Branislav Petronijević o astrologiji

Lagano i s velikim naporima prelazi čovečanstvo iz oblasti neznanja u oblast saznanja. Hiljadama godina verovalo se da zvezde utiču na sudbinu ljudsku i da se prema tome može iz njih pročitati i proreći ta sudbina; hiljadama godina verovalo se da se jedno telo da pretvoriti u drugo, na pr. srebro u zlato i da se prema tome plemeniti metali daju napraviti iz ma kakve druge materije; tako isto verovalo se da linije na ruci stoje u vezi sa ljudskom sudbinom i da se ona da iz njih pročitati itd.

Ta su vekovna verovanja dolazila od nepoznavanja prirode predmeta, na koje su se odnosila i tek stroga egzaktna nauka bila je u stanju, da ta verovanja definitivno iskoreni. Ta su verovanja bila vekovima tako ukorenjena, da su sama dobila izgled Nauke i pod tako zvanim tajnim naukama i razumeju sa prividom naučni sistemi, u koje su ona bila obučena.

Mi ćemo čitaoce „Politike“ upoznati sa glavnim od tih „vodećih“ nauka, na čijem su osnivanju radili često najveći predstavnici same Nauke, i koje su tako dugo zamenjivale pravo znanje u duhovnom životu čovečanstva. Mi ćemo početi da ih izlažemo redom prema starini i važnosti njihovoj.

Astrologija

Nebo je imalo nekada za čoveka mnogo veći značaj no što danas ima. Nemajući satova čovek je morao prema suncu i zvezdama određivati vreme; neznajući šta je sunce a opažajući, kako sve blagodeti dolaze od toplih zrakova njegovi, prirodno da ga je počeo obožavati; dubinu noćnog mraka, koji je prvobitnog čoveka ispunjavao tako velikim strahom, mesec je rasterivao pored zvezda koje su mu izgledale kao neka nematerijalna bića. Otuda nije čudo, što je čovek prvobitno pridavao nebu mnogo veći značaj za svoju sudbinu i svoj život no što ono to u stvari ima, i što je u svome neznanju učinivši zvezde Bogovima učinio u isto doba i sudbinu svoju zavisnom od njih. Posmatranje nebeskih tela bilo je s toga od najstarijih vremena prvo i najvažnije zanimanje učenih ljudi, i ono se činilo na kraj krajeva samo zato da se može iz zvezda čitati sudbina ljudska.

Astrologiju kao nauku o proricanju sudbine ljudske po zvezdama nalazimo još kod starih Haldejaca i Egipćana na nekoliko hiljada godina pre Hrisova rođenja. Osnivač Astrologije u Evropi bio je isti onaj naučnik, koji je osnovao i prvi veliki astronomski sistem, a to je najveći astronom starog vekaKlaudije Ptolomej. Ptolomejev astrološki sistem dopunili su apabljani a potpuno razvili astrolozi pri kraju srednjeg i u početku Novog Veka. Jedan od poslednjih astrologa bio je i veliki reformator Astronomije Kepler.

Ptolomejev astrološki sistem, koji je kao što rekosmo osnov evropske „egzaktne“ Astrologije, polazi od njegovog astronomskog sistema. Ptolomej je zamišljao, da se zemlja nalazi u središtu sveta, mirna i nepomična i da se oko nje okreću osam nebeskih sfera, od kojih jedna krajnja sadrži nekretnice, a sedam ostalih pokretne zvezde, na ime planete (Saturn, Jupiter, Mars, Venera i Merkur), sunce i mesec.

Po prirodi svojoj sunce je toplo i suvo, Saturn ladan i suv; Jupiter je blaga zvezda i drži sredinu između ladnog Saturna i vrelog Marsa, i od njega polaze plodni vetrovi; Mars je suv i vreo, te je i boja njegove svetlosti vatrena; Venera je blaga zvezda kao i Jupiter; mesec je vlažan kao i zemlja i pri tom ladan; Merkur je pola vlažan a pola suv.

Na osnovu ovih svojih osobina toplote i hladnoće, vlažnosti i suvoće zvezde stoje u vezi sa srećom i nesrećom (Ptolomej kao i ostali astrolozi držao je da su planete zajedno sa suncem i mesecom u prvom redu one zvezde iz kojih se da proreći sudbina). Jupiter, Venera i mesec, zvezde su koje donose sreću, jer su to zvezde tople i vlažne; Saturn i Mars su zvezde koje donose nesreću, jer je jedan od njih sasvim hladan a drugi sasvim topao. Sunce i Merkur su na sredini, mogu biti i jedno i drugo, prema prilikama. Ali i ako na ovaj način svaka zvezda već po samome fizičkom sastavu svome ima zaseban uticaj na tok stvari na zemlji, ipak taj uticaj naročito određen položajem zvezde na nebu, i u odredbi toga položaja i sastoji se prava astrološka doktrina.

Ptolomej je pretpostavio na ime, da svaka planeta ima svoj stalni odnos prema nebeskim znacima tako zvanog zodijaka ili životinjskog kruga, a to su onih 12 zvezdanih jata kroz koje sunce pri prividnom godišnjem kretanju prolazi. Svaka od pokretnih zvezda ima svoje stalno mesto u tome krugu, to je takozvana „kućica“, i docniji astrolozi dodali su ovim ptolomejevim kućicama još novih 12 „kućica“ podelivši još jedanput nebo na 12 odeljenja. Dalje je Prolomej pretpostavio da zvezde prema figuri koju u izvesnom vremenu prave znače sreću ili nesreću, itd.

Pošto je na taj način postavljena astrološka teorija, onda se prelazilo na praksu, tj. na proricanje sudbine, i to se proricanje sudbine osobito vršilo nad novorođenima i tako zvani roždanici i ne sadrže ništa drugo do ova proricanja na osnovu astrologije.

Da bi se prorekla sudbina novorođenoga trebalo je prvo tačno zapisati dan i čas kada se rođenje desilo i onda se posao astrologa sastojao prosto u tome, da nađe položaj zvezda na nebu u taj dan i čas. Kad se to učinilo, dalje je sve proizilazilo iz astrološke teorije.

Ako se desilo koji put, da se proricanje nije ispunilo, astrolozi nisu zaključivali da im je teorija netačna već samo, da je dan i čas rođenja onoga čija se sudbina proricala, bio netačno određen. A ako im najzad ni to nije pomagalo, oni su morali pribeći i samom menjanju astrološke teorije, ali razume se samo u pojedinostima, jer da je ta teorija u principu netačna i da je ceo posao njihov zaludan, astrolozima nije padalo na um.