Kako izgleda suočiti se sa smrću u svemiru?

Parmitano je upravo napisao blog na sajtu Evropske svemirske agencije u kom opisuje šta se tačno tog dana desilo, uključujući i osećaj gubljenja vida i davljenja u tmini svemira.

Svemirska šetnja je počela bez ikakvih problema, ali je bilo mračno jer je Sunce zašlo: “Napolju je bio mrkli mrak, ne poput crne boje, već više kao kompletno odsustvo svetla”, napisao je Parmitano.

On i Nasin atronaut Kris Kasidi izašli su iz vazdušne komore, nakon čega su krenuli ka mestu na kom su radili, ali je svako krenuo drugačijim putem. Parmitano je izabrao direktan put, i ta odluka mu je najverovatnije spasila život.

“U tom trenutku, niko od nas u orbiti ili tim na zemlji, nije mogao da pretpostavi koliko je ova odluka uticala na dalje događaje”.

Ubrzo nakon izlaska u svemir, Parmitano je primetio da nešto nije u redu.

“Osetio sam da nešto niej kako treba. Neočekivan osećaj koji je stvorila voda koju sam osetio na vratu iznenadio me je – a nalazio sam se na mestu gde radije ne bih želeo da budem iznenađen. Pomerio samo svoju glavu levo i desno potvrđujući moj prvi utisak, nadljudskim naporima naterao sam sebe da informišem Hjuston o nečemu što će sasvim sigurno skratiti moju šetnju svemirom”.

Inženjeri u Hjustonu otkazali su svemirsku šetnju i naložiil su astronautima da se vrate nazad na stanicu. Ovo je bila dobra odluka zato što se Parmitanova situacija pogoršavala iz trenutka u trenutak.

“Kako sam se vraćao ka vazdušnoj komori postajao sam sve više siguran da se količina vode povećava. Osetio sam kako mi prekriva sunđer na slušalicama i zabrinuo sam se da bih mogao da izgubim audio kontakt. Voda je takođe prekrila prednji deo zaštite na kacigi što mi je otežavalo vid. Ubrzo mi je prekrila i nos – to je bio zaista užasan osećaj koji sam samo pogoršao odlukom da mrdanjem glavom pomerim vodu. U kacigi je bilo toliko vode da nisam bio siguran da pri sledećem udahu neću napuniti pluća vodom”.

Parmitano je trebalo da sačeka Kasidija da mu pomogne da uđe u vazdušnu komoru ali je shvatio da bi to moglo da potraje. Povukao je svoj bezbednosni kabl koji ga je potom povukao ka ulazu u svemirsku stanicu...nastavio je da ga prati.

U tom trenutku je napravio plan za slučaj da voda napuni kacigu i prekrije mu usta.

“Jedina stvar koje sam mogao da se setim jeste da otvorim sigurnosni ventil koji se nalazio pored mog desnog uveta – ukoliko stvorim kontrolisano gubljenje pritiska bio bih u stanju da izbacim nešto vode. Međutim, pravljenje rupe na mom odelu bio bi potez očajnika”.

Međutim, uspeo je da stigne do otvora, kao i Kasidi. Njih dvojica sada su mogli da uđu u stanicu.

“Dok smo prolazili kroz proces izjednačavanja pritiska, znao sam da ukoliko me voda preplavi, uvek mogu da skinem kacigu. U tom slučaju bih verovatno izgubio svest, ali to nije bilo ništa naspram davljenja unutar kacige”.

Kada su stigli do bezbednosti svemirske stanice, Parmitano je napokon mogao da skine pokvarenu kacigu. Njegov nos i uši i dalje su bili puni vode pošto nije postojala gravitacija koja bi je izbacila.

“Sve se završilo dobro po mene, ali i dalje nismo završili tu svemirsku šetnju”.