U oblaku ružičastog perja

Nisam birala, ali eto. Nisam se rodila u antičkoj Grčkoj, Habsburškoj monarhiji, u vreme atentata u Sarajevu ili potonuća Titanika, nego u mirnoj i anonimnoj Srbiji, s kraja XX veka. Kao mala, opet, smejala sam se svojim bakama i dekama i njihovim pričama o ratovima, gladovanju, pljačkama, bombardovanjima, zločinima, mislila sam – to se njima dešavalo, ali meni nema šanse. A sada vidim da ću u njihovim godinama, ako ih s ovim živcima i zdravljem doživim, biti još gora: "Šinko, znaš li ti kad je rat u Hrvatskoj počeo? Pa onda demonstracije jedne, pa Bosna, pa inflacija, sankcije, pa demonstracije druge, pa Kosovo, a onda NATO raspalio, pa 5. oktobar svanuo, pa tog Zlobu uhapsili i u Hag metli, pa Đinđića nesrećnog ubili... Ama slušaš li ti šta ti baba Anđa govori?" Tri tačke stavljam jer, sudeći po onoj količini istorije koja nas je zadesila samo u nedelji iza nas, niz će se, sva je prilika, nastaviti. Još smo mladi, jel?

O televizoru počeh priču jer su, između ostalog, svetski mediji preneli i vest iz Beograda o izboru za pesmu koja će na Eurosongu predstavljati Srbiju i Crnu Goru, kao i svim pratećim dešavanjima. I svi domaći mediji su se masovno bavili ovom temom – glasanje ovo, glasanje ono, Flamingosi, No Name, referendum crnogorski, referendum srpski, obilata količina pljuvačke i na kraju – tap – nema potpisa na papiru kojim bi se ozvaničio pobednik Evrop(j)esme i on i njegova delegacija odaslali put Atine na dalje takmičenje. Sudeći prema današnjem, još uvek vrućem saopštenju RTS povodom neodržavanja ponovljenog izbora  ta odluka je, izgleda, i konačna.

Iščekujući dalji razvoj događaja, ne mogu da se otmem utisku da u celom tom cirkusu nije bilo ni hladnih glava, ni ozbiljnijih diskusija, ni adekvatnog rešenja. Najvažnije – nije bilo ni katarze.

Kako god da okreneš, jedna stvar nije dala mira. Glasanje jeste bilo naopako, ali je bilo legalno, podvlačim, legalno i to bi svaki zemaljski sud (pa i izvesna arbitražna komisija Eurosonga koja se ovih dana potencirala) rekao. Bilo koji sud nije tu da sudi o politici i emocijama, sud uvek sumira činjenično stanje pod odgovarajuću pravnu normu i svako ko tvrdi suprotno je samo gledao previše američkih filmova. S te strane, obzirom da su propisi na osnovu kojih se vrši izbor za datu pesmu poštovani, nikakvih razloga nema da crnogorski predstavnik ne ode u Atinu. E, posebna je priča sad zašto ti propisi koji se tiču načina izbora i načina glasanja, ako su nepravični, nisu na vreme diskutovani i na vreme promenjeni. To je već tema kojom bi javno mnjenje u Srbiji trebalo da se ozbiljnije pozabavi. No, ako bi se mnjenje upitalo zašto propozicije za izbor predstavnika na Evrop(j)esmi ne valjaju, zaključili bi da to baš i nije prioritet u zemlji koja, za početak, ne zna gde su joj granice. Onda bi možda morali i da se zapitaju da li se izabrani predstavnici vlasti i nadležni organi bave uopšte zastupanjem naših interesa ili jednostavno sede i posmatraju šta im se to dešava. Onda bi možda i došli do paradoksalnog zaključka da niko od nadležnih u Srbiji nije na vreme, niti adekvatno reagovao na ovaj slučaj. A zašto?

Prvo, u fokusu im se igrom okolnosti našao Leš, ali i da nije sumnjam da bi im ovaj događaj bio predmet razmišljanja. I to prevashodno zato što bilo koji, naglašavam, bilo koji događaj pa i Evrop(j)esma, verovatno ima šansu da privuče pažnju predsednika Vlade Republike Srbije samo ako su učesnici dešavanja predstavnici crkvene zajednice, ako su obučeni u adekvatne mantije i ako se, umesto pesmuljaka, pojaju liturgije. Ili ako se na Centar Sava u tom trenutku upriliči spuštanje limenog kioska pod nazivom crkva, kao onomad na Rumiju više Bara, što je dotični tad ćutke i s osmehom odobrio. Drugo, to je dakle bila samo jedna obična muzička priredba i ka pozornici (i predstavnicima Crne Gore) letele su samo flaše i upaljači, dakle ozbiljne opasnosti i žrtava nije bilo. Poređenja i podsećanja radi, i onog sunčanog 13. maja 1990. godine trebalo je da bude odigrana samo jedna obična fudbalska utakmica. Treće, još tužnije tim što je jedini zaista ljudski potez ove Vlade bavljenja susedima iz Crne Gore u zadnjih par godina bila podrška i pomoć u vreme nedavne tragedije u Bioču. Pa zar je to za Nosioca Spiskova Crnogoraca iz Srbije u Brisel i njegove saradnike jedini momenat kada se vredi prenuti iz dremeža? Tek kada ljudi izginu ili se upokoje? Ljudi nisu glasali za njih da bi prestali da misle svojom glavom, već da bi im poverili vođenje države. A kada tih predstavnika vlasti nema, ili barem nema osećaja da oni postoje, jer se ne pojavljuju u javnosti, ne reaguju ni na šta, ne bave se realnošću, jer je realnost za njih efemerna pojava, onda rulja sama kreće da vodi politiku i deli pravdu (zasad samo) upaljačima i flašama vode.

A kada se već pitamo zašto propozicije nisu izmenjene, postavimo i pitanje ko bi trebalo da inicira to menjanje. Koliki je procenat građana u Srbiji uopšte svestan da treba pritiskati i raditi za opštu dobrobit, pa makar u pitanju bio i jedan beznačajni muzički festival? Moje mišljenje je da je on zapravo jako mali. I baš zato, iako su se Flamingosi potrudili da naprave politički korektnu stvar – sastav grupe, jezik i stihovi pesme – plus catchy tune i atraktivan scenski nastup, ne mogu da kažem da mi je bilo žao kada je te večeri Centrom Sava poleteo oblak ružičastog perja. Jer ne treba zaboraviti da upravo televizija te boje, s koje polovina pomenutog dueta karijerno i potiče, godinama radi u službi anesteziranja savesti i mozga svog širokog auditorijuma. I gledanost, koju vlasnik te televizije ističe u prvi plan, nosi sa sobom i podilaženje najnižem ukusu, nametanjem silikona, minića hidrogena i ja-ne-glasam kao ultimativnih vrednosti. Ružičasta zabava podrazumeva parade, a ne debate o strukovnim udruživanjima, autorskim pravima, borbi protiv piraterije, insistiranja na vladavini prava i osnaživanju institucija. Razmišljanje i zabava ne idu zajedno već jedno iza drugog. E ko je sejao zabavu, sada neka žanje pobedu pesme grupe No Name.

Baš zato, trebalo je da nadležni dozvole učešće crnogorskih predstavnika na Eurosongu. Trebalo je da dozvole da ti mladići izađu i otpevaju svoje, pa makar se oni opasali crnogorskom zastavom, nosili parole i vikali: "Za nezavisnu Crnu Goru!" Makar se i polili benzinom i iz protesta spalili na grčkoj bini ako misle da ih zli Srbi ugnjetavaju u zajedničkoj državi. Ipak, oni znaju zašta to rade. Pa makar oni dolazili i to radili zbog države u kojoj se, leti i do 5 ujutru, ne može zaspati od nesnosnih zvukova, a ti zvuci nisu ni Šostakovič, ni Rahmanjinov, niti Ravel. Kažnjavanje tih mladih ljudi sprečavanjem da nastupe i otpevaju tu svoju pesmu u Atini, kada su već po propisima koje oni nisu pisali tu pobedu i odneli, jogunasto je i nezrelo, ali pre svega - nezakonito. To pozivanje na zakon samo onda kada ti prija je u Srbiji izgleda pravi hit. Direktore RTS, pa gde je sad taj legalizam kojim ste nam uz dremljivog premijera onoliko mahali? Pa ne može da se gusla o legalizmu kada nema saradnje s Haškim tribunalom, a da legalizam onda ne odgovara kada naši favoriti ne pobede na izboru za Eurosong!

Da li je iko razmišljao o tome da li je prava mera za crnogorski "nemoral, nesojluk i nepoštenje" uzvraćanje odmazdom i istim glupim ponašanjem kakav je već demonstrirao deo žirija na Evrop(j)esmi? Da li je iko mislio o tome da usputna posledica, sada već vrlo izvesna, može biti i to što ćemo se na 4 godine isključiti iz nekog međunarodnog takmičenja? A svaka izolacija je ružna i nepotrebna, pa makar ona bila efemerna poput neučestvovanja na Eurosongu.

Svi znamo da su nam sudovi u zemlji preopterećeni, da se protiv Srbije i Crne Gore vodi postupak pred Međunarodnim sudom pravde, da veliki broj domaćih zločinaca u ulozi optuženih sedi u Haškom tribunalu, da se pred Evropskim sudom za ljudska prava nalazi oko 900 predstavki protiv naše zemlje koje su podneli domaći državljani, da se pred arbitražom u Cirihu još uvek vodi postupak između Vlade Srbije i Mobtela... E ako ćemo sad i tu arbitražu Eurosonga zatrpati papirima zbog nepremostivih razlika između gusala i trube, između majske-zore i bože-pravde onda je stvarno red da se upitamo da li mi više uopšte imamo ikakvu moć normalne, ne-sudske, ljudske komunikacije, kako među sobom tako i sa svetom oko sebe!

Katarzu jedino možemo doživeti kroz osećaj da je pravda zadovoljena. Zakon je tu da uredi odnose među ljudima, a sud je tu da obezbedi da se zakon poštuje i sprovodi onako kako je napisan i usvojen. To daje osećaj pravde. E ako smo prošle godine tu pravdu »burazerski« podelili po tzv. ključu i prećutno pristali da se pravila izigraju, to nam ne daje baš nikakvo pravo da se bunimo sada kada su ta pravila, ma koliko nakaradna bila, u potpunosti ispoštovana. Zato nam sada preostaje samo da izračunamo (ako će) koliko će ova paradna promocija "drugog oka u glavi" koštati nas, poreske obveznike u Srbiji i ko će nam za to odgovarati. Uz to bi mogli i da se upitamo dokle ćemo se baviti posledicama umesto uzrokom, drugima umesto sobom, da li mi imamo neki svoj koncept postojanja, da li imamo svoju državu, da li imamo vladu koja je sposobna i koja štiti naše interese. Jer kao razumna bića, nekako moramo amortizovati posledice raspada države koji nam neminovno sledi, preduprediti sve potencijalne buduće sukobe i sačuvati i svoje i tuđe glave. Batalimo zato priče o (ne)poštenju, naučimo lekciju, očistimo svoje dvorište, skratimo tužne priče za unuke i skinimo se s televizora već jednom!

I, naravno, radujmo se skorom dolasku Stonsa u Beograd.