Majami u Maji

Piše: Maja Piščević

Priznaću bez uvijanja - nisam bila u pravu. Sasvim je moguće odmoriti se i napuniti baterije za skromna tri i po dana letovanja. Dobro, ne mogu da kažem da sam se na kraju baš i uželela posla, ali za prvi pokušaj mislim da je više nego dovoljno.

Videla sam sve što se u Majamiju videti mora. Od South Beacha, svetskog centra Art Deco arhitekture, najvećim delom izgrađenog novcem od kokaina, pa sve do famoznog Ocean Drivea kome je slavu donela serija "Miami Vice", a potom De Palmin "Scarface" sa Alom Paćinom, ali i Đani Versaće koji je tu živeo u raskošnoj vili Casa Casaurina, ispred koje je i ubijen.

Čitavom ulicom koja prati liniju okeana i visokih palmi načičkan je nepregledni niz noćnih klubova, restorana i kafića, svaki sa drugačijom muzikom, publikom i atmosferom. Provezli smo se tuda u sumrak u beskrajno sporoj kakofoničnoj koloni pastelnih oldtajmera koji kao da su upravo pristigli s Kube, poslednjih modela bentlija, lamborginija, nečujnih tesli i moćnih harli dejvidsona, a sve to u zaglušujućem fonu ljudskih glasova, brzih i setnih latino ritmova začinjenih oštrim mirisima meksičke kuhinje.

Pa onda Wynwood Art District, najveći kompleks ulične umetnosti i performansa na svetu, sa prepoznatljivim Wynwood Walls - džinovskim zidovima oslikanim grafitima koje potpisuju slavni umetnici sa svih kontinenata. I bezbroj malih galerija, antikvarnica i restorana smeštenih u delu grada koji je sve do 2009. godine bio leglo kriminala, među zapuštenim skladištima i praznim fabričkim halama, da bi za samo par godina snagom vizije nekoliko umetnika, i naravno uz podršku grada, bio pretvoren u najveći centar kreativne umetnosti u Americi, koji svakog dana, kao da dolaze u savremeni hram, posećuju hiljade turista.

Ali magija mog kratkog odmora nije se dogodila ni na jednom od ovih "must-see" mesta koja je u mom slučaju dovoljno videti jednom. Tamo gde nezadrživo želim da se vratim nema buke mašina i ljudi, nema zanosne arhitekture i ultramodernog dizajna, nema selebritija i sjajnih automobila.

U mislima još mogu da čujem okean i šuštanje palminog lišća dok bosa stopala nežno spuštam na vlažan pesak i penu od talasa. I dok mi topao vetar pomešan sa nevidljivim kapljicama vode fijuče oko glave, više ne mislim ni o čemu, zaboravljam vreme i nemam nikakvih želja osim da ovaj trenutak još malo potraje.

A u sumrak se uskim spiralnim stepenicama penjem na visoki beli svetionik i sa vrha posmatram pučinu koja se u izmaglici stapa sa nebom.

Hoću da upamtim i susret sa džinovskom zelenom iguanom koja me sa ivice mirno posmatra, dok ka njoj plivam u tirkiznoj vodi bazena, nepomično ležeći na suncu kao neki okamenjeni praistorijski fosil.

Nisam ni slutila koliko su mi ovi momenti dubokog mira bili potrebni. Reč koja najbliže opisuje ono što sam tamo i tada osećala je -- zahvalnost.

Fast forward, nedelja pre podne u Njujorku, još sa osećajem da sam ni tamo ni ovde, iz kreveta odsutno posmatram srebrni vrh Krajslera koji sav važan blista na suncu. Šum palmi i talasa zamenio je nemilosrdni vrisak sirena i huk saobraćaja na zemlji i na nebu.

Razmišljam o tom fenomenu putovanja na kojima ostavljaš deo sebe, kao što Ivica i Marica bacaju mrvice hleba da bi mogli da se vrate kući. Ne umem sebi da objasnim da li je tajna u tim mestima, ili u godinama u kojima konačno bez borbe prihvataš da si za sobom ostavila više jutara nego što ih imaš pred sobom.

Ne znam da li se još iko seća prastare edicije francuskih slikovnica koje su opisivale avanture jedne dobroćudne devojčice Maje. Svaka je imala prepoznatljiv naslov, uvek su počinjale sa Majom. Nisam mogla da dočekam dolazak nove knjige u knjižare, kao najveće blago čuvala sam svoju kolekciju: Maja na brodu, Maja na skijanju, Maja na selu, Maja u robnoj kući... Volela sam te tanke knjižice ne samo zbog srećne koincidencije imena već i zbog predivnih ilustracija kroz koje sam pratila Maju na njenim putovanjima, domaštavajući njene dogodovštine sopstvenim izmišljotinama.

Dok smo mali, pa posle malo veći, a onda i odrasli ljudi, odlazimo na razna mesta, putujemo da bismo ih upoznali. A onda dođe vreme kad više ne moraš nigde da ideš, kad naučiš da putuješ unutra, da se vraćaš na mesta na kojima si bio, da nastavljaš druženje sa ljudima koje si tamo sreo, da dovršavaš davno započete razgovore. Uspomene tako postaju naše sigurne kuće, skrovišta u koja se uvlačimo kad poželimo da se sakrijemo od zamorne svakodnevice, da ućutkamo saobraćaj sa ulice kad nam se preseli u glavu, da zafrljačimo cipele i sa prljavog gradskog betona zašljapkamo po plićaku peščane plaže.

Zatvaram oči i vraćam se u Key Biscayne. Hodam bosa po pesku, stopalima dočekujem talase, duboko udišem vazduh pun soli i ozona i osluškujem vetar koji šušti među palmama.

Izvor: Nedeljnik