Četiri razloga zašto car Dušan Silni nije proglašen za sveca

Ipak, car Dušan je najpoznatiji, a svakako najznačajniji vladar srpske srednjovekovne države kog je kanonizacija zaobišla, a istoričari obično navode bar četiri glavna razloga za to.

Dušana je celog života pratila priča o "oceubistvu"

Car Dušan Silni, kako ga danas zovemo, bio je sve ono što je srpska vlastela čekala vekovima - sposoban, hrabar i odlučan.

Dao im je priliku da osvajaju, šire se i donose ratni plen. Zato i ne čudi što je najveći deo srpskog plemstva, nezadovoljan popustljivom politikom prema Bugarskoj i Vizantiji, u sukobu Dušana i njegovog oca, tadašnjeg kralja Stefana Dečanskog, stao na stranu mladog kraljevića.

Najranije u jesen 1330. godine došlo je do otvorenog sukoba sina "mladog kralja" Dušana i oca kralja Stefana Uroša III Dečanskog. Iz ovog sukoba, Dušan je izašao kao pobednik i oca je zatočio u tvrđavi u Zvečanu, prenosi Istorijski zabavnik.

Neposredno nakon Dušanovog krunisanja Stefan Dečanski je umro 11. novembra 1331. i sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Visoki Dečani. Iako je zvanično umro prirodnom smrću, postoje izvori koji tvrde da je Dušan popustio pred navaljivanjem moćne vlastele i odobrio, ako već i nije naredio, da se njegov otac pogubi.

Ako se ovo zaista dogodilo, onda je izvesno da to ne bi moglo da prođe bez znanja Crkve koja u tom slučaju ubicu nikako ne bi mogla da proglasi za sveca.

"Nezgodna" poseta Svetoj gori

Reč je o najmanje uverljivom razlogu - činjenici da je bežeći od kuge, car Dušan na Svetu goru doveo svoju suprugu Jelenu.

Bilo je to u zimu 1347/1348. i na taj način Dušan je svoje najbliže spasao "crne smrti" zatvorivši ih u najbezbedniji mogući karantin - na ostrvo, ali je ujedno predstavljalo i skandalozno kršenje ozbiljnih crkvenih normi po kojima ženska noga ne sme da kroči na Svetu goru.

Ako se može verovati našim starim zapisima, to se zapravo i nije dogodilo, jer su Jelenu sve vreme boravka tamo nosili u nosiljci, ali svejedno predstavlja, po mišljenju nekih, neoprostiv prestup zbog kojeg Dušan nije kanonizovan.

Sumnje da je hteo da primi katoličanstvo

Car Dušan bio je jedan od prvih vladara Evrope koji su uvideli opasnost od turske najezde. Pokušavao je da na to upozori ostale onovremene vladare i okupi zajedničku vojsku koja bi se suprotstavila osvajačima, ali za takvo nešto na Istoku nije bilo naročito sluha. Zato se Dušan okrenuo Zapadu i, pre svega - Vatikanu.

Vodili su se pregovori sa papom Inoćentijem VI, a kako bi osigirao mir sa ugarskim kraljem Lajošem I Velikim i dobio pomoć u ratu protiv Turaka, car Dušan je izgleda bio spreman da svoju porodicu, kao i ceo narod, prevede u katoličanstvo.

Na kraju, pregovori su propali, i Nemanjići i Srbi su ostali pravoslavci, pa je sve ostalo samo na nivou priče, što svakako nije dovoljan razlog da neko ne bude kanonizovan.

Čovek koji je prkosio crkvenom poretku

Četvrti razlog je, po mišljenju najvećeg broja istoričara, zapravo ono što je presudilo da Dušan Silni ne postane i Dušan Sveti.

Za vreme najvećeg teritorijalnog osvajanja, država cara Dušana prostirala se na teritorijama današnje Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Grčke, Albanije, delovima Hrvatske, Bosne i Hercegovine i naravno, Srbije.

Ili, ukupno preko 250.000 kilometara kvadratnih prostora na kome su živeli Srbi, Bugari, Grci... Zato i ne čudi želja ovog Nemanjića da se proglasi za cara.

Problem? Titulu cara mogla je da mu da jedino nezavisna crkva tj. ona podignuta na novoj patrijaršiji. Sve od vremena Svetog Save Srpska pravoslavna crkva bila je arhiepiskopija pod jurisdikcijom Carigradske patrijaršije.

Dušan, praktičan kakav je bio, jednostavno je zaobišao ovaj problem i Srpsku crkvu proglasio patrijaršijom, a srpskog arhiepiskopa Joanikija - patrijarhom, koji je onda mogao da da carsku krunu.

Carigrad je reagovao bacivši 1350. godine anatemu na Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je na četvrt veka prekinula odnose dveju sestrinskih verskih zajednica.

Ironično, ali i simbolično, izmirenje se dogodilo prilikom obeležavanja 25 godina od smrti cara Dušana 1375. godine. Tada je upriličena svečana ceremonija u manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena, a službu su držali zajedno srpski sveštenici i izaslanici vaseljenskog patrijarha.

Crkve su se, osim u službi, tada udružile i u još jednom pitanju - osudi cara Dušana i njegove "gordosti". I srpski i vaseljenski patrijarh saglasili su se da su upravo Dušanove pretenzije dovele do raskola među sestrinskim crkvama i, jednostavno rečeno - da je on kriv za sve.

Naravno, Srpska crkva se nije odrekla statusa patrijaršije i ostala je nezavisna, ali se ironično, nije libila da cara Dušana osudi zbog činjenice da ju je na taj nivo uzdigao. I eto jednog razloga da najvećeg srpskog srednjovekovnog vladara ne uvrsti u "Imenik Srba svetitelja".

Zanimljivosti o caru Dušanu Silnom - Nisu mu priznavali titulu

Vaseljenski patrijarh Kalist anatemisao je srpskog cara, patrijarha i arhijereje i na taj način ih isključio iz pravoslavnog sveta. Jovan Kantakuzin je priznao Dušanovu carsku titulu, ali je ona bila ograničena samo na Srbiju i to je bilo najveće priznanje koje je vizantijski car mogao da da. Dušanovu carsku titulu priznali su i svetogorski kaluđeri, ali uz uslov da u svojim molitvama na prvom mestu pominju vizantijskog, pa tek onda srpskog cara.

Dubrovčani i bosanski dostojanstvenici su u pismima upućenim u Srbiju Dušana oslovljavali kao cara, međutim ne i u pismima upućenim u Ugarsku. Ugarska nije priznavala promenu u tituli i Dušanu se obraćala kao kralju Raške. Isto je činio i papa. Mletačka republika se Dušanu i Urošu obraćala kao carevima, ali i kao kraljevima pri čemu je u drugom slučaju dodavan epitet Raxie et Grecorum (Raške i Grčke), piše National Geographic.

Doneo prvi zvanični državni zakonik

Jedno od obeležja Dušanove vladavine bila je i obimna zakonodavna delatnost. Izdat je veliki broj povelja. Prvi deo Zakonika proglašen je maja 1349. u Skoplju i sastoji se od 155 članova. Drugi deo donet je 1354. i sastoji se od 66 članova. Sadržaj Zakonika nastoji da obuhvati gotovo sve oblasti života, ali je pojedinim oblastima posvećena različita pažnja. Srbija je iza sebe imala dugu pravnu tradiciju, pa su neke oblasti bile relativno dobro zakonski regulisane. Zakonik je nastavio svoj život dugo nakon Dušanove smrti.

Počiva u Crkvi Svetog Marka

Sahranjen je u svojoj zadužbini manastiru Svetih Arhanđela kod Prizrena. Posle Dušanove smrti nasledio ga je sin, car Uroš V, a Srpsko carstvo je postepeno počelo da se raspada. Kada su 1927. godine vršena arheološka iskopavanja na lokalitetu manastira, u jugozapadnom delu crkve je nađen mermerni grob za koji je ustanovljeno da je carev. U grobu su pronađene ispreturane kosti koje su 18. maja 1968. prenete u Crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu, gde i danas počivaju.

Visina cara Dušana

Car Dušan zvani Silni je bio izuzetno visok čovek i za današnje vreme a ne za 14 vek. Bio je visok 2,14m kako su pokazale analize merenja kostiju, pišu Niške vesti.
U to vreme prosečna visina muškarca na ovim prostorima bila 1.65 do 1.70, pa je uslov bio za kandidate za njegovu ličnu gardu da svaki vitez mora imati najmanje 2 metra visine. Pošto su standardi bili previsoki car se dao u potragu po evropi za takvim vitezovima i ubrzo je sastavio gardu od 101 viteza svi preko 2 metra, sad možete da zamislite kada se takve gromade zajedno sa njim pojave na bojnom polju ili ispred nekog grada kako je to delovalo na protivnike.

Samo je jedan gardista smeo da bude viši od njega a to je bio barjaktar inače Šveđanin, koliko je on bio visok i snažan može samo da se pretpostavi ako se uzme u obzir da barjak postoji u manastiru Hilandar i težak je oko 40 kg. E sad zamislite čoveka na konju koji u jednoj ruci drži barjak a u drugoj mač i bori se.

Citati cara Dušana

Njegov najpoznatiji citat se tiče zajedništva i važnosti toga da svaki čovek u nevolji može da se okrene onima "od kojih potiče".

"Ja nisam čovek, ja sam vuk. Ja ne pričam i ne pišem, ja zavijam. Ne zavijam što me je strah, ne zavijam što sam besan. Zavijam da bi me čuo čopor moj, da bi me čuli vukovi, da bi me čula vučica, da bi me čuli vučići, da se okupi čopor moj. A kad se okupi čopor moj, bojte se psi!", govorio je car Dušan.
Poseban pogled imao je na pojam slobode, za koji je smatrao da mora da se zasluži.

"Sloboda se nijednom molbom dobila nije. Ni govorom. Sloboda se osvaja”, govorio je car Dušan.