Kanibalizam: tabu ili tradicija?

Nakon godina prepucavanja antropologa o ljudožderstvu i da li ono uopšte postoji, nedavni događaji doveli su do zaključka da je ono duboko uvreženo u ljudsku svest i da se praktično može podvesti pod tradiciju čija se istorija proteže kroz vekove.

Iako moderno društvo do neke mere pravda kanibalizam zarad opstanka, konzumiranje ljudskog mesa zarad nutricione potrebe ili određenih rituala nikako ne može biti prihvaćeno.

Termin kanibalizam potiče od imena plemena koje je Kristofer Kolumbo otkrio u Karibima. Pripadnici ovog plemena konzumirali su meso svojih sunarodnika i do današnjeg dana nije razjašnjeno iz kojih razloga.

Ovo takođe može biti rezultat toga što su rani kolonizatori vrlo često potezali argument kanibalizma kako bi opravdali osvajanja i potrebu da se takvi „divljački“ narodi civilizuju.

Ubistvo i opstanak

Asteci su po verovanju praktikovali kanibalizam u velikoj meri kao deo religioznih obreda, a žrtve su najčešće bili protivnici zarobljeni tokom borbe – ova praksa je od strane naučnika nazvana egzokanibalizam.

Ujedinjene nacije su 2003. godine optužile pobunjenike u Demokratskoj Republici Kongo za kanibalizam nad njihovim protivnicima.

Abordžini su sa druge strane optuživani za jedenje ostataka pripadnika plemena nakon njihove smrti, što se naziva endokanibalizam.

U ovom slučaju telo preminule osobe ritualno je posluživano članovima porodice kako bi njen duh mogao da nastavi da živi.

Istorija nam takođe daje brojne primere kanibalizma tokom velikih nestašica hrane. Ovaj vid kanibalizma radi preživljavanja dodatno je popularizovao film „Živ“ (Alive) koji je bio baziran na avionskoj nesreći koja se desila u Andima 1972. Godine kada su članovi ragbi tima iz Urugvaja bili primorani da jedu jedni druge kako bi se održali u životu.

Negde između brojnih rituala i same potrebe za opstankom i preživljavanjem nalazi se slučaj plemena iz Nove Gvineje koje je upražnjavalo ovu praksu sve do 50-ih godina prošlog veka. Dok su muški pripadnici plemena svoju ishranu dopunjavali malom divljači, žene i deca su nedostatak proteina dopunjavali jedenjem mozga članova plemena koji su preminuli.

Razbijanje tabua

Kanibalizam se u mnogim zemljama ne smatra za zločin, a sami počinioci zatvorsku kaznu dobijaju na osnovu pratećih dela. Meives u Nemačkoj nije osuđen zbog kanibalizma već zbog ubistva zarad seksualnog zadovoljstva.

Suđenje Janu O. (26), otuženom za ubistvo tinejdžera Tobijasa i Nine, privuklo je pažnju nemačke javnosti, ne samo detaljima o nesrećnom detinjstvu ubice, kome je prema izjavama sopstvene majke samo jedna pogrešna reč bila dovoljna, pa da eksplodira, već i najavama o mogućem ljudožderstvu.

Da li je Jan O. zaista ljudožder ili nije, za sada nije jasno, a mediji pišu da bi presuda ovom mladiću, optuženom da je lane u Bodelfeldu u Donjoj Saksoniji ubio Tobijasa i Ninu i to na način o čijim detaljima je policija želela da poštedi javnost, trebalo da bude doneta krajem ovog meseca, pred Zemaljskim sudom u Getingenu.

Pre tri godine nemačku javnost je pogodila i priča o jednom, tada 19-godišnjem mladiću koji je zbog svojih ljudožderskih fantazija, prema odluci Zemaljskog suda u Kotbusu, morao da ode na pshijatrijsko lečenje.

Mediji su tada pisali da je uzor za ovog mladića bio upravo ''ljudožder iz Rotenburga'', koji je u Nemačkoj sinonim za kanibalizam, ali da je najpoznatiji bio Fric Harman, rođen 1879. godine u Hanoveru, poznat kao ''vampir iz Hanovera'', osuđen na smrt 1924. godine, zbog ubistva više od 25 mladih muškaraca.

Antropolozi ovoj temi prilaze sa dodatnom dozom opreza jer postoji veliki broj primera raznovrsnih kanibalizma koji su zabeleženi tokom vekova. Sa druge strane, kanibalizam zarad bilo čega drugog do samog opstanka nastaviće da predstavlja jedan od najvećih tabua čovečanstva današnjice. Saznajte više o pokušajima slovačke policije da ulovi kanibala