- Nauka -

Da li živimo u Matriksu? "Naš svet je pikselizovan"

Mnogi su se nakon gledanja filma Matrix zamislili nad mogućnošću da živimo u nekoj vrsti simulacije, odnosno kompjuterskog programa koji je kreirala naprednija inteligencija. No ova ideja nije nešto novo. S ovim se problem naučnici i filozofi "zabavljaju" već vekovima.

Izvor: index.hr
Podeli
Foto: ltummy/shutterstock
Foto: ltummy/shutterstock

Na primer, filozof Rene Dekart je još u 17. veku pretpostavio postojanje nekog demona koji nas obmanjuje i kontroliše naša čula. To je bila osnova za stvaranje misaonog eksperimenta naziva "Mozak u tegli", koji u potpunosti preispituje našu stvarnost.

Mozak u tegli je hipotetička situacija u kojoj smo svi mozgovi u teglama koje kontroliše neki "ludi" naučnik. Te tegle bi, poput onih u filmu Matrix, održavala naš mozak, a naučnik bi imao mogućnost kreiranja virtuelnih nadražaja.

Mozak bi registrovao ta čula na potpuno isti način kao što mi danas procesuiramo čulna iskustva s obzirom na to da se ona ionako već tumače kao električni signali.

Mozak u tegli i kompjuteska simulacija

Misaoni eksperiment, dakle, ukazuje na to da sve što mislimo, osećamo i vidimo možda dolazi iz električnih impulsa koje neko šalje putem elektroda, a mi ne primećujemo razliku. Taj filozofski problem se u moderno vreme proširio na scenario kompjuterske simulacije – umesto da smo mozgovi u nekoj komori, možda živimo u virtuelnom svetu koji je kreirala vanzemaljska inteligencija.

I tu se postavlja pitanje možemo li shvatiti da li smo u takvoj situaciji ili ne, a tim problemom u zadnje vreme često se bave i naučnici. Tako je fizičar Melvin M. Vopson sa Univerziteta Portsmaut nedavno predstavio nekoliko praktičnih načina provere kojima bi se moglo utvrditi da li smo "mozgovi u tegli".

Naime, fizičari se već neko vreme pitaju zašto u svemiru postoje uslovi pogodni za razvoj života, odnosno zašto zakoni fizike i konstante imaju vrlo specifične vrednosti koje omogućuju nastanak zvezda, planeta i konačno živih bića. Uobičajen odgovor je to da živimo u beskonačnom multiverzumu, tako da nije iznenađujuće da se u jednom trenutku pojavio svemir poput našeg.

No postoji još jedna mogućnost – svemir je programska simulacija kojom upravlja napredna vanzemaljska vrsta podešavajući uslove i pravila kako bi moglo doći do razvoja flore i faune. Ovu drugu opciju podupire grana nauke koja se zove informacijska fizika, a ukazuje na to da prostor-vreme i materija nisu fundamentalni fenomeni.

Umesto toga, fizička stvarnost temeljno je sastavljena od delića informacija iz kojih proizlazi naše iskustvo prostor-vremena. To dovodi do izuzetno zanimljive mogućnosti da bi celi naš svemir zapravo mogao biti kompjuterska simulacija. Fizičar Džon Arčibald Viler je 1989. postavio hipotezu da je svemir u temelju baziran na matematici te da nastaje iz informacija.

A filozof Nik Bostrom sa Univerziteta Oksford je 2003. formulisao svoju teoriju o kompjuterskoj simulaciji navodeći da bi neka izuzetno napredna civilizacija trebalo da dođe do tačke razvoja u kojoj je njena tehnologija toliko sofisticirana da se simulacije ne bi mogle razlikovati od stvarnosti, a učesnici ne bi bili svesni da su unutar virtualnog sveta.

Empirijski dokazi

Postoje "dokazi" koji sugerišu da bi naša fizička stvarnost uistinu mogla biti virtuelna, smatra Vopson. Naime, svaki svet virtuelne stvarnosti temelji se na obradi informacija. To znači da je sve u konačnici digitalizovano ili pikselizovano do minimalne veličine koja se ne može dalje deliti - bitova.

"Prema teoriji kvantne mehanike, ovo vredi za našu stvarnost jer postoji najmanja jedinica energije, dužine i vremena. Elementarne čestice, koje čine svu vidljivu materiju u svemiru, najmanje su jedinice materije. Pojednostavljeno rečeno, naš je svet pikselizovan", piše Vopson.

"Zakoni fizike koji upravljaju svime u svemiru takođe nalikuju kompjuterskom kodu neke simulacije. Štaviše, svuda su prisutne matematičke jednačine, brojevi i geometrijski obrasci. Svet se čini kao da je potpuno baziran na matematici", dodaje.

Još jedan kuriozitet u fizici koji podupire hipotezu o simulaciji je granica brzine u našem svemiru, a to je brzina svetlosti. U virtuelnoj stvarnosti ovo bi ograničenje odgovaralo ograničenju brzine procesora, odnosno njegove snage.

Najveći dokaz za hipotezu o simulaciji dolazi iz kvantne mehanike koja ukazuje na to da svet oko nas "nije stvaran", odnosno čini se da čestice u određenim stanjima postoje jedino ako ih posmatramo. Pre procesa posmatranja one istovremeno postoje u različitim stanjima. Slična je i kompjuterska simulacija, kojoj je za pokretanje događaja potreban programer ili posmatrač, objašnjava fizičar.

Kako možemo to proveriti?

Pod pretpostavkom da je svemir zaista simulacija, kakvu bismo vrstu eksperimenata mogli da sprovedemo unutar simulacije da to dokažemo?

"Razumno je pretpostaviti da bi simulirani svemir sadržavao puno informacijskih bitova koji predstavljaju sam kod. Stoga bi otkrivanje ovih bitova informacija trebalo dokazati hipotezu simulacije", objašnjava Vopson.

"Nedavno predloženo načelo ekvivalencije masa-energija-informacija (M/E/I) sugeriše da se masa može izraziti kao energija ili informacija, ili obrnuto – da informacijski bitovi moraju imati malu masu. A to nam omogućuje temelj za istragu", dodaje.

Vopson postavlja pretpostavku da je informacija zapravo peti oblik materije u svemiru. Čak je izračunao očekivani sadržaj informacija po elementarnoj čestici te ove godine sastavio eksperimentalni protokol za proveru ovih predviđanja.

"Priroda naše stvarnosti jedna je od najvećih misterija"

Eksperiment uključuje brisanje informacija sadržanih unutar elementarnih čestica dopuštajući njima i njihovim antičesticama anihilaciju u bljesku energije, pri čemu se emituju fotoni ili čestice svetlosti.

"Predvideo sam na temelju informacijske fizike tačan raspon očekivanih frekvencija nastalih fotona. Eksperiment se može izvesti, imamo za to potrebnu tehnologiju. Sada radimo na finansiranju tog projekta", kazao je Vopson.

Postoje i drugi pristupi. Pokojni fizičar Džon Berou tvrdio je da bi simulacija imala manje kompjuterske greške koje bi programer trebalo da popravlja kako bi virtuelna stvarnost nastavila s radom. Smatra da bismo te popravke mogli da percipiramo kao neočekivane kontradiktorne eksperimentalne rezultate, poput promena prirodnih konstanti.

Prirodna konstanta je fizikalna veličina koja se ne menja u vremenu i prostoru, odnosno konstanta koja se pojavljuje pri matematičkom opisivanju zakona fizike. Stoga je još jedna opcija za utvrđivanje forme naše realnosti (ili kompjuterske simulacije) praćenje vrednosti ovih konstanti.

"Priroda naše stvarnosti jedna je od najvećih misterija. Što hipotezu o simulaciji shvatamo ozbiljnije, veće su šanse da ćemo je jednog dana dokazati ili opovrgnuti", smatra Vopson.

Piše: Tihana Jarić Dauenhauer

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 11 idi na stranu