Čomski je u pravu, imamo „gramatiku” u mozgu

„U osnovi teorije Čomskog jeste ideja da ljudi imaju ʼgramatiku u glaviʼ koja im omogućava da obrade govorni jezik. Naši neurofiziološki nalazi upravo podržavaju ovu teoriju. Od niza reči ljudi prave smisao tako što ih u mozgu spajaju hijerarhijskim postupkom; ovaj proces predstavlja mehanizam interne gramatike", objašnjava Dejvid Popel, profesor na Odseku za psihologiju Univerziteta u Njujorku i direktor Maks Plank instututa u Frankfurtu.

Istraživanje objavljeno u časopisu „Nejčer neurosajens" inspirisano je jednim od značajnih događaja u lingvistici savremenog doba ‒ knjigom Noama Čomskog „Sintaksičke struktureˮ (1957), kojom je transformacionalizam uveden i „razglašen" širom lingvističkog sveta.

Generativnu gramatiku, koja se zasniva na posebnom metodu analize, mnogi nazivaju transformacionom gramatikom. Rečenice se razlikuju po tome koliko su u gramatičkom pogledu uspele, jer samo neke dosežu punu meru gramatičnosti. Tu je razvijena ideja da mi prepoznajemo rečenice poput „Bezbojne zelene ideje besno spavaju" istovremeno kao besmislene, ali i kao gramatički ispravne, jer imamo apstraktnu bazu znanja koja nam omogućava da uočimo razlike iako odnos između reči u rečenici zapravo ne postoji.

Teorija Noama Čomskog zasniva se, pre svega, na uverenju da gramatika koja na pravi način služi svome cilju treba da nam objasni na koji način stvaramo rečenice, odnosno pomoću kojih principa razumemo njihovo značenje. U fokus se stavljaju procesi ostvareni na planu sinhronije do kojih se dolazi prilikom kreiranja rečenica, odnosno njihovog poimanja. Čomskog zanimaju pravila pomoću kojih se izvode „gramatičke" rečenice, i naglašava da bi želeo da pronađe teoriju koja bi objasnila i pojavu lingvističke intuicije.

Neuronaučnici i psiholozi prvobitno su odbacili ovo viđenje tvrdnjom da naše razumevanje jezika nije uzrokovano postojanjem generativne gramatike, već da mi iz iskustva znamo kako se rečenice konstruišu, i da reči i fraze koristimo iz baze informacija koja se aktivira nakon što nešto čujemo.

U najnovijim naporima da rasvetle teroriju Čomskog, neuronaučnici su istražili da li i kako se lingivističke jedinice očitavaju u mozgu u procesu razumevanja govora.
Kako bi to izveli, Popel i kolege su sproveli seriju eksperimenata, upotrebljavajući magnetocefalografiju (MEG) ‒ tehniku za snimanje neurona, i elektrokortikografiju (ECoG) ‒ specijalnu neurofiziološku kliničku tehniku snimanja moždane aktivnosti. Projekat je finansiran sredstvima Nacinalnog instututa za zdravlje, SAD.

Učesnici u eksperimentima slušali su rečenice na engleskom i mandarinskom kineskom jeziku. Hijerarhijska struktura između reči, fraza i rečenica bila je bez intonacije (povišenog ili sniženog glasa pri izgovoru). Rečenice su emitovane istovremeno, sa identičnim razmakom između reči. Slušali su rečenice poput „Njujork nikad ne spava" ili „Kafa nas drži budnima", ali i druge, gramatički ispravne, sa mnogo manje logike ili gotovo bez smisla.

Ovakav pristup je omogućio istraživačima da utvrde kako mozak detektuje različite jezičke apstrakcije ‒ niz reči poput „besno zelena spava bezbojno", fraze „spavati besno" i „zelene ideje", i na kraju rečenice ‒ „Bezbojno zelene ideje besno spavaju", bez intonacije i drugih osnovnih elemenata za građu rečenice. Rezultat je pokazao da mozak precizno registruje tri komponente fraza koje su učesnici čuli i koje odražavaju hijarahiju u našoj, neuronskoj, obradi reči.

„Eksperimentima smo utvrdili da mozak analizira svaku reč pre nego što razume frazu i rečenicu. Ova dinamika otkriva da je govorni jezik podvrgnut nekoj vrsti gramatičke obrade u mozgu", objašnjava Popel.

Ipak, autori studije ističu da su svesni da njihov pristup i rezultati u vezi sa postojanjem „gramatike u mozgu" izazivaju kontroverzu u naučnim krugovima, gotovo podjednako kao i razvojni period generativne gramatike u SAD, koji je doneo žive diskusije o mnogim teorijskim pitanjima.

izvor: rts

foto: flickr.com/cloud2013