Priredila: Sanja Dojkić Misojčića, kako navodi za naš portal, inspiriše kad kod poznatih istorijskih ličnosti prepozna neke univerzalne ljudske osobine vidljive u sasvim drugom vremenskom kontekstu. Čitajući o caru Dušanu, nije mogao da se "opusti i pobegnem od psihoterapeuta u sebi".
U knjizi "Grad" opisuje čitav niz događaja za koje smatra da mogu biti neki od putokaza za hipoteziranje o tome kakva je ličnost bio car Dušan.
"Ako krenemo od ranog detinjstva i perioda izgnanstva, Dušanove porodice, onda možemo govoriti o postojanju rane osvešćenog pojma surovosti, o karakteristikama odrastanja u migracionoj, izbegličkoj porodici kao i o jednom, u psihoterapijskim smislu izuzetno važnom događaju i to baš u momentu porodične krize i narasle porodične neizvesnosti a to je prerana i iznenadna smrt Dušanovog brata”, objašnjava Misojčić za B92.net, dodajući da je u Dušanovom ranom detinjstvu, načinu na koji je živeo i kako je vladao, pronalazio značajne psihološke putokaze koji imaju potencijal da nam omoguće hipoteziranje o tome kakva je ličnost bio car Dušan.
Istorija nisu samo datumi i važni događaji, već i priča o ljudima koji su živeli neke svoje autentične živote, kaže nam ovaj psihoterapeut, a njegova ideja je bila da knjiga "Grad" bude psihobiografija.
"Svaka psihobiografija ima ambiciju da prikaže jednu ličnost u sociološkom i kulturološkom kontekstu, a kroz prizmu priznatih psiholoških teorija, tako što podatke dobija iz validnih istorijskih izvora koji u sebi imaju opise onih istorijskih sekvenci koje nose psihoterapijski potencijal”, objašnjava nam on.
Navodi da se većina njegovih hipoteza bazira na nekim od principa ovog psihoterapijskog pravca.
"Pišući knjigu, držao sam se pravila da rad sistemskog porodičnog terapeuta podrazumeva analizu tri porodične generacije. Takav pristup nam daje mogućnost da sagledavamo i analiziramo porodične kulture i mitove, rane uzore, značajne relacije, preraspodelu moći u okviru porodičnog sistema i još mnogo toga", kaže on.
Nemanjići su sa očevima često gradili promenjive, nestabilne i surove odnose u kojima je, u duhu vremena u kojem su živeli, lično i državno je često stavljano iznad porodičnog. Na vlast se dolazilo uz krize, borbe i građanske ratove.
"'Dilema verovanja' obeležila je Dušanovo odrastanje, način života i vladanja. Episkop Danilo zapisuje reči dede Milutina neposredno pred izvršenje kazne nad Dušanovim ocem a nakon neuspele pobune:
'Vidiš ljubimče šta čini neposlušnost'. Za ove reči je Dušan zasigurno od ranih godina znao, one su se urezale u pamćenje prognanog dečaka, bile su to reči bez kojih Dušan kasnije ne bi bio ono što jeste", objasnio nam je on, te dodaje:
"Vreme će pokazati da je ovu lekciju dobro naučio. Deca odrastaju uz 'porodične priče' i mitove, oni postaju deo njihovih identiteta. Dušan je odgajan da u porodičnom smislu bude iskorak u napred, da pamti i ne greši. Tokom svoje vladavine Dušan je najverniju vlastelu bez pravog povoda i razloga premeštao iz jedne oblasti u drugu, ne dozvoljavajući da se dugo vladajući u jednom delu zemlje ukorene, ojačaju i osete moćnim.
Znao je da razlikuje fizičku sigurnost od doživljaja bezbednosti. Bezbednost i sigurnost su važni i slični pojmovi, ali svakako ne i sinonimi."
Pojednostavljeno rečeno, Dušan jeste kontinuitet porodične kulture, najbolji izdanak loze Nemanjića, ali i čovek
pod velikim kulturološkim uticajem Vizantije, koja mu je na neki način bila i uzor i opsesija. "Njegov karakter umnogome je oblikovalo rano, vrlo zahtevno i trnovito detinjstvo", objasnio nam je ovaj sistemski porodični psihoterapeut, te dodao da, prema njegovim nalazima, Dušan ima specifičan odnos prema autoritetu,
pokazuje naglašenu ambicioznost ili nemilosrdnost prema onim koji ga osujećuju na putu ostvarenja lične i dinastičke misije.
Misojčić smatra da je car Dušan imao specifičan odnos prema autortetu, a da je kralj Milutin bio veoma važna figura tokom Dušanovog odrastanja.
"Kao figura za identifikaciju u periodu adolescencije
kralj Milutin je ostavio verovatno veći pečat na njega nego otac Stefan. On je u očima tek zamomčenog kraljevića osvajao zavodljivom moći i sjajem, privlačio je i neminovno izazivao divljenje, ali je bio i osoba koja ugrožava, od koje se mogla očekivati kazna i agresija.
Možda upravo u ovoj fazi sazrevanja možemo tražiti korene Dušanove jake potrebe za uvažavanjem od strane autoriteta, prema kome će do kraja ostati ambivalentan i koji ga do kraja neće prihvatati na način koji je njemu bio potreban. I Dušan je kasnije postao autoritativan vladar spreman da druge liši prava, da prihvati nejednakost kao neminovnost i da oko sebe izgradi oreol mističnosti. Srednjevekovni sinovi koji su imali tradicionalne očeve
očekivali su da budu vođeni kad je nesigurno. I bili su tako vođeni. Dušan je to znao i to priželjkivao”, objašnjava Misojčić za naš portal.
Iznenađenje i ujedno osnovni utisak kad je završio sa pisanjem knjige je taj da je car Dušan
zapravo samo jedan bljesak vanrednog pojedinca koji je svojom ličnom harizmom jednom narodu i jednoj dinastiji dao neiskorišćenu priliku da nastavi kontinuitet.
"Umesto te prekretnice ostavio nam je romantičnu tragičnost skoro mitskog junaka. Danas, za njega netipično skromno, njegove mošti skoro skriveno počivaju na Tašmajdanu u crkvi Svetog Marka. Češće ga, pojednostavljeno, samo kao "Silnog" spominjemo, nego što mu grob posećujemo. Car Dušan
nije bio samo silni, bio je daleko više od tog", zaključuje Aleksandar Misojčić za B92. Net.
Ovo je arhivirana verzija originalne stranice. Izvinjavamo se ukoliko, usled tehničkih ograničenja,
stranica i njen sadržaj ne odgovaraju originalnoj verziji.
Komentari 74
Pogledaj komentare