Mikroskopom u Novu godinu

Teško da bi nauka bila išta nalik onome što jeste da nije mikroskopa. Iako, nažalost, ne znamo ko je zapravo konstruisao prvi mikroskop, znamo da mu je ime nadenuo Đovani Faber. I sve to kako ga Galileo Galilej ne bi više zvao „malo oko“ (occhiolino). Želja da vidimo još manje strukture i u još boljoj rezoluciji je dovela do neverovatnog spektra različitih tipova mikroskopa. Jedan od njih je konfokalni laser-skenirajući mikroskop, zasnovan na ideji Marvina Minskog davne 1957. godine.

Kod konvencionalne mikroskopije širokog polja, ceo preparat se „kupa“ u izvoru svetla, a slika se vidi okom ili snima kamerom. Pravljenje slika konfokalnim mikroskopom je dosta drugačije – iluminacija se postiže skeniranjem preparata fokusiranim zrakom svetla, najčešće poreklom od lasera.

Preparat emituje svetlost određene talasne dužine, koju detektuje takozvani fotomultiplajer, koji informaciju šalje kompjuteru. Piksel po piksel – i kao konačan proizvod vidimo sliku na ekranu. Konfokalna mikroskopija nam pruža mogućnost da generišemo mnogo „čistije“ slike, bez pozadinske informacije izvan fokusa onog što nas interesuje kao i da optički seciramo deblje preparate, i generišemo 3D fotke koje nam onda daju daleko bolji uvid u strukturu.

Dobijene fotografije su ne samo značajne za naučni rad već se u njima može uživati i umetnički.

Ovako izgledaju astrociti pasžljivo odgajani u laboratorijskom posuðu u inkubatorima (æelijska kultura) (foto: IS Petnica) (foto: IS Petnica)

Astrociti, ili zvezdaste ćelije (crveno), imaju mnoge funkcije u centralnom nervnom sistemu – one formiraju krvno-moždanu barijeru (zahvaljujući čemu se, na primer, naš mozak ne razboli svaki put kad se mi razbolimo), hrane neurone, održavaju ravnotežu jona u vanćelijskom prostoru, učestvuju u procesu oporavka i formiraju ožiljak nakog povrede mozga ili kičmene moždine. Sem toga, od skoro se u neuronaukama pominje ideja takozvane „tripartitne“ sinapse, prema kojoj u procesu prenosa informacije sa jednog na drugi neuron obavezno učestvuje i astrocit.

Kad je A. Ajnštajn umro, svi su hteli da vide šta je mozak genija činilo drugačijim. Četiri decenije se gledalo u neuronske ćelije, i ništa neobično nije pronađeno. Do 90-ih godina prošlog veka, kada je primećeno da u Albertovom mozgu ima više astrocita nego u mozgu prosečnog čoveka.

Fotografisali smo ove ćelije u preseku tkiva (crveno – astrociti, plavo – jedra ćelija).

Polen bora (foto: IS Petnica)

3D prikaz polenovog zrna bora. Na fotografiji se vide i dve vazdušne kese koje olakšavaju raznošenje polena. Preparat nije obojen niti dodatno obrađivan. Boja koju vidimo je poreklom od autofluorescence preparata nastale kao rezultat ekscitacije laserima.