Vernici slave Svetu Petku: Na njenom grobu, kaže legenda, događala su se razna čudesa

Sveta Petka u srpskom narodu veoma je poštovana i cenjena. Smatra se zaštitnicom žena, a, prema predanju, pomagala je bolesne i hranila gladne. Njen kult neguje se vekovima u jugoistočnoj Evropi, kako kod Srba, tako i kod Grka, Rumuna, Bugara, a poštuju je i pojedini nehrišćanski narodi na srednjem istoku.

Sv. Petka, odnosno Prepodobna Petka - Paraskeva, slavna je svetiteljka srpskog porekla, rođena u gradu Epivatu (Pivat, turski Bojados), između Silinavrije i Carigrada. Roditelji Sv. Petke bili su imućni i pobožni hrišćani i osim Petke imali su i jednog sina, Jevtimija, koji se za života roditelja zamonašio i kasnije postao znameniti episkop Maditski.

Nakon smrti roditelja, mlada Petka, željna života podvižničkog Hrista radi, napustila je dom roditeljski i otišla najpre u Carigrad, a potom u pustinju Jordansku, gde se podvizivala sve do svoje starosti. Ko bi mogao iskazati sve teškoće, patnje i iskušenja demonska, koja je tokom mnogih godina pretrpela Sveta Petka?

Pod starost javio joj se jednom anđeo Božji i rekao joj: "Ostavi pustinju i vrati se u tvoje otečestvo; potrebno je da tamo predaš svoje telo zemlji, a dušom da se preseliš Gospodu". Sveta Petka je poslušala glas sa neba, ostavila omiljenu pustinju i vratila se u Epivat. Tu je proživela još dve godine u neprestanom postu i molitvi, a zatim predala duh svoj Bogu i preselila se u rajska naselja. Upokojila se u 11. veku.

Njene čudotvorne mošti su tokom vremena prenošene, najpre u Carigrad, zatim u Trnovo, pa opet u Carigrad, pa u Beograd. Sada se nalaze u Rumuniji, u gradu Jaši na reci Prut.

U Srbiji je veliki broj lekovitih izvora dobio ime po Svetoj Petki, a jedan od njih je u Beogradu, na Kalemegdanu, pored crkve posvećene ovoj velikoj svetiteljki, gde su njene mošti dugo počivale.

Veruje se da se na Kalemegdanskoj tvrđavi nalazi čudotvorna voda koja leči one koji je uzimaju s verom u Boga i ljubavlju prema Paraskevi. Kapela Svete Petke na Kalemegdanu podignuta je na izvoru, a tu se čuvaju i dva prsta njene desne šake.

Pravoslavni hrišćani sa velikim poštovanjem Sv. Petke slave njoj posvećen veliki praznik 27. oktobra (po novom, odnosno 14. oktobra po starom kalendaru), na dan njenog upokojenja. Ovaj dan obeležen je crvenim slovom i predstavlja ne samo veliki hrišćanski praznik, već i jednu od najraširenijih krsnih slava u srpskom narodu, a mnogi vernici je smatraju svojom zaštitnicom (posebno žene, deca i stari) i slave kao preslavu (drugu krsnu slavu) po svim slavskim običajima.

U grčkom Sinaksaru zapisan je jedan slučaj čudesne pomoći Sv. Petke ostrvu Hiosu 1442. godine. Tadašnji jeromonah Amvrosije služio je večernju molitvu u crkvi Sv. Petke. U crkvi nije bilo nikoga. Pri kraju službe udarila je strašna kiša sa velikom hukom i nastavila je da pada celu noć. Amvrosije nije mogao ni da izađe iz crkve. Misleći da će celo ostrvo propasti od potopa, on se počne moliti Sv. Petki da spase njegovu domovinu i umilostivi pravedno razgnevljenog Boga. Pred zoru ga je uhvatio san i on vide kao da je nestalo krova na crkvi, iznad crkve jedan svetao oblak i u njemu blagoobraznu ženu na molitvi Bogu.

Po molitvi ona reče svešteniku: "Amvrosije, ne boj se, spasena ti je domovina". I kiša odmah prestade. Od tada se na ostrvu Hiosu vrlo svečano praznuje dan Svete Petke.

Njene čudotvorne mošti prenošene su mnogo puta. U Carigrad, pa u Trnovo, a onda su opet vraćene u Carigrad, pa odatle u Beograd. Sada se njene mošti nalaze u rumunskom gradu Jašiju.

Bugarski car Jovan Asen 1238. po jednima je oteo, po drugima jednostavno preneo mošti svete Paraskeve u svoj prestoni grad Trnovo. Kad su Turci osvojili Bugarsku, mošti su prenete, po zapovesti sultana Bajazita, u moldavski grad Jaši.

Kneginja Milica uspela je 1396. da izmoli svetiteljkine mošti i sahrani ih u crkvi Ružici, na Kalemegdanu.

Sultan Sulejman Drugi preneo je mošti svete Paraskeve 1521. u Carigrad.

Konačno, 1641. carigradski patrijarh Partenije poklonio je mošti moldavskom knezu Vasiliju Lupulu koji ih je preneo u Jaši i položio u crkvu Sveta tri jerarha, gde su i danas.

Na grobu Svete Petke, kako kaže legenda, događala su se razna čudesa.

Mnogi koji veruju u Svetu Petku, tvrde da se ona uvek odazove molitvama, posebno za zdravlje i sreću porodice. Ali, kad je neko jednom prizove u svoj dom, ona kasnije dolazi i nepozvana, kad god porodici preti neka nesreća.

Javlja se i upozorava svoje vernike uglavnom kroz snove. Svetu Petku, na njen dan, 27. oktobra mnogi prizivaju u pomoć, paleći tamjan i zalivajući slavski hleb crvenim vinom, pominjući u molitvama Petkovicu ili Pejčindan. Potom popiju vodu sakupljenu s izvora uz manastire posvećene njoj. Ta se voda naziva adžijazma.
Njome u ponoć treba ugasiti i sveću koja se taj dan, drži upaljena 24 sata. Sveća se čuva do sledeće slave jer ima svojstvo zaštitnika. A od kolača koji je isekla, ili domaćica ili žena gost koja je prva stigla, treba sačuvati mrve. Posle ponoći ih valja posuti po tavanu kuće ili pod krevete. Snovi koji se te noći sanjaju biće proročki, tvrdi tradicija. I dodaje da će devojke koje sačuvaju mrvice, pošto su pojele parčence hleba namenjenog Svetoj Petki, te noći videti i svoju sudbinu, i budućeg muža u snu.