Ko je za volanom sveta?

To je posledica činjenice da je poljuljano poverenje Amerikanaca u njih same i u sistem, poverenje koje je nekad bilo nepokolebljivo.

Bi-Bi-Sijev izveštač Džastin Veb nedavno ozbiljno pozabavio tom temom. Dakle, ko sedi za volanom sveta?

Heršijev čokoladni svet nije najveći ni najpopularniji zabavni park u Americi, ali taj park slavi Ameriku koju svaki Amerikanac može prepoznati - zemlju u kojoj je sve usmereno ka pojedincu, zajednici i pre svega uspehu.

Ispred ovog zabavnog parka, u Pensilvaniji, raspoloženje je mnogo sumornije. Nisu u pitanju samo ekonomski problemi iz poslednjih nekoliko godina - koreni su, čini se, mnogo dublji.

"Zastrašujuće je koliko su klinci zaokupljeni tehnologijom, više se uopšte ne igraju napolju, ne druže se, sede pred kompjuterima. Kao da smo izgubili preduzetnički duh", kaže jedna od Vebovih sagovornica.

Niko od posetilaca zabavnog parka ne pominje Egipat, ali Amerikanci su svesni da više ne sede za upravljačem svetskog vozila. A da li su to mesto izgubili zauvek, i ako jesu - zašto se to dogodilo ?

Ričard Has je bivši visoki funkcioner Stejt departmenta, sada najuglednijeg američkog diplomatskog instituta - Saveta za spoljne poslove. Za njega je problem vrlo jednostavan - zemlja je prezadužena, deficit je neodrživ.

"Berze će", predviđa on, "izgubiti poverenje u sposobnost Amerike da otplaćuje dugove, što će dovesti do dramatičnog rasta kamatnih stopa". A posledice?

"To bi smanjilo raspoloživa sredstva za američku spoljnu politiku, za odbranu i pomoć inostranstvu. Ako SAD ne dovedu svoju kuću u red, 21. vek bi mogao da bude vrlo buran", sumorno predviđa Has.

Ključ je, izgleda, u sređivanju svoje kuće, odnosno politike. Pretnja više ne dolazi spolja, od neprijatelja poput Rusije, Kine, Al Kaide...

Frensis Fukujama, jedan od najpoznatijih američkih filozofa, kaže da su najveći problem neke uvrežene nacionalne navike, stare decenije pa i vekovima.

"Amerikanci vole oružje, ne zato što vole da love, nego zato što veruju da tako mogu da pruže otpor tiranskoj vlasti, kao što su se njihovi preci u osamnaestom veku suprotstavili britanskom kralju Džordžu", kaže on.

"Imate ludake koji se naoružavaju zato što veruju da je Obama levičarski socijalista od koga će morati da se brane. Naš trenutni problem je to što je političko nepoverenje u zemlji tako veliko da je širi politički konsenzus praktično nemoguć", dodaje filozof.

Fukojamin pesimistički zaključak glasi: "Ekonomski i fiskalni problemi se mogu rešiti, ali politički sistem nije dorastao situaciji".

Amerika je, doduše, još u stanju da se ujedini. Nedavno finale prvenstva u američkom fudbalu, takozvani superbol, gledalo je 111 miliona ljudi, odnosno polovina američkih domaćinstava. No, da li je političko jedinstvo zaista poželjno?

Harvardski ekonomista Džefri Saks smatra da rešenje nije u stranačkom saglasju. To je, po njemu, problem.

"Obe stranke su za male poreze, obe idu na ruku bogatima i nisu sklone reformskim potezima tako da trenutno u zemlji imamo dve stranke desnog centra", analizira on.

"Dok javno mnjenje snažno podržava ukidanje poreskih olakšica za bogate, najuticajniji demokratski političari su protiv toga, jer - ko će im plaćati izbornu kampanju 2012. godine", kaže ekonomista.

Saksov zaključak, takođe pesimističan, glasi: "Američkom politikom više nego ikada upravlja novac". Ima, dabome, američkih intelektualaca koji kažu da to zvuči suviše pesimistički.

"Zanemaruje se potisnuta energija nacije", smatra En Mari Sloter, donedavna šef odseka Stejt departmenta za planiranje, a sada profesor na univerzitetu Prinstaun.

"Najbolji studenti sa odličnih univerziteta širom sveta dolaze kod nas da bi naučili da je put do najviše ocene da se usprotivite profesoru, a ne da ponavljate njegove reči. Takav stav potreban je da bi se nešto u društvu menjalo", podseća ona.

"Kulturni obrazac koji nalaže da se stavovi vlasti uvek dovode u pitanje dobro je došao u svetu u kome su znanje, ideje i inovacije glavna moneta. Amerika tu sposobnost nije izgubila, ali joj je potrebna suštinska obnova", veruje En Mari Sloter.

Njoj bi trebalo verovati, jer nikad nije bila poltron, čak je bila u timu Abrama Čejesa koji je 1986. pred Međunarodnim sudom pravde u slučaju "Nikaragva protiv SAD" zastupao sandinističku vladu Nikaragve.

A G. Herši, vlasnik najčuvenije američke fabrike čokolade, na sve ovo "filozofiranje" bi verovatno odmahnuo rukom, jer rasprave o američkoj propasti stare su - koliko i Amerika!