Futurologija - pretpostavke o budućnosti

Zamislite: do 2020. godine, što nije daleko, Kina bi ponovo, posle dva veka, mogla da bude na putu da postane najveća privreda na svetu. Pomoću milijarde kompjuterskih čipova, biće stvoren svet u kome objekti razgovaraju jedni s drugima. Elektronski novac će naterati centralne banke da traže nove uloge. Umesto nafte, voda će biti glavni uzrok strateške napetosti.

Sve u svemu, naredne dve decenije bi mogle da donesu brže i korenitije promene od bilo koje epohe u prošlosti.

Prva sila koja će određivati nastupajuće doba velikih promena, o kojoj ću govoriti kao o demografskoj eksploziji, donosi samo potrese. Druga sila, nova svetska privreda, donosi mešavinu potresa i mogućnosti.

Demografska eksplozija

Demografska sila se ukratko može ovako opisati: ionako preopterećena planeta sa pet milijardi ljudi, koliko ih je bilo 1990. godine, odnosno više od šest milijardi, koliko ih ima danas, između 2020. i 2025. godine, dakle kroz manje od jedne generacije, stići će do cifre od gotovo osam milijardi stanovnika.

Dobra vest je da će, nakon toga, broj ljudi na Zemlji ili stagnirati ili, čak i ukoliko malo poraste, u drugoj polovini ovoga veka dostići vrhunac od oko devet ili deset milijardi, posle čega može da počne da opada. Pre petnaestak godina, prognoze su bile mnogo crnje, ali se, srećom, nisu obistinile. Prema tome, neki stručnjaci bi mogli da pomisle da malo preterujem kada govorim o eksploziji.

Ali, uzmite u obzir lošu vest: pre nego što se zaustavi, rastu svetske populacije je, kao motoru, potreban dug zaustavni period. Drugim rečima, ništa se ne može učiniti povodom povećanja broja stanovnika na osam milijardi. Ljudi koji će roditi ovu decu i sami su, uglavnom, već rođeni ili samo što nisu. A ova brojka odražava tekuće opadanje stope rađanja u većem delu sveta u razvoju. U svakom slučaju, na već prenaseljenoj planeti, ovaj porast današnjeg broja stanovnika za oko dve milijarde, delovaće i osećaće se kao eksplozija koja će odjeknuti na sve strane.

Čitaoci još uvek mogu da budu nezadovoljni mojim načinom korišćenja politički nekorektnog izraza „demografska eksplozija“. Njima bih odgovorio da nisam ni Kasandra ni maltuzijanac, već da će resursi i životni prostor na planeti, kroz par decenija, biti daleko opterećeniji sa osam milijardi stanovnika nego sa pet milijardi koliko ih je bilo 1990. godine, a da i ne govorimo o tri milijarde koliko ih je bilo 1960. godine. Imajte na umu desetine implikacija ove pojave.

Od dve milijarde ljudi koji će se roditi tokom naredne dve decenije, više od 95% će živeti u zemljama u razvoju. Većina njih će se sjatiti u gradove, tako da će, statistički gledano, do 2020. godine, više od polovine ljudi živeti u gradovima. Biće, otprilike, šezdeset gradova s više od pet miliona stanovnika (što je gotovo duplo više nego 1990. godine) i možda dvadeset pet ogromnih aglomeracija sa deset i više miliona ljudi (više nego „manje od deset“, koliko ih je bilo 1990. godine).

Karači, Sao Paolo i Daka dostići će oko dvadeset miliona stanovnika. Prenatrpanost i gužva azijskog tipa postaće redovna pojava širom zemaljske kugle, s mnogim negativnim posledicama po siromaštvo, zdravstvo i društvene potrese. Zamislite kakvih će problema biti sa saobraćajem, stanovanjem, odlaganjem otpada, kanalizacijom i snabdevanjem pijaćom vodom. Čak će i Afrika biti suočena sa urbanizacijom, koja će do 2020. godine dostići 50%, što je dvostruko više nego u prošloj generaciji.

Zbog porasta broja stanovnika i životnog standarda u zemljama u razvoju, svetska proizvodnja hrane će, u narednih dvadeset godina, morati da se poveća za 40%. Potrošnja žitarica može se povećati za 30%, a mesa za 60%. Ima i gorih prognoza. U svakom slučaju, čak i ako se većina slaže da nema opasnosti, svet neće biti u stanju da se potpuno prehrani. Biće veoma teško proširiti obradive površine, a rast prinosa će se usporiti, delom zato što zemljište sve brže erodira ili biva uništavano naslagama soli. Ograničene mogućnosti za intenziviranje poljoprivrede su, na mnogim mestima, postale zlokobno jasne. Opadanje nivoa podzemnih voda i zagađenje nitratima iz đubriva, prečesti su simptomi te pojave i u bogatim, kao i u siromašnim zemljama.

Takođe, potrošnja energije će toliko porasti da će, 2020. godine, svet u razvoju, po ukupnoj emisiji ugljenika, dobijenog sagorevanjem benzina, gasa, uglja i drveta, možda biti nadomak mogućnosti da pretekne bogate zemlje. Ukupna potrošnja energije biće skoro dva puta veća od sadašnje, a u nekim zemljama u razvoju – čak i tri puta. U nekima od njih, proizvodnja energije bi mogla da bude upetostručena.

Mada ne postoji ni najmanja opasnost da će svet do tada ostati bez energije, mnogi globalni, regionalni i lokalni problemi su u vezi s povećanjem utroška energije. Globalno zagrevanje će, na primer, biti jedna od velikih briga u predstojećim decenijama (na šta ćemo se vratiti u drugom delu). Ali, umnožiće se regionalni i lokalni potresi. Svakog meseca, Kini će biti potrebna nova elektrana od 1.000 megavata; ako sve te nove elektrane budu radile na ugalj, uz Indiju, koja bi takođe trebalo da uveća izvore energije, kisele kiše bi, do 2020. godine, mogle da naprave veliki problem u Aziji. Na primer, one bi mogle da ugroze japanske šume, baš kao što su, tokom poslednjih decenija, oštetile stabla klena na planinama Adirondaks i crvenog javora u Pensilvaniji.

foto: shc.hu

U Nepalu i drugim siromašnim oblastima na Himalajima, sve šira upotreba drveta kao goriva, izazvana rastom seoske populacije, dovela je do gotovo nepovratnog nestanka šumskog pokrivača, što je praćeno mnogim negativnim posledicama, uključujući poplave u nizijama, kao što je Bangladeš. A zbog naizmeničnog uništavanja šuma i suše, u nekim delovima Afrike, kao što je Mauritanija, pustinja napreduje deset kilometara godišnje.

Lista potresa do kojih će doći usled povećanja broja stanovnika, produžava se; tu su, na primer, zarazne bolesti, nestanak tropskih šuma, smanjenje ulova ribe, izumiranje vrsta, zagađenje mora i sve izraženija nestašica pijaće vode. Kao i globalno zagrevanje, sve ovo predstavlja neodložne probleme.

Porast broja stanovnika će izazvati i starenje svetske populacije koje je, u mnogim bogatim zemljama, već očigledno: do 2020. godine, stariji od šezdeset godina činiće trećinu stanovništva u Japanu, Italiji i Španiji, dok Nemačka ide ka tome da, statistički gledano, na svaka tri radnika ima više od dva penzionera. Starenje stanovništva, takođe, utiče na države kakva je Kina, gde su stope rađanja već godinama niske. Očekujte ogroman pritisak na budžete vlada dok, od jedne do druge države, izdvajanja za penzije budu rasla u odnosu na poresku osnovicu.

Takođe se može očekivati promena u političkom odnosu prema imigraciji: broj stanovnika Španije i Nemačke će se, na primer, u naredne četiri decenije, smanjiti za više od 10–15%, zbog čega će, kako bi se izbegao privredni pad, biti neophodno ili veće angažovanje radne snage (da više ljudi radi i to što duže) ili, što je verovatnije, masovna imigracija.

Ipak, pritisci emigracije u siromašnim zemljama mogli bi da umanje potrebu bogatih zemalja za imigracijom. Planeta je danas toliko neuravnotežena da 20% ljudi na svetu iz tridesetak bogatih zemalja troši 85% dobara i usluga. Već blizu tri milijarde ljudi, polovina stanovnika sveta, opstaje s manje od dva dolara dnevno, a oko 1,2 milijarde ljudi živi u krajnjem siromaštvu, s manje od jednog dolara na dan. U Africi, nekoliko stotina miliona živi s manje od šezdeset centi dnevno.

Ako tome dodamo još dve milijarde ljudi, gotovo sve iz zemalja u razvoju, jasno je da će se potreba za migracijom iz siromašnih u bogate zemlje povećavati. Težnja da se iz siromašnih zemalja emigrira u bogate, postaće sve intenzivnija. Ukoliko se ovom neravnotežom ne budemo bavili na širem planu, današnje ilegalno imigriranje i krijumčarenje ljudi mogli bi da budu vesnici velikog problema izazvanog siromaštvom – porasta emigracije.

O siromaštvu ćemo, takođe, govoriti u drugom delu. Mogao bih, tako, u nedogled da navodim negativne primere demografske sile; ona, u stvari, donosi samo nevolje. To nije slučaj s drugom silom koja ima negativne, ali i pozitivne posledice.

Privredna revolucija

Druga velika sila koja će, tokom narednih dvadeset godina, doneti spektakularne promene na našoj planeti, jeste „nova svetska privreda“, širi i zanimljiviji pojam od „nove privrede“ koja je usredsređena na Internet i o kojoj se mnogo govori. U nastavku će vam ta razlika postati jasnija.

Nova svetska privreda ima dva pokretača: prvi predstavlja vrstu tehnološke, a drugi privredne revolucije. Krenimo od potonjeg.

Privredna revolucija se može ovako sažeto opisati: tokom poslednjih dvadeset godina, svet je sa oko 1,5 milijardi ljudi u tržišnim privredama porastao na gotovo 6 milijardi. Skoro da ne postoji država koja do sada nije prihvatila tržišni princip funkcionisanja. Većina njih je smanjila trgovinske barijere, privatizovala javna preduzeća tamo gde je to imalo smisla, učinila da je država više regulator, a nekad čak i neko ko je na suprotnoj strani, a manje subjekat privrede, i stvorila uslove konkurencije u sektoru javnih komunalnih usluga. Uopštenije rečeno, one su tržištima dozvolile veći uticaj i ograničile ulogu državnih službenika. Čak i retki izuzeci, uključujući Kubu i Severnu Koreju, izokola počinju da se pripremaju za tranziciju.

Glavni razlog je sledeći: nakon pada komunizma, čitave vojske nesavršenih birokrata koje pokušavaju da upravljaju još nesavršenijim centralno-planskim sistemom i to pomoću miliona nesavršenih pravila, kao da su zaključili da je komunizam, kao alternativa tržišnom načinu poslovanja, zauvek nestao. Osim što je snizio ruski bruto domaći proizvod na nivo onoga koji ima današnja Holandija, ovaj sistem nam je ostavio samo nekoliko sočnih anegdota, kao što je ona koja govori kako je SSSR poslao plugove za sneg u Gvineju.

Zasnovana više na mukotrpno sticanom iskustvu nego na ideologiji, ova revolucija je korenita: uprkos azijskoj finansijskoj krizi 1997. i 1998. godine, nijedna zemlja u razvoju nije se vratila na netržišni model privređivanja. Tu više nije reč o političkoj levici i desnici: pre nekoliko godina bio sam u prilici da u Nepalu diskutujem na temu za i protiv privatizacije s jednim od poslednjih marksističko-lenjinističkih ministara. Kineski predsednik Đang Cemin (Jiang Zemin) je 1. jula 2001. godine dozvolio preduzetnicima da stupe u komunističku partiju.

Ono oko čega se danas raspravlja u celom svetu jeste kako uskladiti osnovni tržišno orijentisani princip privređivanja s pojedinim propisima ili politikom obezbeđivanja socijalne sigurnosti ljudi. Ali, dok ona traje (najživlje u Evropi) niko razuman ne razmišlja ozbiljno o potpunom povratku centralnom planiranju ili državnim preduzećima. Ovo je utoliko značajnije što većina društava, a možda i ljudi, u suštini ne razume svet korporacija i težnju za profitom.

Sviđalo se to nama ili ne, privredna revolucija će se nastaviti. U osnovi, ona je jedan od dva pokretača nove svetske privrede. Čak i događaji od 11. septembra, koji su doveli do preispitivanja bezbednosti države, nisu je osujetili; naprotiv, treba primetiti odlučnost s kojom su nacije, novembra 2001. godine, na sastanku Svetske trgovinske organizacije – STO (World Trade Organization – WTO) u Dohi, pokrenule novu trgovinsku rundu pregovora.

Tehnološka revolucija

Drugi pokretač nove svetske privrede, tehnološka revolucija, možda je još moćniji. On je, u stvari, povezan s promenama u privredi: krah centralno-planskog sistema se često dovodi u vezu s rađanjem svesti kod sovjetskog rukovodstva, osamdesetih godina prošlog veka, da bi nekoliko borbenih aviona Sjedinjenih Država sa elektronskom opremom, moglo da porazi čitavu eskadrilu MIG-ova.

Tehnološka revolucija je usredsređena na jeftine telekomunikacione i informacione tehnologije koje su izazvale mnoge sporedne revolucije: nove materijale, nanotehnologiju (izuzetno sićušne stvari), robote koji podražavaju ili prevazilaze ljudske sposobnosti, biotehnologije i mnogo toga drugog. A „pametna“ elektronika sada pokriva sve postojeće oblasti ljudskih aktivnosti: posvuda su ugrađene milijarde čipova, tako da broj onih koji se nalaze izvan računara umnogome prevazilazi broj onih koji su u njima.

Čak su i stari sektori, kakav je transport, zahvaljujući novim komunikacionim i računarskim tehnologijama, unapređeni upotrebom kontejnera, sistema za praćenje, hab aerodroma, noćnih pošiljki itd. Poenta je u tome da one potpuno menjaju način obavljanja društvenih i ostalih poslova. Zašto?

Jednostavno rečeno, prethodne tehnološke revolucije morale su da se bave transformacijom ili energije ili materijala, a ova transformacijom vremena i prostora, čime duboko zadire u strukturu društva, zbog čega su znanje i kreativnost postali najvažniji faktori proizvodnje, daleko važniji od kapitala, rada ili sirovina.

Evo drugog ugla gledanja na veličinu ove revolucije: kada smo, krajem XVIII i početkom XIX veka, počeli da koristimo paru, od jednog konja smo uznapredovali do mašina od hiljadu konjskih snaga, odnosno, povećanje je iznosilo hiljadu puta. Poređenja radi, skorašnje povećanje u telekomunikacijskom protoku bilo je deset hiljada puta, a kod računara, zapanjujućih sto hiljada puta.

Evo trećeg mogućeg ugla posmatranja. Tokom XIX veka, proizvodni proces morao je da bude sabijen u mali fabrički prostor, jer su sve mašine morale da budu povezane sa samo jednom osovinom parne mašine. Početkom XX veka, širenje upotrebe električne energije je omogućilo da mali elektromotori napajaju svaki segment proizvodnje pojedinačno. Žica je donela oslobađanje od osovine, a time i do velikog proširivanja radne površine i sve finije industrijske podele rada.

Na početku XXI veka, vraćamo se nekoj vrsti osovine: mogućnosti novih komunikacija stvaraju virtuelne informativne osovine koje se protežu preko čitavog sveta i kojima proizvodni procesi mogu lako da se priključe, s bilo kog mesta i u bilo koje vreme.

Privredna i tehnološka revolucija, udruženim snagama, jačaju novu svetsku privredu, mnogo drugačiju od prethodne. Ne dajte da vas prevare oni koji kažu da propast „dot-kom“ kompanija 2000. i 2001. godine znači da nismo ni napustili staru privredu. Oni su taman onoliko dalekovidi koliko i oni koji su poistovetili berzanski bum i krah železnice, u periodu od 1840. do 1845. godine, s krajem industrijalizacije, ili oni koji su, po kolapsu većine od tri hiljade novih automobilskih kompanija između 1900. i 1925. godine, zaključili da automobilska industrija neće daleko dogurati.

Oni mešaju ograničenu „novu privredu“, fokusiranu na visoku tehnologiju, s mnogo širim i dubljim fenomenom koji sam (radi isticanja ove razlike) označio kao „novu svetsku privredu“. Zato što nema jedan već dva pokretača, nova svetska privreda nije samo upotreba novih tehnologija: kao što ćemo videti u narednom poglavlju, reč je o novim tržištima, novim proizvodima, novim načinima poslovanja, ukratko, o novom načinu razmišljanja.

foto: NASA

Tehnološka revolucija će još dugo trajati. Čuveni Murov zakon, po kome inženjeri udvostručavaju brzinu obrade podataka na svakih osamnaest meseci, i dalje važi i dovešće do daljeg smanjivanja troškova računanja. Do 2010. godine, prosečan računar će imati više od deset miliona puta veću snagu od kompjutera iz 1975. godine, i to po znatno nižoj ceni.

Štaviše, radi se na stvaranju tzv. klastera, kako bi se obezbedila snaga računara nekoliko miliona puta veća od Interneta – IBM je tu, navodno, najveći investitor. Srce tih klastera biće programi koji će omogućiti da ukupna moć obrade podataka, kao i pretraživanje, budu mnogo lakši i pouzdaniji nego danas.

Čak će i komunikacione tehnologije nastaviti skokovito da napreduju, kako u pristupačnosti, tako i u dometu. Svetska banka prognozira dalje opadanje troškova korišćenja telekomunikacija, na možda tri centa po satu za transatlantske telefonske pozive znatno pre 2020. godine; biće, dakle, gotovo besplatni. U Čileu, jedna pouzdana shema privatizacije, po kojoj, između ostalog, oni koji se nadmeću za dobijanje regionalnih licenci moraju da postignu dogovor o pokrivanju i udaljenih oblasti, a dobitnik će biti onaj ko koristi najmanje subvencija da bi to postigao, dovela je do značajnog povećanja broja linija i proširivanja dometa do izolovanih mesta. U Kini, godišnja stopa rasta tržišta telekomunikacija prevazilazi 20%; do 2025. godine, moglo bi da bude petsto miliona linija, od kojih bi 60% bilo mobilnih, i oko dvesta miliona korisnika Interneta.

Grubo rečeno, mobilni telefoni se, u zemljama u razvoju, šire kao požar. Zapanjujuće je da je, krajem 2001. godine, u Africi bilo više mobilnih telefona nego fiksnih linija. Takav razvoj događaja obećava još spektakularnije skokove u učestalosti komunikacije između privrednih subjekata, ljudi i pojedinih oblasti. Zaključujemo da nova svetska privreda možda predstavlja samo početak – neki veruju da joj je potrebno da pređe još 80% puta, kako bi svet dostigao 50% razvoja kompjuterske tehnologije, ali da će i tada, u odnosu na napredovanje Interneta i srodnih tehnologija, još uvek biti u početnoj fazi. Drugi ukazuju na trojstvo u samom temelju: na informacione i komunikacione tehnologije, biotehnologije i nauke koje proučavaju nervni sistem, kao i na tehnologije obnovljive energije.

Pre nego što pređemo na mogućnosti i potrese do kojih dovodi nova svetska privreda, neophodno je da razumemo njenu novinu. Iako ova knjiga ne govori samo o toj pojavi, postoji još jedan razlog za njeno podrobnije istraživanje: u njenoj suštini mogu biti samo oni mehanizmi koji mogu da nas povedu do novih načina organizacije institucija i do novih pristupa rešavanju globalnih problema. Nova svetska privreda je prikladno nazvana „decentralizovanom privredom“ i u trećem delu ćemo istraživati njoj srodnu oblast koju bismo mogli da nazovemo „decentralizovanim upravljanjem“.

Mašta i drugačiji način razmišljanja

Nikada nisu postojale tako velike mogućnosti za poboljšanje stanja kod ljudi. Pa ipak, nikada nije bilo toliko neizvesnosti u pogledu naše sposobnosti da tim mogućnostima ovladamo. Oni koji protestuju slute sve veću zabrinutost i istupaju. Ljudi svuda traže dramatičnu promenu u načinu borbe protiv globalnih problema, naročito posle 11. septembra 2001. godine i odluke Sjedinjenih Država da se distanciraju od sporazuma iz Kjota, a oba događaja su zaista bila opominjuća. Ljudi osećaju da razvoj planete ima divno lice, ali i užasno naličje. Intuitivno, oni znaju da vreme ističe – da je tačno podne.

Upravo bi u ovakvim, smutnim vremenima, umrežen sistem upravljanja i mreža za rešavanje globalnih problema mogli da se ostvare: brzina i fleksibilnost mreža bi bile pravi odgovor na mnoge probleme kojima smo okruženi i na kratke rokove za njihovo rešavanje. Kao što smo videli, povodom nekih problema bi najjednostavnije bilo pokretanje grupe tipa G20. Mogli biste reći da su sve ovo improvizovana, nesavršena rešenja. Ali, kao što je Karl Polani, jedan od najpronicljivijih posmatrača velikih društvenih promena, rekao pre više od pola veka: „Nije prvi put u istoriji da ono što je improvizovano sadrži klice velikih i trajnih institucija.“

U svakom slučaju, potrebne su mašta i drugačiji način razmišljanja. Novo razmišljanje o tome kako vlada, poslovni sektor i građansko društvo treba da sarađuju i o tome kako da se nacionalne države podstaknu da, u interesu planete, a ne samo njihovih lokalnih izbornih jedinica, prihvate zakonske propise. Novo razmišljanje o strukturama koje su nalik na mreže, a izazivaju jedan po jedan globalni problem, o nekoj vrsti horizontalnog, nadteritorijalnog izvora legitimiteta koji upotpunjava tradicionalan, vertikalan način predstavljanja procesa i legitimnosti nacionalnih država. Nadahnut Internetom, nov način razmišljanja o tome kako da se mnogi ljudi putem novih tehnologija uključe i prihvate ono što počinje da liči na globalno građanstvo. Ukratko, potrebno nam je kreativno razmišljanje.

Ali, takođe, neophodno je da brzo razmišljamo. Za mnoge od urgentnih globalnih problema, vreme za rešavanje je upravo sada, a ne kroz dve decenije ili polovinom narednog veka; setite se, na primer, globalnog zagrevanja, ribolova, zaraznih bolesti, sintetičkih droga i pravila biotehnologije.

To su, uglavnom, bile poruke iz trećeg dela.

Drugi deo je trebalo da vam pruži sažet pregled dvadeset najvećih globalnih problema, ali ne na neki definitivan način, već kao sponu između trećeg i prvog dela ove knjige.

Najvažnije poruke iz prvog dela su odredile kontekst. Pored brzog, bitno je i ispravno razmišljanje. Neverovatno je kako ljudi lako upadaju u zamku konfuznog razmišljanja, uz reči kao što su „globalizacija“ ili „antiglobalizacija“. Ti krupni, emotivni izrazi predstavljaju siguran put ka nagađanju, pogrešnim dijagnozama i rešenjima.

Pokušao sam da sugerišem da je izlaz u tome da izdaleka pogledate dve sile koje će korenito izmeniti svet tokom naredne dve decenije, povećanje broja stanovnika, koje će preopteretiti planetu i novu svetsku privredu, koja znači raditi bukvalno sve na drugačiji način. Pored divnih mogućnosti, one donose i dugačak spisak potresa. A ovi potresi najavljuju krizu kompleksnosti: dok se društveni problemi usložnjavaju, a od stopa promena zastaje dah, institucije društva su, zbog sporog razvoja, sve nemoćnije.

Veliki problem našeg vremena je upravo unapređivanje institucija društva, naročito onih koje su zadužene za javni sistem upravljanja: grupa država, vlada nacionalnih država, delova vlade, globalnih multilateralnih institucija, drugih međunarodnih institucija. Bez toga, kriza gadnog dvojnika kompleksnosti, sistema upravljanja, sigurno će sve pokvariti. Vrsta lošeg raspoloženja koje je već osetno u javnim raspravama iz mnogih oblasti, vesnik je toga.

Ali, podizanje uloga institucija društva ne može da se dogodi samo kroz reformu nekoliko postojećih institucija. Jedna od tragedija našeg vremena jeste ukorenjeno verovanje da samo treba da reformišemo nekoliko postojećih međunarodnih organizacija i, presto!, sve će biti u redu. U ovu zamku su pali mnogi političari i oni koji protestuju.

Posao je veći od toga: on se sastoji i u suočavanju, ali ne samo s malobrojnim, marginalnim uspesima koje je svet doživeo, već sa osnovnim neporecivim neuspehom celokupne međunarodne strukture i nacionalnih država pred zadatkom brzog i efikasnog globalnog rešavanja problema. A to rešenje iziskuje tri nove stvarnosti koje prate krizu kompleksnosti: udaljavanje od hijerarhija, od zastarelih teritorijalnih instikata nacionalnih država i od veštačkih podela između vlade, poslovnog sektora i građanskog društva.

Upravo tu, gde je izvor koncepata umreženog sistema upravljanja i mreže za rešavanje globalnih problema, povezuju se i sva tri dela ove knjige. Ako razmišljate o njima, prirašće vam za srce, čak i ako, kao ja, osećate nelagodnost u odnosu na ovu ili onu karakteristiku tog pristupa.

Upamite, takođe, u drugačijem razmišljanju ima i zamki. I ja sam, van svake sumnje, upao u neke od njih, ali u potrazi za boljim, bržim globalnim pristupima rešavanju problema, ta cena mora da se plati. Radije bih da vas sapletem ovom ili onom greškom u razmišljanju, nego da vas zavedem na pogrešan put, pa da poverujete da će trenutna međunarodna struktura ili njena manja reforma, doneti dobro. Neće.