Seksualno naslje: neobuzdana muška seksualnost ili pravo jačeg?

Drugim rečima, da li je muška priroda po prirodi violentna ili je u pitanju istorijska spletka?

Meni lično čini se da je teza da muškaci moraju da obuzdaju svoje „prirodom“ uslovljene seksualne nagone u prisustvu žena vrlo opasna i seksistička. Prvo zato što ona u osnovi znači : boys are boys, dakle njihovo se bahato i nasilničko ponašanje na izvestan način opravdava njihovim hormonima.

A drugo, i mnogo opasnije, ovakvo mišljenje preti da dovede žene u još neravrnopravniji položaj jer će muškarci, pošto im je rečeno da im je priroda takva, od svoje prirode da se brane izbegavajući da zaposle žene i birajući muškarce za saradnike, da svoju urođenu seksualnost ne bi izlagali nepotrebnim iskušenjima u prisustvu žena. Što, pride, znači da ako i bude bilo žena, nijedna žena više neće moći da obavlja posao sa muškarcem bez prisustva nekog trećeg, ko će dotičnog da sprečava da se razjareno ne baci na nju poput plena.

Posledice ovakvog tumačenja mogu biti dalekosežne, naročito za žene koje bi tako bile pod neprekidnom prismotrom, u stalnoj pratnji komiteta za zaštitu pristojnosti, bez mogućnosti da ikada rade samostalno sa šefom, klijentima ili muškim kolegama. Okreni, obrni žene će opet biti… oštećene. Jer muškarci, šta će, takva im priroda. Opasna je to teza. A nisam sigurna ni da je tačna. To jest, da je cela stvar prirodom uslovljena. Pre bih rekla da je u pitanju stečeno pravo robovlasnika, to jest odnos robe i vlasnika.

Jer zamislimo da se istorijski sve odigralo drugačije. Da li bi i žene tada bile seksualne hijene ?

Zamislimo, na primer, da muškarci nisu uveli svoje mačističke principe, već da su žene zavladale kad je bilo vreme. Zamislimo, na primer, da bog nije postao Otac nego Majka. Da smo u istoriji imali samo kraljice, sveštenice , generalice, predsednice, spisateljice i slikarke. I da su žene, kao nadmoćniji pol, stavile muškarce pod svoju zaštitu. Tada nijedan muškarac ne bi mogao da opstane bez moćne zaštitnice, supruge, majke ili ljubavnice. Dečaci bi bili neuki i nepismeni i ne bi išli u školu da ne bi stekli štetnu naviku čitanja. Vaspitavali bi se da budu pre svega poslušni, a istovremeno i vrlo privlačni za gledanje. Negde oko četrnaeste godine, majke bi ih ženile nekom zrelom, situiranom ženom, obično dva puta starijom od mladoženje. Dečacima škola i obrazovanje ne bi bili potrebni, jer njihova funkcija u društvu bila bi isključivo svedena na oplodnju i kućno poslovanje. Manje više bili bi tretirani kao kućni ljubimci među bogatijim slojevima, ili kao korisna radna snaga u siromašnijim delovima stanovništva.

Žene bi vladale, što u prevodu znači smišljale zakone, pisale knjige, slikale, gradile gradove, i držale korisne propovedi, a sve to u cilju objašnjenja ustrojstva sveta i učvršćivanja svoje vlasti..

Žene bi, naravno, i dalje rađale decu, ali bi se o deci starali muškarci. Muškarci bi se cenili samo po tome koliko dece mogu da naprave i koliko su im zategnute butine i stomaci. Muška vrednost naglo bi opadala sa godinama, ćelavosti, rastom stomaka i izvišenim mišićima.

Muškarci bi učli od malena kako da zatežu butine i zadnjice, i kako da se oblače da ih što više naglase. Nosili bi tesne i neudobne hulahopke koja bi ih stezale i otežavale im kretanje, ali bi privlačno isticale sve njihove primarne i sekundarne polne karakteristike. Morali bi da budu građeni kao baletani ili trkači na duge staze. Naravno, ne bi imali pravo glasa, niti parvo da poseduju svoju imovinu, nasleđuju imanja, zauzimaju bilo kakve javne položaje. Ne bi čak smeli ni da izlaze bez dozvole. Radili bi po kući celog dana, a noću bi morali biti spremni da okupani i nasmejani udovolje svakoj želji svoje gospodarice.

Svaki muškarac bi sanjao da osvoji kakvu- takvu ženu i privoli je na brak, ili barem na ljubavnu vezu, jer samo tako bi mogao da računa na sigurnost i zaštitu.

Muški časopisi bi na naslovnim stranama nudili uzore muške lepote u liku osamnaestogodišnjih baletana, od kojih bi se muškarcima dizala kosa na proćelavoj glavi, dok bi ih sa unutrašnjih stranica plašili naslovima „Kako da je privolite na brak?”, „Kako da znate da li vas supruga vara?”, „Kako da ostanete mladi i zategnuti posle dvadeset pete?”, „Kako povećati potenciju?”, „Šta ona stvarno želi?”, „Da li je bolje biti muž ili ljubavnik?“, „Šta svaki otac mora da zna?“, „Kako nadoknaditi pad testosterona?”, „Kako najbolje prikriti ćelavost?”, „Kako biti otac? Kako biti muž? Kako biti ljubavnik?”, „Kako ispeći ćurku u rerni?”, „Kako ne jesti, a ne biti gladan?“

I dok bi muškarci mučili ove muke, još uvek bez prava glasa, žene bi hodale sa sedim kosama u udobnim cipelama, opuštene, site, zadovoljne i merkale butine mladih pripravnika, željnih njihove pažnje i napredovanja.

E sad, pitam se, da li bi žene u takvoj jednoj istorijskoj situaciji bile jednako napadne u svojim zahtevima prema mladim ambicioznim pripravnicima? Da li bi, kad bi mogle da biraju, bile sklonije mladim, poletnim i potentnim momcima, ili bi i dalje smatrale da su muškarci seksi i u sedamdesetim?

Da li bi ženska moć bila dovoljno privlačna mladim i utegnutim momcima, pa ne bi marili ako im koža nije sjana i glatka kao kod devojčica ?

Jer i pravila lepote i privlačnosti bila bi u tom obrnutnom poretku stvari ženska, to jest drugačija. Žene sa srebrnom kosom bile bi kraljice, trudnice bi se tretirale kao svetice, a žene u PMS-u kao delikatne pahuljice.

Da li bi se muškarci pobunili protiv ovakvog stanja? Pa, bunili bi se. Ali pošto bi bili u svojim lateks tesnim pantalonicama, ne bi baš mogli daleko da dosegnu. Mislim, ko bi ih uzeo za ozbiljno? Žene bi se na kraju smilovale na njihovu kuknjavu i žalopojke, i udelile im pravo glasa i pravo na zapošljavanje. U uslužnim delatnostima, podrazumeva se: vaspitači tutori, sobari, kuvari i sekretari, bolničari, kućne pomoćnice. Pod uslovom da ne zanemaruju svoje primarne porodične i kućne obaveze. I da ne očekuju iste plate kao žene. Pa, zna se ko vlada. Polako... Vremenom bi poneki muškarčić ušao i u Parlament, ili zauzeo neko mesto u nekoj vladi. Ali njihov broj nikada ne bi premašio prste jedne ruke. Jer oni imaju drugu, važniju, svetu dužnost naspram čovečanstva i nacije. Razmnožavanje. Ne smeju previše da se emancipuju i opterete, izgubiće potenciju. A šta je muškarac bez potomstva i potencije. Očajnik bez zaštite.

Tako bi to bilo da je bilo drugačije. A zašto nije? Pa, zbog muške violentne prirode i genetske ženske pasivnosti, kažu zagovornici prirodne selekcije. Ali ja sve mislim, u pitanju je ipak pravo jačega i ko se prvi setio da onaj drugi pol potčini, pokori i porobi. Jer, ne zaboravimo, ljubav je rat među polovima. A u ratu i ljubavi nema milosti. And winner takes all. A pobedniku sve pripada.

piše: Milena Trobozić Garfild