"Glavni problem nauke u Srbiji je arogancija liberalne države"

Sa direktorom Instituta Goranom Bašićem razgovaramo o tome gde se društvene nauke nalaze danas i kakve su njihove mogućnosti i dometi u vremenu u kome se, kako je i sam zapisao, "obnavljaju prepreke koje suštinski podrivaju društveni razvoj, političku stabilnost i ugrožavaju prava čoveka da traga za srećom i slobodom". Gospodin Bašić predstavio je rad Instituta u proteklih šest decenija.

"Institut društvenih nauka je osnovan 1957. godine, sa ciljem da stvara naučne kadrove za novo društvo, odnosno novu intelektualnu klasu za socijalističko društvo. Imao je namenu da razvija metodologiju, teoriju i empirijska istraživnja u oblasti društvenih nauka. Tada je imao četiri odeljenja: za istoriju, za ekonomiju, za sociologiju i za političke i pravne nauke. Sve do 1982. godine Institut je polako izlazio iz ideološke prizme. Postojao je snažan uticaj i ideologije i države i na rad Instituta, ali se to svodilo na prećutni dogovor između države i nauke da u institutima rade ljudi koji se zaista bave naukom, realnim istraživanjima, i da za to postoje određena sredstva, a za uzvrat istraživači nisu suviše 'talasali' u okviru socijalnog prostora. To su bila izuzetno kvlitetna istraživanja, koja su se mogla porediti sa bilo kojima na zapadu."

"Sledeći presudni momenat bilo je osnivanje Centra za demografska istraživnja. Osnovao ga je akademik Miloš Macura, tvorac demografije u Srbiji i osnivač Zavoda za statistiku. To je tada bio ne samo prvi centar takve vrste na Balkanu, nego i jedan od najmodernijih u Evropi. Okupio je veliki broj demografa, statističara i matematičara iz cele Jugoslavije."

Na koji način je Institut bio sučavan sa izazovima i da li je nešto mogao da promeni, kada su događaji koja su uzdrmali Jugoslaviju i, na kraju, doveli do njenog raspada u pitanju?

"Vrlo važna tačka u istoriji Instituta je bila knjiga Andrije Krešića 'Političko društvo i politička mitologija', iz 1964. godine, koja predstavlja kritiku kulta ličnosti. Ona se odnosila na kritiku kulta ličnosti posle Staljinove smrti. To je bila snažna politikološka analiza totalitarnog društva. Ta knjiga nije objavljena '64. godine, osim u internom izdanju Instituta. A 1968, posle protesta i demonstracija, objavila ju je izdavačka kuća 'Vuk Karadžić'. To je bio bestseler. I ta knjiga je polako menjala svest Instituta. Tada se već vidi da društvena angažovanost više znači, nego samo naučni rad u Institutu. Ključna je i 1982. godina, kada u Institut dolazi sedam nastavnika i saradnika Beogradskog unverziteta koji su, zbog političkog neslaganja sa establišmentom, odstranjeni sa fakulteta, među kojim i Dragoljub Mićunović, Nebojša Popov, Mihajlo Đurić, Mihajlo Marković, Zagorka Golubović, Ljubomir Tadić... Snažna grupa intelektualaca individualaca koja je potpuno izmenila Institut. To su bili društveno odgovorni ljudi, koji su imali građanski stav prema društvu i kritički odnos prema vlasti. I tu je Institut počeo da se menja. Ta grupa profesora je zajedno i otišla, i 1991. se izdvojila formiravši Institut za filozofiju i društvenu teoriju. Njihovi tragovi su bili veoma snažni, jer je Institut postao više vezan za javne politike i više društveno angažovan, i nije više radio samo teorijska već i istraživanja javnog mnjenja. Devedesetih godina je nastala potpuna devastacija. Institiut je od 1998, kada je donet Zakon o unverzitetu (koji je ukinuo njegovu autonomiju, prim. aut.) bio je deo univerziteta i mogao da organizuje doktorske studije, što više ne može. Nakon toga, dvehiljadite nisu ništa posebno donele. Danas postoje minimalni uslovi za naučno istraživanje i minimalni uslovi socijalne sigurnosti za zaposlene."

Da li bi danas bilo bolje da ste u okviru univerziteta?

"Sasvim sigurno. Mnogi naši saradnici predaju na Beogradskom univerzitetu, profesori i saradnici univerziteta su kod nas na projektima. Postoji saradnja, osim pravnog okvira koji nama daje mogućnost da organizujemo doktorske studije. Prepreka je Zakon o visokom obrazovanju po kome se bilo koja vrsta obrazovanja, pa i postdiplomskog, može organizovati samo na univerzitetu. Kada bi se to izmenilo, instituti bi mogli da obezbede samostalnost, organizovanjem akreditovanih kurseva pod istim uslovima kao fakulteti."

Osim doktorskih studija, šta je to što bi država mogla da promeni u korist Instituta?

"To da javne politike koriste kapacitete Instituta. Kada rade bilo kakve strategije, zakone, različite vrste analiza... tada bi trebalo da koriste podatke koje mogu da im daju instituti, koje država i tako finansira. Ne vidim zašto država to ne koristi, s obzirom na to da smo individualno angažovani po raznim savetima vlade. Problem predstavlja i to što ne postoji odgovarajuće upravljanje naukom u Srbiji. Nauka je, u organizacionom i upravnom smislu, svrstana uz obrazovanje i tehnološki razvoj. Tu jedan mali broj ljudi zaista vredno radi i pokušava da nam pomogne. Ali mi ne možemo da očekujemo analitičku podršku od koleginice iz ministarstva koja je zadužena za još 2.000 istraživača. To je nemoguće."

Imajući u vidu vreme i prostor u kojima živimo, stiče se utisak da je intelektualna i analitička društvena kritika potrebnija nego ikad. Da tumači, da ukazuje i da anticipira. Gde su, sa tog stanovišta, društvene nauke u Srbiji, a gde u svetu?

"To jeste ključno pitanje. Ono je lokalno, ali i globalno. Izdvajanja za društvene nauke se smanjuju i u razvijenim zemljama. Dolazi do prelivanja ka društvenom sektoru, fondacijama i privredi. U Japanu se za društvene nauke ne izdvaja gotovo ništa, ali postoji snažna Tojota, postoji Soni, koji su u stanju da izdvoje više nego budžet. Liberalna država je postavljena na takav način da tek nekoliko ljudi poseduje 90 odsto kapitala, a svi ostali poseduju ostatak svetskog bogatstva. Ubrzanim tehnološkom razvojem, poslednjih decenija, došlo je do sukoba prirode i društva. Ugroženi su osnovni resursi i države se prilično neodgovorno ponašaju u odnosu na to. Treba li takvoj državi i takvoj liberalnoj filozofiji i ideologiji naučna društvena kritika koja će sve to da dovede u pitanje? A to i jeste zadatak društvenih nauka - da dovedu u pitanje ceo taj sistem i da povedu raspravu oko toga. Nisam siguran."

Da li je to onda više pitanje samih elita, kako političkih tako i ekonomskih?

"Sa time se može povezati i populizam, koji je rastući svugde u svetu. Ljudi koji su sproveli Bregzit, pa Berluskoni ili Orban, oni otvoreno kažu: 'Nama ne treba mišljenje naučnika, mi imamo mandat koji nam je narod dao i to nam je dovoljno!' To je ono što društvene nauke, u ovom trenutku, poprilično stavlja u defanzivan položaj."

Istorijski gledano, i pre sto i više godina postojala je liberalna država i liberalno društvo, ali je postojalo i mecenarstvo među elitama, kada su kultura, umetnost i nauka u pitanju.

"U srednjem veku su postojali bogati ljudi i bogate porodice, ali je postojao i prezir prema sticanju nepotrebnog bogatstva. Tada Molijer piše 'Tvrdicu', a kasnije kod nas dolazi 'Kir Janja'. Mnoge knjige su nastale na kritici toga. Danas je postalo svetska vrednost da nekoliko porodica bespotrebno prikuplja ogromne količine novca u svojim rukama. Svet se izmenio. Naravno da nauka ukazuje, ali ona nema više tu snagu da može da menja. Fali joj ideologija. Neki kažu da je poslednja velika idelogija Rolsova, za mene je Marksova. To što je ona kasnije vulgarizovana, to je drugo pitanje. Posle nje dolazi Rolsova, koja nema tu snagu, ali koja je utemeljila ovaj moderni liberalizam."

Foto: Dejana Bataloviæ

Čemu, onda, danas služe društvene nauke?

"Mi smo, povodom našeg jubileja, napravli zbornik kojim smo pokušali da odgovorimo na to pitanje: 'Šta mogu i čemu služe društvene nauke?'. Postoje dve svrhe društvenih nauka. Prva je da dovedu u pitanje sve ovo, ceo ovaj sistem, i to se prosto ne može zaustaviti."

A šta rade naučnici kada nema ko ili neće niko da ih sluša?

"Nije ovo prvi put da u svetu postoji ovakva kriza, ne samo ekonomska, već i kriza društvene svesti, misli i ideologija. Ali, to su sve temporalne stvari. To će se prevazići. Društvene nauke zbog toga neće stati. To što u ovom trenutku postoji kriza ideje socijane misli u Evropi, to ne znači da u Indiji, ili negde u Aziji ili Americi, prosto ne možemo imati uvid u sve, ne postoje povoljni uslovi da se razvije neka nova socijalna misao i novi socijalni sistemi koji će imati ogorman uticaj."

Koja je druga svrha društvenih nauka?

"Drugo, velika korist je ukoliko javne politike konsultuju nauku. Ali mislim da kod nas ne postoji svest o tome. Mi u nauci nismo baš sjajni, dosta i zaostajmo za svetom, ali naša državna uprava pet puta više zaostaje za nama. Ona ne shvata šta sve može da dobije od nauke i šta sve može da iskoristi."

Da li je to, možda, posledica straha od kvalitetne argumentovane kritike, koju je institucija kakav je IDN sposobna da proizvede?

"Ja nigde ne vidim problem u potencijalnoj saradnji. Ta kritika može da bude i obostrana. Sve se to prevazilazi u komunikaciji, koja sada nedostaje. I nije tu samo ovaj institut u pitanju. Tu su i drugi instituti koji mogu da daju kvalitetne odgovore na neka veoma ozbiljna pitanja."

Možda je za to ilustrativan nedavni primer francuskog ekonomiste Tome Piketija (autora knjige "Kapital u XXI veku"), koga ceo svet hvali, ali ga niko ne zove da bude npr. ministar finansija i da svoje ideje sprovede u delo.

"Imamo jaku liberalnu državu, koja to neće da shvati. Naučnik koji ima dobru ideju, kada treba da je sprovede u delo, obično prođe kao Platon u Sirakuzi. To nije prvi put. Slično je sa Sirizom i pričom oko Verufakisa. Glavni problem, po meni, je arogancija liberalne države, koja ne želi da čuje ništa izvan svoje birokratizovane administracije i koja sve manje koristi analitičku podršku nauke, pogotovo socijalne misli."

Sa jedne strane imamo IDN, kao stabilnu i dugotrajnu naučnu instituciju koja vrši kredibilna istraživanja, a sa druge veliki broj komercijalnih istraživanja čiji se rezultati u mnogo većoj meri objavljuju. Postoji li nekakav odnos između njih?

"Taj odnos je evidentan kod nas koji se time bavimo i koji koristimo te podatke. Uvek ćemo koristiti podatke koji moraju biti naučno verifikovani. Komercijalna istraživanja, sa stanovišta nauke, mogu biti jako upitna. Tu odbici mogu da budu jako veliki, i ponekada da idu i do 20 procenata. Tamo gde je matematika u pitanju, tu su sigurnija, ali imate istraživanja vrednosti i stavova kod kojih je neophodan ozbiljniji pristup."

Kakav je ondnos istraživanja koja se rade kod nas u odnosu na istraživanja u svetu?

"IDN je ova godine, zajedno sa još nekoliko institucija, pristupio evropskom sociološkom istraživaju, pa Srbija sada, po prvi put, razvija svoj sistem istraživanja vrednosti prilagođen načinu rada u Evropskoj uniji. Onako kako se mere društvene vrednosti u Italiji i Švedskoj, tako će se meriti i u Srbiji. Time ćemo podići našu teorijsku i empirijsku metodologiju na znatno viši nivo, moći ćemo da upoređujemo podatke koji se odnose na sedam ili osma grupa vrednosnih stavova u odnosu na ostale zemlje. Prvi put ćemo imati naše podatke koji će biti, u naučnom smislu, interesantni i dostupni na zapadu".

Da li se mladi interesuju za naučni rad u društvenim naukama? Kakva je situacija u IDN kada su istaživači i saradnici u pitanju?

"Institut ima 44 naučna istraživača, od kojih samo dva nisu doktori nauka. Ono što predstavlja problem su zakonske prepreke za zapošljavnje, zbog kojih ne možemo da podmladimo kadar. S druge strane, da bismo se akreditovali, moramo da imamo strategiju podmlađivanja kadra. Tako da su te dve stvari u koliziji. Mi smo se, na sreću, akreditovali pre nego što je taj zakon stupio na snagu, ali ne znam kako ćemo sledeći put. Možda će se nešto, u međuvremenu, promeniti. Interesovanje mladih je veliko. Stalno se javljaju naše mlade kolege, od oko 30 godina, koji su doktorirali na zapadu i koji hoće da se zaposle ovde. Nažalost, jedino što mogu da im kažem je da moraju da čekaju da neko ode u penziju. Takve ljude angažujemo na projektima, ili ih prosto pozovemo da sarađuju sa nama, da ostanu u kontaktu sa naukom, pa da ih angažujemo kada se ukaže prilika."

Kakve su mogućnosti društvenih nauka u tržišnoj utakmici? Ima li mesta za IDN na tržištu?

"U poslednjih godinu dana, Institut puno radi na uspostavljanju saradničke mreže. Uspostavili smo sporazume o saradnji sa svim balkanskim državama i u nju uključili kolege sa Univerziteta 'Džon Hopkins' u Bolonji i sa Univerziteta u Gracu. Pokušavamo da ojačamo našu bazičnu unutrašnju infrastrukturu u Institutu kako bismo bili konkurentni na evropskom tržištu. Tako da to, plus veza sa univerzitetskim obrazovanjem, odnosno doktorske studije, kao i sa javnim politikama, prave modernu instituciju, čije bi finansiranje mnogo manje zavisilo od budžeta i koja bi bila motivisanija za rad na tržištu. Mogućnosti za ovakvu instituciju na tržištu su nesagledive, samo što sistem mora drugačije da se odnosi prema institutima."

Koliko se mediji interesuju za rad Instituta i kakva je vaša saradnja sa medijima?

"Do pre godinu dana sam smatrao da su mediji potpuno nezainteresovani za rad Instituta. Međutim, kako smo mi prilagodili svoj rad i medijima, zahvaljujući skupovima i okruglim stolovima koje organizujemo, podigli smo medijsku vidljivost. Zaista se trudimo da medijima pripremimo informacije, da održavamo kontakte i da objasnimo zašto je neka tema značajna. Da bi se povećala medijska vidljvost, to zahteva određenu promenu i u samim institutima. Mnogo toga je arahaičnog i u IDN, jer nije bilo mogućnosti da se napravi moderan menadžement. Ali kada smo nešto od toga uspeli da primenimo, zaista smo se bolje pozicionirali kako na projektnom tržištu, tako i u medijima, a i u društvu smo vidljiviji nego ranije", zaključuje Bašić u razgovoru za B92.