Berlin: grad pisaca (1.deo)

U priči "Vodič po Berlinu", Vladimir Nabokov, tada još uvek V. Sirin, na jednom mestu beleži: "Kada jednom, neki berlinski pisac, čudak, dvadesetih godina dvadesetprvog veka, poželi da dočara naše vreme, moraće da zaviri u muzej tehnike iz prošlosti, kako bi našao stogodišnji tramvaj, sa žutim vagonom, loše izrade, sa sedištima iskrivljenim od starosti- a u muzeju odeće, da potraži crni, sa blistavim pucadima, kondukterski mundir- kako bi upotpunio svoj opis bivših berlinskih ulica. Tada će sve biti vredno i punovažno- svaka sitnica: kondukterov novčanik i reklama iznad šaltera, neponovljivo tramvajsko drmusanje koje naši praunuci, možda, neće moći ni da pretpostave: sve će biti oplemenjeno i opravdano starinom. U tom smislu stvaralaštva, valja opisivati sve te uobičajene stvari, kako bi se odrazile u ogledalima budućih vremena, u kojima će naši potomci pronalaziti nežnost, atmosferu našeg načina života; tada sitnice postaju važne, dragocene, a odevanje najjednostavnijeg sakoa čini se kao prerušavanje za najotmeniju maskaradu".

Živeći u Berlinu, Nabokov je jedno vreme stanovao na Vitenberg trgu. Kada se danas osvrnemo po tom prostoru, jedino za stanicu podzemne železnice možemo tvrditi da je približno izgledala onako kako danas izgleda. Sve ostalo što mi danas vidimo, nije gledao i Nabokov: zgrade podignute pedesetih godina, maleni park, nove tipove automobila i gradskih autobusa, ljude obučene za "najotmeniju maskaradu". I nije se samo grad promenio, već i priroda koja raskošno okružuje Berlin. Na brojnim jezerima gde su se nekada kupali junaci Nabokova izgrađena su nova kupališta, drugačije su konstrukcije tobogana, vodom plove novi modeli čamaca, pored staza i puteva nepreglednog Grunevalda drugačija je signalizacija.

Priče i romani Vladimira Nabokova nastali u berlinskom periodu za junake imaju osobe iz ruskog Berlina, emigrante koji su sanjali Rusiju i do poslednjeg dana verovali da su u tom gradu samo privremeno i da će se koliko sutra vratiti u Rusiju. Danas u Berlinu žive pripadnici oko 170 nacija.

Iščezli duhovi

U eseju "Iris Berlina", Crnjanski na jednom mestu kaže da je Berlin više dubok nego visok. A ta dubina jednog iščezlog grada prisutna je i danas. Berlin podseća na ogroman vodopad koji ne vidimo, ali čije hučanje čujemo. U svakoj bolje snabdevenoj berlinskog knjižari nalaze se police sa bedekerima, monografijama i mapama grada Berlina.

Međutim, ono što postoji u knjigama, drugačije se otvara u stvarnosti. Berlin je grad groblje, jer o velelepnosti i monumentalnosti tog grada danas uglavnom svedoče spomen ploče. Naravno, po tome Berlin nije jedinstven, ali jeste najveći iščezli grad. Enciklopedijski savršen "Književni vodič Berlina", ulicu po ulicu, rekonstruiše prohujala vremena i beleži prisustvo preko sedam stotina pisaca i umetnika.

Pominje se mesto gde je nekada bila zgrada u kojoj je stanovao E.T.A. Hofman, i gde je napisao jednu od svojih poslednjih priča, a ta se priča završava opisom jednog pogleda, pogleda osobe koja stoji na prozoru. Na mestu Hofmanovog prozora danas je jedan drugi prozor, koji se nalazi u jednoj drugoj zgradi, i naravno, sa tog prozora se pruža jedan sasvim drugačiji pogled. Ali, kako to često biva, iz materijala literature može se rekonstruisati stvarnost koja je iščeznula.

Na jednom berlinskom uglu postojala je nekad kuća u kojoj je dve godine živeo Kjerkegor i pisao "Dnevnik zavodnika", postoji i mesto gde je nekad bila kuća u kojoj je živeo Šopenhauer, i gde je zapisao da je zahvalan koleri što ga je na vreme proterala iz Berlina. Te iste godine od kolere je u Berlinu umro Hegel. Njegov grob se nalazi na jednom malom groblju, odmah pored groba Fihteovog. Na tom groblju sahranjen je i Hajnrih Man. Uza sam zid groblja je dvospratna kuća u kojoj je Bertold Breht proveo poslednje godine života. On je takođe sahranjen na tom groblju koje je svakoga jutra posmatrao sa svog prozora, i u jednoj belešci pominje vrt, i jedno skromno drvo, i prozor svoj koji gleda na groblje, na kojem je sve zeleno i prostrano. I u tome ima neke vedrine, kaže Breht.

Postoji i trg na kojem je pre više od dva veka izvršena generalna proba spaljivanja knjiga. A Volter, koji više nije bio u dobrim odnosima sa Fridrihom Velikim, mogao je sa prozora kuće u kojoj je stanovao da vidi kako gore primerci jedne od njegovih knjiga. Tada je zauvek otputovao iz Berlina.

Veliki umetnik revolucije, Vladimir Iljič Lenjin, takođe je dva puta duže boravio u Berlinu, prvi put 1895. godine u blizini Tirgartena, u Flensburgerštrase 12, kod gospođe Kurajk, drugi put, ilegalno, tokom 1912. godine, u Klopštokstrase 22, kod udovice Rauhfus.

Senke ruševina

Berlin nije bogat grad, kao Hamburg, Minhen ili Frankfurt. Berlin je oduvek bio grad radnika, grad pobuna i barikada. U Berlinu su živele "off" persone. Majka Tereza je bila duboko potresena bedom koju je videla u Krojcbergu, tada radničkoj četvrti Berlina, danas veoma "in" mestom, sa stotinama kafea i restorana, noćnih klubova i bioskopa. Krojcberg je najveći turski grad posle Instanbula, pa zato nosi i naziv "Mali Istanbul".

Berlinu se ne može prići sa svih strana, taj grad iznuruje namernika koji na mapi prethodno ucrta maršrutu kretanja, a kada se suoči sa stvarnim dimenzijama prostranstava Aleksandarplaca, ima osećaj da stiže samo do nevidljivih zidina. Pseudoantika Unter den Linden, monumentalnost na svakom koraku, a između praznine poput bojnog polja.

Berlin nije obnovljen i rekonstruisan kao Varšava ili Drezden. Memorija je konzervirana u hiljadama spomen-ploča na fasadama kuća koje su podignute na mestima gde su nekad postojale velelepne građevine. Ruševine su raščišćene, ali utisak je da i pored monumentalnosti i šizofrene kombinacije novog i starog, Berlin i dalje jeste jedan porušeni grad. I kao da je to bila svesna namera, sačuvati utisak ruševina. Jer, vratolomije arhitekture Potsdamskog trga samo govore da je u toj praznini koju danas popunjavaju blještave piramide od stakla i betona, nekad bio grad. Na svemu što je sazidano kao da se ogledaju senke ruševina.

Neko svevideće oko stalno dopunjava dosije grada. U jednom novijem književnom bedekeru Berlina popisane su sve adrese na kojima je tokom svog berlinskog perioda živeo Nabokov. Postoji i mapa kretanja ruskog pisca tokom njegovih 14 berlinskih godina. Na toj mapi je ubeleženo mesto gde je nekada bila redakcija ruskog časopisa "Rulj" u kojem je Nabokov objavio svoje prve priče, ubeležena je i adresa zubara, Amerikanca, kod kojeg je popravljao zube, zatim, na mapi postoji i ruski kabare "Plava ptica" za koji je Nabokov pisao skečeve.

I sasvim nabokovski, pominje se malo poznato delo ruskog pisca, "Kratka gramatika ruskog jezika za strance", koju je Nabokov sastavio i objavio sredinom dvadesetih godina, i gde se već u prvoj lekciji otkriva senka čarobnjaka literature. Ta prva lekcija počinje rečima: "Poštovana gospođo, ja sam lekar, a ovo ovde je jedna banana".

Oni koji su odustali

Deo istorije svakog grada čine tzv. "oriđinali". Gradski ludaci su institucija za sebe. U manjim mestima, posebno u primorju, "oriđinali" su svojevrsna turistička atrakcija. Veliki grad, usled paklenog tempa života, ne nudi časove za "sijestu", dekirikovski mir koji narušavaju samo mačke na pustom trgu.

Svetske metropole pružaju gostoprimstvo hiljadama beskućnika i klošara koji leti spavaju po parkovima, a zimi se zavlače u tople hodnike podzemne železnice. Toliko ih je mnogo da se niko ne izdvaja, iako je svako od njih vlasnik neobičnog života. Razmišljam o leksikonu u kojem bi beskućnici dobili biografsku belešku, po želji i fotografiju. Takav leksikon bi svakako bio prilog istoriji grada. U nemačkom jeziku postoji nekoliko izraza za populaciju koja životari na dnu socijalne hijerarhije. Jedna od formulacija te ljude naziva "oni koji su odustali" - imenitelj koji je dovoljno prostran da pod jednim krovom sakupi različite profile "onih koji su odustali" bez obzira na bitne razlike između beskućnika i "oriđinala", jer niti je svaki beskućnik "oriđinale", niti je svaki "oriđinale" klošar.

Živeći u Berlinu često sam sretao na Kudamu, glavnoj arteriji bivšeg Zapadnog Berlina, pristojno obučenog čoveka, kako vuče ogromnu plastičnu torbu i u nju trpa svaki papirić, pikavac, praznu konzervu piva ili koka-kole koju bi našao na pločniku. Taj sakupljač đubreta, sa inače čistih berlinskih ulica, radio je svoj posao ozbiljno, ne osvrćući se na prolaznike. Motiv zbog kojeg je to radio, nikada neću saznati, ali, sumnjam da je bilo šta od onoga što nestaje u njegovoj ogromnoj torbi moglo da se upotrebi. On je jednostavno sakupljao đubre sa berlinskih ulica, čistač-amater, kojeg u tom poslu verovatno pokreće strast prema redu i čistoći, strast koja može da se izbori za različite tehnike uklanjanja različitosti.

Sudbina bizona

U nekim ulicama berlinske četvrti Šeneberg na svakih stotinjak metara vise bele table na stubovima uličnih svetiljki, koje današnje stanovnike Berlina podsećaju na neka druga vremena. Na tablama u Grunevaldskoj ulici čitam sledeća obaveštenja: "Jevrejima više ne isporučivati jaja - 22.6.1942.", "Nema više svežeg mleka za Jevreje - 10.7.1942", "Jevreji moraju predati svoje električne i optičke aparate, kao i bicikle, pisaće mašine i gramofonske ploče - 12. 16. 1942". Na mnogim gradskim trgovima postoje ogromne ploče sa imenima koncentracionih logora iz Drugog svetskog rata.

U berlinskom zoološkom vrtu na klupama se nalaze mesingane pločice sa imenima daradovaca, kao i datumi kada su te klupe poklonjene zoološkom vrtu. Ispred svakog kaveza postoji pano sa mapom sveta gde je obeležen prostor iz kojeg određena životinja potiče. Ispred dela zoološkog vrta sa bizonima na posebnom panou ispisana je čitava priča o sudbini bizona. Tako posetilac saznaje da je u 18. veku širom američkog kontinenta lutalo oko 60 miliona bizona, a da ih je danas u rezervatima jedva 55 hiljada. Takođe iz priče saznaje da je jedna od atrakcija na Divljem Zapadu bio izlet vozom u preriju. Voz bi se zaustavio čim bi naišao na krdo bizona, i tada bi izletnici, dame i gospoda, usmerili cevi svojih pušaka u bizone. Nakon što bi ih pobili, ostavljali su tela u travi i odlazili do sledećeg krda. Pominje se i podatak da je legendarni Bafalo Bil tokom jedne sezone, koja je trajala tačno 18 meseci, ustrelio 4280 bizona. Bafalo Bil je jednostavno čistio američke prerije od bizona. Naravno, i od Indijanaca, o čemu je možda vodio posebno knjigovodstvo. To mu nije smetalo da uđe u legendu kao heroj Divljeg Zapada.

U romanu "Posljednje putovanje u Beč", hrvatske spisateljice Irene Vrkljan, koja već četiri decenije živi u Berlinu, pominje se sledeći podatak: "Brisbane, 17.ožujka, 1998. (AFP) Prema mišljenju istraživača mnogi su prastanovnici Australije u prošlom stoljeću bili ubijeni i tako su dospijeli u evropske muzeje. Neki Aboridžini bili su ustrijeljeni - po narudžbi, rekao je šef ekipe istraživača Les Malezer u utorak u Brisbane-u. Njihovi posmrtni ostaci prodavali su se muzejima i privatnim zbirkama u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, Nizozemskoj i Italiji".

U ovom slučaju nije samo čišćena teritorija Australije od izvesnih vrsta, već su istovremeno širom sveta popunjavani muzejski prostori zanimljivim eksponatima u edukativne svrhe. Istorija, koja je po Kunderi "igra smeha i zaborava", pobrine se za indulgencije svojim nestašnim "herojima".

(nastaviće se)

Tekst je objavljen ljubaznošću magazina "Status".