Zašto ne idem na Marakanu

Ne na Kamp Nou. Nema tih para. Tobdžija zauvek. Poslednji oldtajmer tog kova bio je Batistuta. Da ga Edmundo one zime nije izradio, Firenca bi slavila Skudeto. Životinja je živela za karneval, a gaučos za Slavu. Istorija kleše samo heroje. Osam godina u malom klubu, ne sam, ali skoro sam. Uvek tek na korak do sna. Zato ga je i gol koji je zabio svojima da bi Roma uzela titulu boleo više nego sva neosvojena prvenstva u ljubičastoj Fila odori. Nostra Picolla Vita, šapuće Tonino Carotone...

Anri je jedan od onih kojih više nema. Kapetan koji ne napušta brod. Arsenal sigurno nije najbolji britanski klub, ali ima najharizmatičnijeg kapitena na svetu. I Stay. Bez pehara, ali sa krunom. Joga Bonito nije za svakoga.

Kaže Bekam da mu je jedini idol bio Kantona. Svako bi da bude ono što ne može. Spremali se za izlazak klinci -  Spajs Boj, Skols, Bat i Gigs. Erik kasni - Gigs ga proziva:

“Matori, kasniš - 7 i 15.”

“Ne. Sada je 7.”

“7 i 15!” - značajno će Dejin Dvojnik.

I tada U-A-Kantona izvadi Rolex kakav nikada u životu nisu videli.

“Sedam.”

Over and out.

Balavci vraćaju kazaljke na letnje vreme.

Osim što je zabijao odlučujuće golove, vežbao kung-fu na protivničkim navijačima, Erik Veliki je bio numero uno među prijateljicama noći i persona non grata među francuskim selektorima. Uvek s druge strane crte. Dovoljno da budeš kralj. Zli poručnik Ferguson jedino njemu nije krojio pravila. Nema zezanja sa ciganskom krvi. Kada je dotakao zvezde rekao je - dosta. Stao je na vrh i tom slikom zatvorio krug. Nema prelaska u Recreativo i truljenja po drugima ligama. Umri mlad i budi lep leš.

Gipsy King je rekao da od sutra ne skriva ljubavni tepih i nosi šorc cvetnih boja. Umesto krampona u vlažnom blatu prsti u vrelom pesku. Tako i bi. Hvatam Eurosport sledeće godine i gledam neki pijani turnir na stadionu Bora Bora. Pustio pivski stomak i rola po dinama. Al’ je njemu dobro... Joga Bonito nije za svakoga.

Gipsy Kings

Ciganska krv i grb u srcu - beše to i kod mene na Marakani. Bilo, ali nema više. Za neki dan će 15 godina od Barija. Slaviš li ti to? Ja ne. Odavno već. Prve godine smo kao u transu vrteli tri puta za redom kasetu sa navijačkim pustolovinama i sakrivali alkohol. Druge godine smo takođe štekovali cirku, iako nas je bilo nešto manje, jer su mnogi dres nosili samo na vrhu kofera prepunog na brzinu pokupljenih pomešanih pazli s uspomenama koje se više nikada neće spojiti. Onaj delić s bezbrižnim životom se izgubio u vukojebinama koje su nas sprečile da u najboljim godinama upoznajemo Evropu putujući sa Zvezdom. 

Treće godine na povike sa mola “Sakrivajte alkohol!” više nije imao ko da odgovori. Brod bez kompasa je nestao u gadnom arhipelagu Neplaniranog odrastanja. Kažu da je nestao, a ja u to ne verujem. Gledam u pučinu i čekam da eho udari u palubu i probudi moje pijane pajtose. Pljoske u štek, moroni, čekaju karabinjeri!

“Sakrili smo alkohol!”. Samo da mi je još jednom da to čujem. O Sancta Simplicitas

Ja sam strpljiv čovek. Kad treba nešto da se čeka, ja čekam. I sve razumem. Samo da mi se lepo objasni. I da me niko ne laže. Kad sam bio baš baš mali, rekli su mi neki malo stariji klinci da je Partizan najbolji i da je on jedini igrao u finalu Kupa šampiona i da Zvezda to nikada neće moći jer je mnogo glupa. Hm, nije zgodno, mislim se, ja nikada nisam nikom rekao da je Partizan glup i nije lepo da oni pričaju da je Zvezda glupa jer onda sam i ja glup. A ja nisam glup.

Pogledam u svoj nefirmirani broj manji crveno beli dres sa rukavima koje stidljivo pokušavam da navučem bar do zglobova (taj jogurt u trouglastom tetrapaku je bio čudo, rasteš ko pečurka preko noći!), zelen od trave i braon od čokoladnih rum štangli.

Petica iz dedukcije - čekaj malo, ja sam malopre skinuo tri penala na viktorijama. I to bez rukavica. Ja sam Olja Petrović. A on je najbolji golman. A najbolji golman mora da brani u najboljem klubu. A najbolji klub za dva dana igra odlučujući revanš protiv - kako mi rekoše - strašnog Reala. Moramo da jurimo minus koji su nam napravili Santiljana i Necer. Da damo tri a da ne primimo nijedan. Trandža

To je prva tekma koju pamtim. Proleće ’75. Bio sam ja i ranije Zvezdaš, ali ovo je prva na kojoj sam osetio potpunu, beskrajnu strast. Stojimo u ulazu kod poštanskih sandučića i slušamo trandžu. Nerviramo se kad neko pozove lift jer je mnogo bučan, a ne smemo glasno da slušamo jer će izaći napolje komšija da nas bije.

Keve nas zovu na večeru - a mi - još malo mama molim te samo još malo... Džaja. Pa Olja iz penala. Produžeci. Nikada do tada nisam znao šta su produžeci. Slušamo kao u transu. Dobićemo batine kad dođemo kući, al’ neka brate. Večeras skidamo mrak. Pa onda penali. Ej, mi junferi slušamo penale! Krči trandža, krči i Santiljana. Šesta serija, zalet, šut i - Petrović brani! Sa malog zvučnika samo distorzirana buka. Prošli smo, prošli!!! Grlimo se ko matori. Trk kući na porciju lemanja. Al’ boliiii, al’ je dobrooo!!

Bittersweet

Sutra sam ja rekao onim Partizanovcima da je Zvezda prošla u polufinale i da nema veze što je to samo Kup kupova i da ćemo sigurno da uđemo u finale. Nasmejali su se i poslali me po Mikijev almanah. Nismo ušli u finale. Ušli smo tek četiri godine kasnije, al’ u još manje važan, Kup UEFA. Jes’ Zvezda bila tada konkretnija u Evropi od Partizana, al’ meni bre tu ipak nešto nije bilo potaman, ipak su oni bili u finalu Kupa šampiona a mi ne. I kad god se raspravljamo na likovnom, oni nam zapuše usta. I tako sam ja rešio da čekam. Kad tad. Samo da me više ne smaraju. Fiorentina pedesetih, Pao sedamdesetih pa biće valjda i neko polufinale u osamdesetim. Treća sreća?

A ekipa strašna. Najbolji trener u Zvezdinoj istoriji, legendarni Ambasador, pravi heroje od Dike, Pižona, Šestića, Blagoja, Duleta, Neđe, Repčića... Prva prilika je bila ’81, kad je u četvrtfinalu protiv Intera na Severu gorela Altobelijeva lutka. Smrad je kopačkom Đavolu pokidao arkadu i zaslužio je pakao. Imali smo nerešeno u Milanu, a onda sam ovde prvi put osetio šta znači katanaćo. Ubiše igru, skroz - i jedna kontra. Muraro. 0:1. Next Year.

Opet četvrifinale. Anderleht, sa moćnim Frankijem Ferkauterenom i opasnom nordijskom legijom stranaca. Tamo 2:1 za njih, opet revanš kod nas, prepuna Marakana, ali Duletova prečka u 4. minutu je bilo sve od nas. 1:2 na kraju. Tada sam prvi put raskinuo sa Zvezdom. Besan što dve godine za redom ne možemo u polufinale, rekao sam - ne više! Ima i važnijih stvari u životu od fudbala.

Zaljubio sam se.

Kol’ko sam bio “zaljubljen” ne pamtim, al’ znam da sa Zvezdom nisam furao sigurno dve godine. Smotala me ponovo tako što je u istoj sezoni kupila Ivkovića, Bankovića, Elznera... Išao sam feribotom od Korčule do Dubrovnika, i pre odlaska na Lokrum kupio Sport. Mislim da sam jedini klinac koji na Lokrumu nije gledao gole ribe nego čitao novine.

Šibanje

Od tada se sa Zvezdom svađam i mirim. Šamaram malo ja nju malo ona mene. S tim što mi se čini da danas obraz više bridi meni nego njoj. Zapravo, čini mi se da je boli uvo za mene više nego ikada. Dovoljan razlog da presavijem tabak i tražim razvod. Nakon trideset godina ljubavi ne zaslužujem tretman magarca. Ljut sam i ogorčen, i imam puno pravo na to. Ordenje

- Skidao sam penale kao Olja Petrović.

- Uživo gledao Rumenigea, Brajtnera, Maradonu, Van Bastena, -Gulita, Ronalda.

- I Augentalera. Dva puta.

- I Mehmeda Buzu.

- Uneo na kvarno vino u kartonu za sok od borovnice.

- Imam propusnicu sa brojem 0005 za 80. godinu.

- Bio na -20 na Marakani (protiv Slobode, valjda?)

- Gledao Džajin oproštaj od reprezentacije protiv Argentine.

- Gledao Partizanov oproštaj od titule. Više puta.

- Dobio ukor razrednog starešine zbog petardi na dan filma Bayern München, teil ein.

- Dobio majcu “Wer Ist Der Nächste?” na dan filma Bayern München, teil zwei. I danas je čuvam.

- Otkačila me riba zbog Zvezde.

Zapravo, nije riba. Bila je to, hm, pa, sjajna partnerka idealnih gabarita. Znaš ono, posttinejdžersko XXX dokazivanje. Trošili smo se samo tako. Nakon jedne od egzibicija (Nije lift. A nije ni med. Mada su te fore s frižiderom zbog 9 1/2 nedelja uvek bile jake!), dok se još nije ni cigara pripalila, obmotana oko mene gricka mi uvo i šapuće...

To je jedan od onih trenutaka kada sport postaje romantičan.

“Ljubavi moja. Šaka Zulu moj. Divan si...”

Yeah. Ponovo rastem. Moja Nimfo Diva prede. Koji sam ja kralj. Rocco Siffredi. Reših da uzvratim. Nežna je, a cveću cveće...

“Aha. Kao Piksi kad da gol...”

Pogled joj se sledi.

“Šta si rekao?”

“Pa to, mislim...”

“Šta si rekao, kretenu jedan?!”

Skoči kao oparena i gleda čime da me gađa.

“Ali znaš ono kada je Piksi izlomio Martina Vaskeza i dao gol...”

Nije ga izlomio kao teška JAT-ova pepeljara mene. Pukla me pravo u rebra.

“Marš idiote!!! J'o te Piksi! Kretenčino kretenska!!!”

Istrča kao furija razvalivši vrata.

Izvirih ispod frotira. Au kako boli. Ništa mi nije jasno. Nisam je lagao. Martin Vaskez bolji seks u životu nije imao. Krunisanje

Nakon Barija više ništa nije bitno. Zapravo, ja sam katarzu imao protiv Bajerna. Em da im vratimo (pamtim kao slon!) em da skinem smarače. Na Svetom Nikoli gledao sam te penale pevajući (Napred Zvezdo samo napred... Svih 120 + penali minuta), totalno omamljen činjenicom da sam uopšte tu, pa sad, ako dobijemo, super, ako ne... Ma nije bilo ako ne. Jednostavno, osetiš čaroliju na tribini i to je to. Nosi te. Želeli su i ovi preko puta, ali mi smo želeli više. Predvečerje rata nas je učinilo moćnijim, jer smo svi znali da hvatamo poslednji voz - sada i više nikada... Još samo da se popnemo na Krov Planete... Abdiciranje

Izbeglički stadioni u Segedinu, Sofiji, nema čarolije, nema Muza da nas nadahnu, jer Muze ratove ne vole. Ružne Godine su učinile da Uspomene duže traju, od Barija se živelo a ne od 10 maraka - ali tako večno nije moglo. Uspomene su se pretvorile u Sećanje, a nakon desetogodišnjice proslave na prepunoj Marakani, Sećanje je otišlo u Istoriju.

Kupi me prodaj me

Devedestih smo morali da ateriramo. Bili smo na vrhu, a onda moraš malo dole. Jasno je to meni. Zato i jesam bio strpljiv. Nemam problem sa komšilukom i njihovim titulama. Nisam išao na stadion jer nisam imao šta da gledam, ali sam čekao. A onda se pojavio Muslin. Šta god ko mislio o njemu, igra koju smo imali protiv Dinama u Kijevu, pa Lester oba puta, i cela ta polusezona - zračili smo, konačno. Bez obzira na anonimuse u timu. Rekoh, evo čoveka. Konačno. Bio sam na moru sa porodicom tog leta, došao na tekmu protiv Dinama avionom i sledećeg dana se odmah vratio nazad. I nije mi bilo žao. Pukli smo, ali se vratila nada. Čekaćemo svi, no problemo, ali samo da ponovo vidimo da se Zvezda gradi.

U dobroj igri uvek neko od mladih i nepoznatih eksplodira. Mi smo dobili najboljeg štopera na svetu, Nemanju Vidića. Suvo zlato. Čovek je držao odranu sam. Potpuno sam. Nakon duple krune, umesto juriša na Ligu šampiona, rat između Džaje i Muslina, epilog - Muslin odlazi. Ali mrak mi je na oči pao. Ma bre ne zanima me ko je kriv. Ko što me ni sada ne zanima. Zanima me samo Zvezda. Ja sam pošteni navijač, i ne vodim klupsku politiku. Neka bude gazda ko god, ali neka radi kao gazda.

Džaja je tog leta prodao Nemanju Vidića. Od tada ne idem na Marakanu. Nisam učestvovao u čerečenju PSV-a i Zenita. Bez mene. Kažu - kao i ovi danas - lova je problem, nemamo je, moramo da živimo od prodaje igrača. Ja stvarno ne razumem, glup sam, pa neka mi neko objasni: Kako možeš da prodaš najboljeg odbrambenog igrača a hoćeš u Ligu šampiona?! Kako?! Pa daj bre bar probaj pa ako ne uspeš tapni ga onda! Mislim, gde smo bre mi, obične veverice, u celoj toj priči?! Niko bre Ligu šampiona ne traži odmah ali ne uzimajte nam jedino što nam je ostalo - NE UZIMAJTE NAM NADU, pa makar ona i nerealna bila!

Kinta, pa kinta, pa kinta. Pa svako od nas bi mogao da je navuče ako tapne igrača. Ima li neko sposoban da na drugačiji način rešava probleme?

O Piksiju nisam govorio ništa. Čekao sam. Prva godina, ne želim da mračim. Kad se završi sezona duplom krunom - sve gluposti se zaborave. I Tromzo, i Strazbur, i Ralukin putopis. Dobra ekipa sa ne baš tečnom igrom, ali prepuna sjajnih klinaca. Sa dva velemajstora - Žigićem i Stojkovićem. Ok, Žigić će da ide - ne bismo mi, ali tako mora - ima ko da ga menja. I onda pročitam vest na netu. Pa lud sam bio. Kao moj kum na tekmi protiv Velsa - šlajmara na monitor! Pa zašto njeeeeegaaaaa?! Najboljeg golmana koga je Zvezda imala u zadnjih 30 godina?! Neeee njegaaa!!!

Petrović, Kajganić, Stojanović, Simeunović, Ljukovčan, Ivković, Karalić, Simeunović. Barabar sa svakim. Za mene - bolji i perspektivniji nego oni u njegovim godinama!

Kažu - morali smo da ga prodamo. Za dobrog golmana se teško dobija ovako unosna cena. Pa ako toliko vredi onda je znači toliko i dobar, zar ne?! A ako je toliko dobar onda nam treba, zar ne?! Strašno. Ali strašno. Da li je moguće da se pravi potpuno identična greška kao pre dve godine? Ja ne verujem da se ovo dešava. To je direktno udaranje u zdrav mozak, mene to lično vređa! Pa šta je taj trust mozgova u Zvezdi radio godinu dana ako su kao prvi potez prodali najboljeg golmana?! Muka mi je od ovih prepucavanja po novinama, ne čitam. Taknuto maknuto. Sad nema nazad. Neka nam je Bog u pomoći. Driblanje

Voleo bih da me Piksi demantuje. Spreman sam da prođem kao Martin Vaskez. Jer, Zvezda iznad svega, iznad šamara koji godinama ja udaram njoj i ona meni. Ali ako dajem, imam pravo da nešto i tražim.

Hoću golmana.

Jednog Foresta Gampa pozadi. Da trči i ne razmišlja, već samo da krpi rupe.

Kreativac i krtica u jednom čoveku. Za vezni red. Misliš da nema dobrih? Siđi do Dorćola ili se popni na Voždovac. Nipper Lawrence. Svaki kraj ga ima.

Čujem i da je Santiago Munez bez angažmana.

Kupi ga Piksi. Ima cigansku krv, a i grb u srcu.

Joga Bonito. Nije za svakoga.