Nakon 400 godina od ropstva u Americi, desetine miliona potomaka robova i dalje živi u ovoj zemlji

Ispostavilo se da su jedini teret koji su prevozili Portugalci bili crni robovi iz Afrike, odnosno sadašnje Angole. Zbog užasno loših uslova u potpalublju, do luke Komfort blizu Džejmstauna, u Virdžiniji, stiglo je samo 20 crnaca koji su izneti na prodaju. To se danas smatra zvaničnim početkom pretvaranja britanske kolonije u Severnoj Americi u robovlasničku.

U SAD je već bilo crnaca, ali oni su bili dovedeni iz španskih kolonija i nije se s njima trgovalo već su služili kao posluga. Tokom avgusta, povodom 400 godina od uvođenja ropstva u SAD, u kompleksu muzeja Smitsonijan u Vašingtonu, a koji ima u svom sastavu i muzej Afroamerikanaca, organizovana je izložba koju prati i bogato ilustrovani katalog u koji su kustoskinje Meri Eliot i Džesmin Hjuz uključile studiju "Ono što vas nisu učili u školi" posvećenu istoriji ropstva.

U američkim knjižarama za ovu priliku pojavila se i knjiga Edvarda Baptista "Polovina priče koja nikada nije ispričana: Ropstvo i stvaranje americkog kapitalizma". Knjiga je privukla veliku pažnju prošlog meseca, pošto je "Ekonomist" ocenio da je isuviše oštra prema robovlasnicima. Baptist je ropstvo pre svega posmatrao sa ekonomskog gledišta, dok autorke kataloga Izložbe u Smitsonijanumu, čiji je skraćeni tekst preneo "Njujork tajms", pažnju posvećuju borbi Afroamerikanaca da postanu slobodnil ljudi i građani države kojoj su njihovi preci - robovi doprineli tome da postane svetska velesila.

Baptist u knjizi "Polovina priče koja nikada nije ispričana" vešto prepliće analizu ekonomskih podataka i književnu fikciju, kako bi dočarao sliku američkog ropstva koja se znatno razlikuje od onoga što se možda predaje u SAD na časovima sociologije u srednjoj školi, a ropstvu je posvećeno samo nekoliko strana, i to veoma uopšteno i površno.

Šta je Baptist smatrao da je ključno za temu ropstva? Na prvom mestu je njegova ocena da je "ropstvo bilo ključni pokretač formiranja americkog bogatstva". Baptist je sažeo ekonomske podatke kako bi procenio koliko je ropstvo doprinelo americčoj ekonomiji, kako direktno, tako i indirektno.

"Više od 600 miliona dolara, ili skoro polovina ekonomske aktivnosti u SAD u 1836. godini, potiče direktno ili indirektno od pamuka koji je proizvelo blizu milion robova (6 odsto ukupne tadašnje populacije SAD). Do 1850. godine američki robovi vredeli su 1,3 milijarde dolara, što je bila petina nacionalnog bogatstva. Na svom vrhuncu, ropstvo je bilo efikasnije od slobodnog rada, suprotno argumentima pojedinih Severnjaka u to vreme", navodi Baptist.

Oslanjajući se na podatke o proizvodnji pamuka, i izveštaje robovlasnika i bivših robova, on otkriva da je neprestano povećavanje kvota za branje pamuka, podsticano brutalnim bičevanjem, dovelo robove do dostizanja brzine branja koja je prevazilazila granice fizičkih mogućnosti.

"Ropstvo nije samo obogatilo Jug, već je dovelo i do industrijskog buma na severu zemlje", kaže Baptist.

U svom tekstu Meri Eliot i Džesmin Hjuz polaze od američkog rata za nezavisnost, jer u "Deklaraciji o nezavisnosti" uopšte se Afroamerikanci ne pominju jer za njih nije važio prvi amandman da su svi ljudi rođeni kao jednaki. Oni nisu smatrani za ljude, bili su poput stoke čija se imena nisu nigde zavodila, nisu smeli da uče da čitaju i pišu, tako da je čak 95 odsto robova bilo nepismeno kada je predsednik Abraham Linkoln potpisao dekret o aboliciji (1865) i oslobađanju svih robova.

Za utehu potomaka robova zabeleženo je da je bilo 250 ustanaka protiv ropstva, ali su svi bili krvavo ugušeni. Robovi su uprkos opasnosti, bežali da se bore na strani Severa jer im je bilo obećano da će, ako prežive, biti oslobođeni i tako se na kraju Građanskog rata za Sever borilo 180.000 Afroamerikanaca, što je bila jedna desetina ukupnih snaga Severa. Kada je stupio na snagu zakon o aboliciji, oslobođeno je 3,5 miliona crnaca. Danas, prema zvaničnim podacima, u SAD živi 44 miliona potomaka robova.