Peđa Bajović - Komičar u Sijetlu (3. deo)

Direktor CIA-e imao ljubavnicu, uz to još i udanu ženu (bod u gostima?) i kad se to otkrilo, čovek je morao dati ostavku. Ej, to je – CIA! Zamišljam kakav bi greh trebao da počini bilo koji naš guzonja da bi ga se - ili nedajbože on sam sebe, nateralo na odlazak s položaja? Sve me manje čudi to što se američki mediji, nakon što su objavili da ovaj odlazi s tog položaja, polomiše da pronađu tu ženu, a njega više skoro da ni ne spominju! Neki to zovu estradizacijom politike, ja to zovem – Amerika!

Ako bih morao ovdašnji način života da svedem na par pojmova, onda bi to bilo - rad i zabava. Ali sve – po pravilima! Ovdašnji ljudi (oni koji imaju posao) jako puno rade i upravo je taj profesionalni identitet kudikamo jači nego onaj lični ili npr. porodični ili etnički. Čak i kada na sahrani govore o pokojniku, kažu „John Smith, lawyer, father of two“. Zna se šta ide prvo!

Ali, da bi se sva ta težina posla izduvala – tu je zabava! Ovdašnja industrija zabave iliti entertainmenta nije slučajno po veličini treća u zemlji. Filmovi, mediji, zabavni parkovi, mjuzikli, pa čak i sport deo su svakodnevice više negoli u bilo kojem drugom delu sveta.

Upravo zato, za razliku od naših krajeva i tržišta, ovdašnji komičari imaju jasnu predstavu šta predstavlja uspeh: veliki televizijski ili filmski ugovor ili barem nacionalna solo turneja. To su iznosi honorara od kojih se živi daleko iznad proseka. Ipak, najveći deo njih provede godine nastupajući po klubovima ili koledžima, čekajući taj svoji proboj. U međuvremenu se neki umore i odustanu, a nekima to preraste u način života, pa i u svojim 60-tim godinama nasmejavaju ljude tri puta mlađe od sebe.

I konačno sam izgubio na ovom takmičenju. Kratko i jasno – popušio. Nema me u finalu, iako su bodovi bili čak i pomalo „tight“, nisam mu prišao ni blizu iliti što bi rekli u mom selu – ni prismrdio! Kada se na kraju budu sređivale statistike bodova, završiću negde ispod sredine tablice. Rekao bih zasluženo, jer je konkurencija je ipak bila prejaka.

Za primer ćete u videu (sve to fino snimila Nokia PureView, ako se neko pitao…) videti njih petoricu koji su završili od šestog do desetog mesta: Nate, Justin, Ryan, Ricarlo i Solomon. Naravno, neko će reći (mama, žena, susjed i onaj što mi duguje neku lovu…) da sam ja i bolji od njih, ali brojevi govore drugačije…

A, ko ide dalje? Ili bolje rečeno – kakvi idu u finale? U prvom blogu je već najavljen kao favorit – Michael Malone; dečko iz Los Angelesa, brz i neuhvatljiv na pozornici, nadasve simpatičan i s licem od gume. Odmah iza njega je Landry; Kanađanin jamajkanskih korena s adresom u Atlanti, koji se jako vješto poigrava rasnim stereotipima, uvek s osmehom na licu.

Zatim je tu Elliot Max; veteran ovog takmičenja, na kojem je pobedio već dva puta, doduše jednom pod svojim pravim imenom – Gary Larson. Četvrto mesto je zauzeo Joe Klocek; pritajeni favorit iz San Francisca, možda i najzaokruženiji po pitanju svog materijala. Svaka reč ima svoje mesto i intonaciju. Peto mjesto za ulazak u finale, ali nikako s najmanje šansi, prigrabio je Tyron Hawkins, vešti kombinator riječi i zvukova.

Pored ovakvih veličina, neko poput mene, uz to još i stranac, neupućen u sve praktične i kulturološke detalje, jednostavno nema šansi. Naravno, nije mi žao da sam došao i potrošio ovoliko vremena i energije.

Stečeno znanje, nova poznanstva, zabava uz sate i sate smejanja… ma, ko to može da plati!? OK, meni je to platila Aurelia i zato im opet hvala… Hoću reći, dakle & ipak, kada svedem dojmove i poravnam račune, ovo je bila jedna od mojih najvećih profesionalnih pobeda u ovih dvadesetak godina otkad zarađujem za sebe!

U sledećem blogu doznajte ko je pobjednik ovogodišnjeg međunarodnog stand up comedy takmičenja u Seattleu, a videćete i nastupe njih petorice najboljih. A ja tužan, utehu sam pronašao u nastupu za „naše“ i još ponešto stranaca, u sijetljanskom klubu imena„Sarajevo Lounge“, a onda sam te u noći, na povratku u hotel, u hladnom vetru osjetio zov Sjevera. Za sedam dana pročitajte kako sam prošao u – Kanadi!