Glup, gluplji, pa šef: Psihologija ima odgovor, a Džodi Foster i Meril Strip isti problem

Ne govorimo ovde o zavisti ili ljubomori, nego o zdravorazumskoj svesti da pojedini ljudi, iako moćni, nemaju intelektualni kapacitet, znanje ni veštine da bi obavljali određene odgovorne poslove, a ipak – nekako su ih se domogli. Nije to neobično u našem podneblju, gotovo smo na to oguglali, posebno u političkim strukturama, no ostaje pitanje kako te osobe imaju hrabrosti zasesti na odgovorna mesta i često upravljati tuđim sudbinama. Odgovor se krije u psihologiji.

Glupo samouvereni

Prema istraživanjima socijalnih psihologa Dejvida Daninga i Džastina Krugera, glupi ljudi (u nedostatku politički korektnije reči) ne samo da uglavnom nisu svesni da su glupi, nego često precenjuju svoje sposobnosti i veštine. Manjak kognitivnih sposobnosti ne samo da im onemogućava da usvoje određena znanja nego im ne dopušta uvid i svest da ta znanja nemaju, to jest da nisu kompetentni. Baš suprotno – oni misle da ih imaju.

Kruger i Daning to su otkrili dajući ispitanicima da reše određene gramatičke testove. Ne samo da su ih ispitanici iz grupe manje inteligentnih loše rešili, nego su, kad su upitani kako misle da su prošli, procenili da su testove rešili daleko bolje od proseka. Ovakvo precenjivanje sebe se naziva Daning-Krugerov efekat i može imati dalekosežne posledice.

Ova je grupa ljudi slaba u takozvanoj metakogniciji, a to je sposobnost da sebe i svoje karakteristike sagledamo iz neutralne pozicije, objektivno, odnosno da se stavimo u ulogu neutralnog posmatrača. Budući da su ovakvi ljudi često u potpunoj zabludi i imaju poverenje u svoje (nepostojeće) sposobnosti, oni će se češće laktati da bi se dokopali pozicija moći jer smatraju da su prave osobe za to ili da su superiorni.

Foto: Profimedia

Sindrom varalice

I bio bi to samo jedan čudan fenomen ljudskog postojanja da nema svoj još čudniji rezultat. Naime, ograničeni ljudi se uspevaju progurati do vrhunaca jer im to dopuštaju i onamo ih nenamerno guraju – natprosečno inteligentni ljudi. Oni su toliko svesni sebe da koliko god znanja i veština imali, istovremeno su svesni koliko toga još ne znaju i koliko bi mogli naučiti i savladati.

Oni su obično zbog toga samokritični i vrlo temeljni pa često odlažu svoj napredak i uspeh. Dok sumnjaju sami u sebe, u pitanje dovode i svoju percepciju da oni drugi nisu ispravan izbor za vodeće pozicije u njihovoj poslovnoj i socijalnoj sredini. Zbog toga ćute i u neverici se nesposobnima sklanjaju s puta jer sebe neprestano preispituju.

Nepoverenje inteligentnih u sebe može biti toliko ekstremno da počinju da pate od takozvanog sindroma varalice (engleski imposter syndrome). Naime, ovakvi ljudi kad uspeju ili imaju drugu potvrdu svoje vrednosti u socijalnom okruženju, često se osećaju kao da su varalice i lažnjaci pa se boje da je pitanje vremena kada će ih u tome otkriti.

Sumnja u sebe

Neke od najuspešnijih javnih ličnosti pate od ovog sindroma. Kada je dobila "Oskara", Džodi Foster je priznala kako je osećala da ga ne zaslužuje, do te mere da je očekivala da će joj neko pokucati na vrata i reći: "Oprostite, pogrešili smo, taj kip je bio namenjen Meril Strip". A ni idol njene profesije Meril Strip nije imala bolje mišljenje o sebi.

Ona je, pak, priznala da misli kako ne zna da glumi i da se katkad pita zašto je ljudi žele ponovo gledati. Sindrom varalice ima različite korene, a među najčešćima se ističe perfekcionizam, odrastanje u pravilima nagrada i kazni, te osećaj nepripadnosti, zbog čega se osećamo kao da ne zaslužujemo napredak u svojoj sredini.