto: Brajan Rašiæ

Dobar deo svoje karijere provodi kao zvanični fotograf Roling Stounsa, te ga u šali pitamo da li je Mik Džeger besmrtan. Tu nam otkriva svoju prognozu za Stounse. "On recimo puni 79 godina. To su čudni režimi, a i DNK mu je drugačiji, kao svima nama.

On je imao problema sa srcem pre nekoliko godina i od tad se sve promenilo. Od tada nije postojala institucija koja bi mogla da osigura Roling stons, bez toga ne možete na turneju, pa je Mik sam osiguravao bend da bi mogli da nastupaju. Kit Ričards o kome su svašta pričali, ništa mu ne fali, nikada nije imao problema sa srcem.

Meni je žao, ne znam da li će neko da umre na bini (smeh). Dolazi to vreme kad odlaze veliki ljudi. Kad sam bio mlad ljude od 80 godina smatraš dedama. Pol Mekartni izađe i peva, ne peva isto kao i ranije ali peva. Bora Čorba isto, koliko god problema da ima, on peva. Bio sam na koncertu za Mišu, Bora mora da sedne posle nekog vremena, ali kad zapeva, glas ga drži, ne može niko ništa da mu kaže. Opasne su to godine, mislim da će ovo biti poslednja dva poslednja koncerta Stonsa. Oni su non-stop na turneji, to ne može niko da izdrži. Džeger koliko trči na koncertima, to ne može nijedan frontmen, on je kao neki đavo, Bože me oprosti. A on se pre koncerta zagreva trčanjem. Posle koncerta leži u kadi mnogo hladne vode", navodi on, te priznaje da ih sigurno neće više fotografisati.

"Tu ima mnogo politke, svašta se promenilo. Čarli kad je preminuo, sve manje stvari im treba. Ja sam među poslednjima koji su bili sa njima na bini, tu ne može ni muva da dođe kamoli čovek, toliko su zaštićeni. To je prošlo, ne treba im, dođu, urade posao i odu kući. Ja sam ranije radio kako sam hteo, ali toga više nema. Degradirano je sve..."

Dodaje i da se razočarao u njihove članove nakon što su nastavili da sviraju nakon smrti bubnjara Čarlija Votsa.

"Nisam izgubio ljubav prema njihovoj muzici, postoji to poštovanje i biće zauvek, ali razočarao sam se zbog Čarlija, oni su nastavili bez njega. Kit je ceo život govorio da bez Čarlija ne bi svirao, jer je on kičma benda, i onda on ode, i onda kažu da je Čarli hteo da oni nastave. Oni imaju sjajnog novog bubnjara, ali on nije deo benda, i neće biti nikad deo benda. Hoće li oni menjati Mika Džegera kad dođe vreme za to?", pita se Brajan, gotovo sebi u bradu, te dodaje;

"Ali Mik je opasan. U njegovom prisustvo se oseti nešto. Pored njega sam shvatio da uvek mora da postoji neko ko drži bend na okupu".

Kad Areta peva, Obama plače

Foto: Brajan Rašiæ

Kad već spominje izuzetne ljude, navodi da je Areta Frenklin neprikosnovena, i da je Frenk Sinatra najveći od svih:

"Nikada se neće ponoviti glas, snaga, tuga, boja Arete Frenklin. Gledao sam je kako peva Obami, a on ne može da zadrži suze. Taj naboj koji je stvarala je izvan ovozemaljskih stvari. Bilo je, ima i biće mnogo talentovanih, raskošnih vokala, ali Areta je neprikosnovena, to se više nikada neće ponoviti."

Za Sinatru je, takođe, imao samo reči hvale.

"Sinatra se družio se sa predsednicima, najvećim gangsterima, on je jedan od ljudi koji je izgradio Las Vegas, ljubio je najlepše žene na svetu. Nema nikog takvog, da mu predsednik dolazi kući sa Merilin Monro... Ali dobro je što ga nisam sreo, znam dovoljno i mnogo ga volim, ne očekujem da bih se razočarao, ali bolje što se nije desilo."

View this post on Instagram

A post shared by Brian Rasic (@brianrasic)

Jedna koja je i tokom života bila jedna od najvećih, Ejmi Vajnhaus, takođe je zabeležena aparatom Brajana Rašića, i to u njenim najbolnijim trenucima, na bini u Beogradu, poslednjem nastupu pre njene tragične smrti. "Ne osećam breme što sam ja uhvatio taj trenutak, ali osećam tugu kad se setim tog koncerta. Ta fotografija je mnogo strašna.

Ona će biti jedna od fotografija koja će ostati, a tragična je.

Prve fotografije koje sam pustio u svet posle nastupa nisu uopšte bile te, našao sam neke pristojnije. Ali kada se desilo to što se desilo, shvatio sam da sam morao da pustim i ove ostale. Njen otac nije bio zadovoljan time, ali on je prosto čovek koji je svašta mogao da uradi drugačije. Ali mislim da sam morao da pokažem njen očaj i tugu. Ona tu pokazuje sve, to je valjda sreća u nesreći da su se zvezde poklopile, da sam ja u Beogradu i da sam mogao da uhvatim taj trenutak", navodi on.

Foto: Brajan Rašiæ

Mnoge muzičke trenutke zainteresovani će moći da vide na njegovoj prvoj izložbi u Kragujevcu 22. juna, koja je organizovana u saradnji sa Arsenal festom.

"Biće to zanimljiva proidajna izložba u maloj galeriji Đura jakšić. To je prva izložba gde će biti izloženi veliki formati i sve je urađeno na najvišem nivou. Izložiću 32 slike i prvi put ih izlažem kao umetničku fotografiju u Kragujevcu. Najviše ima Stounsa, ali ima i Bouvija, Fu Fajtersa... ali pripremam jedno posebno iznenađenje koje ne bih otkrivao, moraćete da dođete na izložbu", tajanstven je Brajan.

Malo manje tajanstven je bio kada se pohvalio da je skoro fotografisao bluz divu Anu Popović, na njen poziv. "Imali smo dobru atmosferu, slikali smo se pet sati i bilo je zadovoljstvo. Ona je divna i drago mi je da sam je upoznao. Napravio sam preko 1.000 snimaka, izdvojio sam 96, to je nenormalno. Ima novi imidž i novu ploču treba da izbaci. Ona je međunarodna zvezda, imalo je smisla da je ja slikam. A čudno je, stalno smo se mimoilazili tokom svih ovih godina.

Imaće problem da izabere od ovih 96 slika koje joj se najviše sviđaju, jer ti posao radi oko 15 slika", objašnjava Brajan dok nam ekskluzivno pokazuje fotografije na svom telefonu.