Kako je nastala vremenska mašina?

Ideja o putovanju kroz vreme stara je gotovo koliko i ljudska civilizacija. Jedan od najranijih dokaza zapisan je u drevnom indijskom epu Mahabharata. Kralj Reviata putuje u drugi svet kako bi se suočio sa bogom Brahma. Ali, kada se vratio, shvatio je da su na Zemlji, u međuvremenu, protekli vekovi.

Jednu od poznatijih vremenskih mašina u naučnoj fantastici osmislio je 1895. H. DŽ. Vels u romanu Vremeplov, koji je najpre u„Pal mal gazeti“ objavljivan u nastavcima. Vels je ujedno bio tvorac pojma „vremenska mašina“, njegovo delo doživelo je veliki broj reizdanja i filmskih adaptacija, a u narednim decenijama, kao i danas, inspiriše brojne druge autore i tvorce nekih novih vremeplova.

Međutim, osim u mislima, nije bilo pokušaja da se naprave vremenske mašine. No, to ipak nije nemoguće, makar u teoriji relativnosti Alberta Ajnštajna. Po njoj, ako bi se brzi svemirski brod kretao relativističkom brzinom bliskom brzini svetlosti od 300.000 km/s, više vremena bi proteklo na Zemlji nego na vasionskom brodu.

Ta pojava, predviđena relativističkim jednačinama, naziva se dilatacija vremena i proističe iz činjenice da svaki referentni sistem u Ajnštajnovoj fizici ima svojstveno vreme.

Ova ideja podstakla je nove misaone eksperimente od kojih su poznatiji paradoks vremenskog turiste, paradoks blizanaca, paradoks dede… Evo jednog primera: pretpostavimo da je putovanje kroz vreme zaista moguće. Čovek je odlučio da otputuje u prošlost, pronađe i ubije sopstvenog dedu pre nego što je ovaj upoznao babu. To bi značilo da jedan roditelj putnika kroz vreme nikad nije začet. Međutim, sada možemo da zaključimo da čovek s početka priče nije ni mogao da otputuje kroz vreme i potraži dedu, jer nije mogao ni da se rodi pošto jedan njegov roditelj nije postojao.

Ali, ako nije putovao kroz vreme radi ubistva, njegov deda je još živ što znači da će se naš veliki putnik ipak roditi, zatim putovati kroz vreme i ubiti dedu. Zaključak koji se nameće jeste da, umesto da se sumnja u mogućnost rođenja putnika, treba dovesti u pitanje mogućnost putovanja kroz vreme. O ovom „paradoksu dede“ prvi je govorio francuski pisac Rene Beržave u knjizi Neoprezni putnik iz 1943. godine.