Šta sprečava čoveka da ode na Mars?

Postoji pet fundamentalnih problema, koje treba posebno uzeti u obzir prilikom razmišljanja o drugom malenom koraku za čoveka, ali velikom za čovečanstvo, kako je to rekao nedavno preminuli Nil Armstrong, prvi čovek koji je kročio na Mesec.

Ima li još puno?

Prvi problem je nekako i logičan - putovanje do Marsa trajalo bi jednostavno predugo. Korišćenjem sadašnje tehnologije (barem one koju predstavljaju svemirske agencije), to bi putovanje moglo potrajati dve do tri godine. Međutim, što duže putujete, to vam je potrebno i više hrane koju morate poneti na put, a postoji i veća šansa za sudar sa raznoraznim svemirskim kamenčićima, od kojih bi jedan mogao biti i fatalan po posadu.

Astronauti, kako na svemirskim brodovima nemamo tehnologiju za proizvodnju veštačke gravitacije, morali bi da žive u bestežinskom stanju čitavo to vreme. To znači propadanje mišića i kostiju, a povrh svega tu je i povećano izlaganje kosmičkom zračenju, koje bi povećalo rizik od raka.

“Glavni razlog za brigu je dugotrajna izloženost kosmičkom zračenju u dubokom svemiru”, istakao je za Usa Today bivši astronaut Frenklin Čang-Diaz, koji drži svetski rekord s najviše letova u svemir.

“Duga putovanja u bestežinskom stanju sigurno bi fizički naštetila posadi. Po dolasku na Mars, morali bi da imaju način na koji bi počeli rehabilitaciju, pre nego što počnu da rade, što je velika cena za prvu misiju u vrlo neprijateljskim uslovima”, zaključio je Diaz.

Rešenje je, naravno, dramatično ubrzati putovanje. Diaz, koji je završio fiziku na MIT-ju, radi na pogonskom sistemu koji koristi plazmu, odnosno magnete koji supervruću plazmu usmeravaju van motora što stvara strahovit potisak, koji bi put do Marsa skratio na svega pet meseci. Diaz smatra kako bi visoko-energetski električni sistem za propulziju i nuklearna električna energija, mogli isto tako doneti revoluciju u transportu između planeta, jednako dramatičnim smanjenjem vremena putovanja.

Problem s teškim oboljenjima

Već je napomenuto kako bi putovanje do Marsa značilo i povećano izlaganje kosmičkom zračenju, a posebno bi to bilo naglašeno na samoj površini Marsa. Kako Mars ima vrlo tanku atmosferu, prolazak solarne baklje preko Crvene planete značio bi zvono za krajnju uzbunu. Bez nekakvog oblika štita ili zaštite, astronauti bi bili osuđeni na propast.

Rešenje bi bilo u samom brodu kojim se dolazi na Mars, koji bi morao da bude opremljen adekvatnim štitom protiv zračenja iz svemira. Debeli slojevi aluminijuma u tom smislu su nepraktični, ali je voda dobra alternativa, jer ona upija zračenje, a opcija je i tečni vodonik, koji isto tako upija zračenje. Naravno, morao bi da postoi i ugrađen sistem za regeneraciju vode, poput onoga na Međunarodnoj svemirskoj stanici, koji bi obnavljao zalihe vode.

Međutim, to nije sve, pošto bi svemirska odela potrebna za misije na Marsu takođe trebalo da dožive određene promene kako bi mogla da pariraju izuzetno teškim uslovima za preživljavanje na Marsu. Vodene jakne, polietilen i posebni viziri na kacigama, samo su neke od stvari koje bi bile potrebne da se astronaut zaštiti od radijacije.

Ljudska priroda i seks

Da je seks u svemiru fascinacija za mnoge ljude, ne treba trošiti previše reči, ali zapravo je reč o velikom problemu ljudske prirode i s tim se treba suočiti, naglašavaju naučnici.

“Ignorisanje potencijalnih posledica ljudske seksualnosti nije prikladno pri planiranju tako dugih misija”, napisala je u izveštaju američkoj vladi iz 2008. godine američka Nacionalna akademija nauka. Njih je zabrinula činjenica da se pri takvim misijama u NASA-i i američkoj vladi uopšte ne pridaje pažnja ljudskoj seksualnosti.

“Taj propust se mora ispraviti', stoji u izveštaju komisije, a kao posledice su navedeni fiziološki i psihološki razlozi, koji mogu dovesti do ugrožavanja života, jedinstva posade, pa i samog uspeha misije.

Kosmički kriptonit za čoveka

Nedostatak gravitacije pri putovanju u duboki svemir neizbežno znači i fizičko propadanje astronauta. Gubitak mišića i gustine kostiju vremenom postaje sve brži, a osim toga, slabe i kardiovaskularni, disajni i imuni sistem pa i sam vid astronauta.

Rešenje ovih problema bilo bi puno, puno vežbanja, baš kao što to rade dva sata dnevno astronauti na Međunarodnoj svemirskoj stanici. Valja obratiti pažnju i na posebnu prehranu i korišćenje lekova koji sprečavaju gubitak koštane mase.

Iz knjiga naučne fantastike dolazi i primer rotirajućeg svemirskog broda, koji tako stvara veštačku gravitaciju, ali čovek zasada nema tu tehnologiju.

Koliko smem da ponesem?

Pola kilograma tereta danas košta 10.000 dolara da se pošalje u svemir. To zaista nije jeftino. Posada astronauta koji kreću na put ka Marsu doug dve ili tri godine, verovatno bi trebala toliko zaliha hrane, lekova, sprava i drugih stvari, da bi ta cifra bila astronomska.

Rešenje bi bilo ograničiti potrebne zalihe na neki način i stvoriti uslove za proizvodnju hrane na samom Marsu. Hidrofonički vrtovi i uzgajanje povrća mogli bi da budu rešenje.

Sve navedeno zasada još uvek velikim delom zvuči kao naučna fantastika, ali postoje i oni koji su uvereni da ćemo do 2030. godine hodati tamo gde su NASA-ini roboti već ostavili svoje tragove.

Foto: FreeDigitalPhotos.net