- Tabu -

Priče o poslednjim trenucima: Većina muškaraca doziva majku?

Šta tačno i zašto govore ljudi pred svoju smrt? Šta po tom pitanju kaže biologija, antropologija i lingvistika. Jesu li famozne "poslednje" reči nešto što se može nagovestiti. Time se u svojoj knjizi bavi i Lisa Smart, koja je o tome, iz perspektive lingvistike, napisala knjigu "Words on the Threshold".

Izvor: Express.hr, The Atlantic
Podeli
Foto: kwest/depositphotos.com
Foto: kwest/depositphotos.com

U toj knjizi, između ostalog, spominje i kako je njen otac Mort Feliks podnosio poslednje tri nedelje života kada je, omamljen od bolova i lekova protiv raka, lebdeo između "ovog" i "onog" sveta. Zapisivanje njegovih "brbljanja", kaže, dalo joj je određeni osećaj smirenosti pre njegovog odlaska, piše "The Atlantic".

"Dosta. Hvala, i volim te i dosta", rekao je supruzi Suzan veče pre nego što ga je pronašla mrtvog.

Taj klinički psiholog mnogo je govorio pre smrti, ali malo toga se do kraja moglo razumeti. "Ima toliko toga u patnji", govorio je. "Spustite me odavde, rekao bi drugi put", a halucinirao je i priviđali su mu se anđeli, te je tvrdio da je soba koja je bila potpuno prazna, prepuna ljudi.

On je jedan od 181 osobe čije je predsmrtne rečenice Smart zapisala, pokušavajući da pronađe određenu matricu. Nije to jedna od onih romantičnih sabranih "poslednjih reči" od Cezara nadalje, već antropološka studija o tome šta nam prolazi kroz glavu kada smo svesni da je kraj blizu. Ideja je proučiti "psihičko stanje tačno pre smrti".

Time se bavio i antropolog Artur Makdonald. Podelio je ljude koje je slušao u 10 kategorija spram njihovih okupacija (političari, filozofi, pesnici...) i zaključio kako "ljudi bliski vojnim zanimanjima" imaju najviše zahteva i direktiva, filozofi, matematičari i edukatori pitanja i izjava, a umetnici i naučnici su "škrti" na rečima. Nemački naučnik Karl Gutke u svojoj knjizi "Poslednje reči" kaže kako je Makdonald pokušao da kvantifikuje zadatke.

O komunikaciji pre smrti knjigu su napisale i medicinske sestre Magi Kalanan i Patriša Kejli, i to 1992.

"Kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kad je ljudima previše teško da govore, ili su izgubili svest, mogu da čuju. Sluh je poslednje čulo koje se gasi", stoji u njihovoj knjizi.

Foto: photographee.eu/depositphotos.com
Foto: photographee.eu/depositphotos.com

Poslednje reči Džordža Buša starijeg bile su "Volim i ja tebe", kao odgovor na rečenicu "volim te" koju mu je rekao sin, Džordž Buš mlađi.

U članku iz septembra u nemačkom magazinu "Špigl" lekari su otkrili koliko ljudi u trenucima smrti mahnito psuje, ili doziva imena supružnika i dece. Većina muškaraca u nekom trenutku doziva majku.

Delirijum, zbog lekova ili temperature, je priča sama za sebe. Najčešće se spominje "mutnost" ili "osećaj kao da lebdimo". Mnogo znamo, piše "The Atlantic", o počecima govora od utrobe nadalje, ali sam je kraj i dalje obavijen tajnom. Upravo je zato Lisa Smart započela saradnju sa psihijatrom Rejmondom Mudijem koji se bavi iskustvima sa samog "ruba smrti", te je 1975. napisao hit-knjigu "Život posle života".

Zajedno su napravili i Final Words Project (Projekat poslednje reči), veb-sajt koji se bavi životom, smrću, svesnošću i lingvistikom. Uvek kao primer Smart tu navodi svog oca, koji je koristio fraze koje nama nisu imale smisla (ali njemu jesu).

"Moram ići dole, moram se odvojiti", kao da mu telo lebdi između nečega. Onda je bilo i mnogo ponavljanja ("Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!"), koja su česta kod ljudi s demencijom i u delirijumu. Ponavljao je Feliks i brojeve, te pokret, dok su neki drugi umirući, piše Smart, pričali metafore o odlasku, bilo brodom, nebom, kopnom ili nešto treće...

Tabu

strana 1 od 2 idi na stranu