Zablude o staroj Sparti

Za veći deo arhajskog, kao i klasičnog, perioda Sparta je bila najmoćniji polis u grčkom svetu. Takođe je bila i veoma drugačija od ostalih gradova-država. Naravno, spartanci su imali dodirnih tačaka sa svojim susedima; npr. društvo im je bilo patrijarhalno i politeistično, ropstvo je igralo veoma važnu ulogu u zajednici i zemljoradnja je činila osnovu ekonomije. Bez obzira na to Sparta je bila jedinstvena u mnogim drugim stvarima. Krajem 8. veka p. n. e. Sparta kreće u osvajanja. Godine 724. p. n. e. Sparta posle dugotrajnog rata osvaja susednu Meseniju i porobljava njeno stanovništvo. Godine 685. p. n. e. porobljeni Mesenjani dižu ustanak i zadaju odlučujuće poraze spartanskoj vojsci.

Spartanci uspevaju da ponovo porobe Mesenjane tek 668. godine p. n. e. Tokom 7. veka najveći protivnik Sparte na Peloponezu je bio grad Argos, koji je pod vlašću tirana Fidona doživeo veliki procvat. Argos uspeva da porazi Spartu u bici kod Heseja, 669. p. n. e. (Pomeroy 2004: xvi) To će biti istovremeno i poslednji krupniji poraz spartanske vojske za sledećih 300 godina. Tokom 6. veka p. n. e. Sparta pokušava da osvoji grad Tegeju, koji se nalazio blizu njenih severnih granica. Posle izvesnih neuspeha Sparta sklapa dugotrajan savez sa Tegejom. U tom savezu će potom da se priključe gradovi Mantineja, Orhomen, Elida i Flius. Na taj način Sparta će ispostaviti jedan savez koji će joj pomoći da poveća svoj uticaj u Grčkoj, uprkos tome što se ona slabo mešala u unutrašnje poslove njenih saveznika. Taj savez je postao poznat u istoriji kao Peloponeski savez. Oko 545. p. n. e. Sparta će uspeti poraziti konačno grad Arg i osvojiti plodnu Kinursku ravnicu.

Granice spartanske države će ostati nepromenjene posle toga sve do 371. p. n. e. Godine 510. p. n. e. Spartanska vojska će prvi put preći Korintsku prevlaku i intervenisati u Atici. Godine 506. p. n. e. došlo je do sukoba između dvojice kraljeva, Kleomena I i Demarata, koji su u Eleusini, predgrađu Atine dali suprotstavljena naređenja svojim vojnicima. Taj događaj je doveo do prekida te vojne kampanje i uvođenja zakona da samo jedan kralj može voditi spartansku vojsku u rat. Godine 499. p. n. e. Jonjani će zatražiti pomoć Sparte u njihovom ustanku protiv Persije, ali će to odbiti kralj Kleomen I. Posle pet godina, 494. p. n. e. izbiće ponovo rat između Arga i Sparte. Spartanci su porazili Arg, ubivši pritom oko 6.000 njihovih vojnika. Krajem 6. i početkom 5. veka p. n. e. imajući uticaj na teritoriju od 20.000 km², na kojoj je živelo između 800.000 i 900.000 ljudi, Sparta se smatrala najmoćnijim polisom u Grčkoj zahvaljujući pre svega svojim vojnim uspesima i specifičnoj prirodi njenog društva.

Rana prošlost

Naravno postojale su studije koje su pokušale da rekonstruišu egzaktan tok rane spartanske prošlosti, prvenstveno se oslanjajući na kasnije izvore kao što je to npr. u slučaju Pausanijevog pseudo-istorijskog izveštaja („Vodič kroz Grčku“ knjige 3 i 4). Takvi pristupi su sa pravom i veoma otvoreno osuđivani još pre trideset godina od strane Čestera Stara i njegovog važnog članka „The Credibility of Early Spartan History”. Ali čak i Starov skepticizam deluje zanemarljivo mali ako ga uporedimo sa radovima određenih savremenijih autora. Ovaj problem nam je veoma bitan, jer ako sklonimo sa strane nekoliko (svega par njih) vanserijskih artefakta koji datiraju iz arhajskog perioda, mi u potpunosti zavisimo od podataka i informacija koji nam pružaju klasični izvori, a koji se tiču najranijih detalja i činjenica vezanih za samu prirodu spartanskog društva.

Već spomenuti, gospodin Čester Star je izrazio svoje sumnje vezane za podatke koji klasični izvori pominju, a tiču se spartanske istorije. Međutim on je bio mnogo više rigorozniji po pitanju relevantnosti njihovih (klasičnih izvora) prikaza društva i institucija arhajske Sparte na osnovu njima savremene klasične Sparte. Ovo viđenje i ovakvo poimanje prošlosti je u skorije vreme, naišlo na sve veće osporavanje, koje se temeljilo na dva veoma jaka osnova. Prvi se tiče fenomena (u naučnoj javnosti dobro poznatog) spartanske iluzije (spartan mirage - spoj izvrnute realnosti i imaginarne fikcije), stvorenog u 5. veku VS, od strane nespartanskog življa različitih političkh, ekonomskih i religijskih uverenja, kao svojevrsna podrška političkim odnosno filozofskim pogledima njihovih sopstvenih društava (Pomeroy 2004, Hodkinson 2005). Oswyn Murray, još jedan u nizu mnogih drugih autora koji su se bavili antičkom Spartom, je ovaj problem, koji se javlja kod antičkih istoriografa, predstavio u jednoj jezgrovitoj, po nekim merilima možda i previše ekstremnoj formi: „Spartanski sistem nam je poznat samo u mitskoj formi i u formi spoljnih posmatrača”: prikazan je, od strane nespartanskih posmatrača, kao nekakav idealni konstrukt, sa naglaskom na njegovu različitost u odnosu na određene norme, prilagođen određenim sistemima (Murray 1991).

Ovo su neki od osnovnih problema u statusu posmatrača, koji za posledici imaju to da sve ono što mi mislimo da znamo o Sparti se dovodi u pitanje. To takođe za direktnu posledicu ima da mi ne možemo da utvrdimo pojedine datume (bitne za istoriju Sparte), ili sa druge strane da pratimo razvoj spartanskog napretka odnosno progresa koji je usmeren ka karakterističnoj spartanskoj „Politeia“ tj. socio-političkom sistemu. Nekoliko od ovih idealnih konstrukta su bili, kao što sam i ranije spominjao, potpomognuti od strane nespartanskog življa ali i od samih Spartanaca, kroz širok spektar zvaničnih/ličnih kontakata sa Grcima iz drugih polisa. To nas dovodi do drugog razloga za osnovanu sumnju o relevantnosti klasičnih izvora po pitanju arhajskog spartanskog društva. Michael Flower tvrdi da su u nekoliko navrata određeni bitni događaji (sociopolitičke prirode) u istoriji Sparte, koji su pripisavani zakonodavcu Likurgu, jednostavno bili izmišljeni (the invention of tradition) za potrebe savremenih političkih tela (Flower 2002).

Upotreba novca

Pronalazak jedne od najsistematičnijih matrica u spartanskom društvu (ogledaju se u Likurgovim zakonima odnosno običajima) svakako ne utiče na validnost klasičnih izvora, iako utiče na autentičnost informacija i podataka koje pronalazimo u kasnijim izvorima, a koji se tiču opisivanja arhajskih institucija. Jedan od primera na kojem možemo primetiti „izmišljanje tradicije“ jeste u posledicama čuvene sporne debate iz 404. VS, kada je odlučeno da se prihvati ogroman priliv velike količine stranog novca, odobrenog za vreme kralja Lisandra, u polis za potrebe javne upotrebe, ali da se sa druge strane spreči privatno vlasništvo nakon smrti (Flower 2002). Na ovom primeru mi možemo detektovati pojavu dve izmišljene tradicije. Prva reflektuje poglede dominatnog sloja društva okupljenog oko kralja Agesilaosa (odobravanje uliva novca), dok je druga žestoko kritikovala odluku da se prihvati uliv novca uopšte.

Takođe, protivnici Agesilaosa, su tvrdili i pozivali se na to da je Likurg prvobitno zabranio kako javnu tako i privatnu upotrebu stranog novca. Ova kasnija tradicija čini se da vuče poreklo od Pausanije, bivšeg kralja koji je bio proteran, a bio protivnik i Lisandra i Agesilaosa. Bez obzira na njihov snažan uticaj na kasniju istoriografiju, mora se naglasiti da su obe tradicije bile čiste izmišljotine, jer nam je danas poznato, da je u realnosti, strani novac dugo bio u upotrebi i u javnoj i u privatnoj sferi društvenog života u godinama pre 404. VS. Naravno ovo nije usamljeni slučaj izmišljene tradicije koja je imala određenog uticaja iz ovog perioda. Tradicija koja je smatrala da efori nisu bili originalna institucija Likurga, već kasnija kreacija kralja Teopomposa, je sasvim sigurno još jedna od Pausanijevih izmišljotina, koja je se ubrzo našla u radovima Platona i Aristotela. Period spartanskog imperijalizma u ranom 4. veku p.n.e. je svakakobila era konstantnih sukoba i važnih transformacija (promena), kada je izmišljanje prošlosti najverovatnije doživljavalo svoj procvat. Međutim sukobi i promene teško da su bili novi faktori u spartanskom društvu, tako da posedujemo svako pravo da govorimo o prisutnosti izmišljanja tradicije u ranijim periodima.

Flower se pita, da li možemo biti sigurni da tipični spartanski običaji kao što su proterivanje stranaca, godišnja objava rata helotima, Krypteia, wife-sharing i dr. zaista prethode 5. veku p.n.e. On predlaže da svaka od ovih praksi je možda nastala kao odgovor na tek uvedene uslove Klasičnog perioda, ali da su ubrzo počeli biti prikazivani kao elementi Likurgove originalne “Politeia”. Njegovu kritiku zaista možemo uzeti u razmatranje, jer kako on to tvrdi u tom svom članku, da su se Spartanci zaista aktivirali u izmišljanju tradicije, kako je to često naglašavano kod raznih antičkih autora, za nas bi onda bilo nemoguće da napišemo istoriju spartanskih institucija na osnovu kombinovanih činjenica i informacija različitih istoriografa koji su živeli i delali u različitim vekovima iz razloga zato što je spartansko društvo bilo konstantno u stanju neprekidnog kretanja.

Tradicija

Gde nas to dovodi sada? Moramo biti svesni mogućnosti, pa čak i verovatnoće da informacije koje mi imamo iz klasičnih i kasnijih izvora, možda ne reflektuju realno stanje stvari u periodu pre 500. godine p.n.e. Iz razloga što najveći deo naših znanja potiče iz izvora kasnog 5. i ranog 4. veka p.n.e., trebalo bi očekivati da su ti izvori nekako zabeležili značajnije promene u diskursu o spartanskim događajima (Mitchell 2005). Stoga ne bi bilo iznenađujuće ako bi se prezentovanje antičkih institucija u Sparti, razlikovalo od realnog stanja stvari u arhajskom polisu. Stoga nam je jasno da informacije koje imamo u klasičnim izvorima ne možemo tretirati kao validne po pitanju nekog uniformnog, linearnog razvoja spartanskog društva kroz arhajski period. Još veći problem je taj da mi ne možemo predstaviti,bez podrobnijih dokaza za veći deo arhajskog perioda, određene tradicije/prakse na način na koji možemo ponekad u kasnijim periodima. Da bismo sagledali institucionalni karakter arhajske Sparte važno je napraviti razliku između struktura spartanskog sistema i onih pojedinačnih institucija/praksi kroz koje je ono funkcionisalo.

Već pomenuti Flower je u jednom od svojih članaka koji su se bavili arhajskom Spartom izneo tvrdnju da većina onih praksi za koje mislimo da su tipično spartanske, da su predočene u relativno kasnom stadijumu; ali to naravno ne znači da ne treba da gledamo na sistem u svom esencijalnom obliku kao da je kreacija 5. veka p.n.e (Flower 2002). Npr. čak i da je tačan podatak da je godišnja objava rata i “Krypteia” bile nove mere koje su reflektovale određenu dozu nepoverenja usmerenoj ka helotima nakon pobune iz 464. godine p.n.e. to svakako ne narušava uverenje da se spartanski građanski život ekonomski oslanjao na eksploataciju robova još od 7. veka p.n.e. Slično tome, čak i da je spartijatima formalno bilo zabranjivano da učestvuju u fizičkom radu u arhajskom periodu, kao što to Cartledge tvrdi, niko ne bi ozbiljno sumnjao da je njihova ekonomska podrška prvobitno poticala sa njihovih imanja ili da su svi sposobni muškarci bili posvećeni građanskim i vojnim obavezama. Sličan zaključak je u suštini i Murray izneo, koji uprkos sumnjama u status posmatrača, ne sumnja u to da možemo identifikovati esencijalne strukture spartanskog sistema, kao i to da možemo pripisati stvaranje tih struktura u arhajskom periodu. Zbog činjenice da je skoro svaka bitna promena u Sparti pripisivana radu Likurga, spartansko društvo u klasičnim izvorima sve više poprima izgled jednog idealnog primera.

U tom smislu, izazov pronalaska tradicije nas paradoksalno dovodi nazad u poziciju ne tako daleku od Starove, jer se za klasične spartanske institucije, čak i ako se znatan razvoj desio tokom petog veka, može se tvrditi da nas informišu, kroz element zajedničke racionalnosti, o nerazdvojivim trendovima u arhajskom periodu. Moglo bi se čak i raspravljati o tome da je svesna potraga za prilikama kada su Spartanci bili prisiljeni da izmišljaju nove tradicije u klasičnim vremenima mogla biti upotrebljivana kao pozitivno sredstvo da se definišu obim i granice promena u arhajskom periodu. Dakle, iako je sistematični opis arhajskog spartanskog društva gotovo nemoguć, mi možemo, uverljivo diskutovati o opštim trendovima i osobenostima njenog institucionalnog razvoja. Ranije sam napravio razliku između strukture spartanskog sistema i određenih institucija i praksi kroz koje su one bile izražene; tj. iako nam je poznato nekoliko ključnih elemenata ove strukture koji su nastali tokom 6. i 7. veka p.n.e., korisna rasprava o preciznim uslovima njihove pojave/nastanka je isključena od strane našeg hroničnog stanja neizvesnosti tačne hronologije, a ponekad čak i redosleda najosnovnijih događaja rane spartanske istorije. Stoga je akcenant ovog rada na principima koji su uslovili pojavu tih struktura spartanskog društvenog sistema. Čitava struktura spartanskog sistema se sastojala iz četiri osnovna aspekta.

Državljanstvo

Prvo, vojni sistem po kome je puno državljanstvo prošireno na sve odrasle muške članove zajednice. To državljanstvo podrazumevalo je članstvo udruženja hoplitskih ratnika koji su imali puno radno vreme i koji su kao uslov za članstvo, svakodnevno praktikovali nešto što se u engleskoj terminologiji naziva, “Commensality” (čin obedovanja svih ratnika zajedno u isto vreme u istoj prostoriji) (Mitchell 2005). Oswyn Murray tvrdi da istorijska praksa muškog commensality vuče svoje poreklo u gozbama ratničkih grupa koji su evidentni u Homerovim epovima. Nakon hoplitske reforme, ratničke grupe su u većini polisa bile transformisane u aristokratske grupe koje su većinu svog vremena provodili na raznim gozbama i pijankama u “Symposion-u“.

Određeni autori se ne slažu sa Marejevim stavovima. Za početak ističu, da je nedavno pokazano da učesnici u Homerovim gozbama nisu sačinjanjvali ratničke grupe. Većina ratnika je bila vezana za svoje vođe prvenstveno svojim zakletvama; dakle tzv. povezanost između gozbi i vojnih organizacija je u tom slučaju veoma slaba i pod znakom pitanja. Ako je istina da su u istorijskoj Sparti “Syssitia“ i vojna struktura bile usko povezane to nije nastavak homerske prakse već predstavlja uvod u totalno drugačiji vid strukturisanja vojne organizacije. Homerove gozbe bi pre trebalo izjednačiti sa symposion nego li sa spartanskom syssitia. Massimo Nafissi nedavno je primetio sličnu raznovrsnost društvenih običaja u ranoj arhajskoj Sparti. Delovi pojedinih Alkmanovih pesama, posebno, pružaju nam najraniji književni opis fizičke scene jednog symposion-a, a takođe nam daje indikacije o jednoj vrsti zajedničkog obroka u kojem jedna osoba predstavlja domaćina.

Drugo, ekonomski sistem koji je (barem prvobitno) obezbeđivao svakog građanina minimalnim količinom zemljišta i uz to pratećih robova kao radne snage da mu omogući da ispuni svoje obavezne doprinose u prilozima hrane i da se u potpunosti posveti građanskim i vojnim dužnostima. Treće, politički sistem, koji je objedinjen u takozvanoj “Great Rhetra” koja je masi građana u skupštini davala formalnu ulogu u donošenju odluka, zadržavajući značajan uticaj u rukama kralja i geruzije. Četvrto i poslednje, društveni i obredni sistem; svaki građanin koji nije bio iz redova plemstva bio je na neki način označen u društvu u kom je živeo i tako je bilo od rođenja pa do smrti. Za razliku od života u Atini, postoji vrlo malo dokaza o životu u Sparti. Naše znanje o spartanskim ženama je vrlo oskudno, što se takođe mora priznati i za muškarce. Teško je konstruisati realnu sliku života muškaraca i žena na takvom mestu.

Mnoga trenutna istraživanja posvećena su upravo tome. Međutim, mora se istaći da je slikoviti prikaz života koji su nam Grci dali o sebi često idealizovan, pre nego realan. Tradicionalni hronološki okvir grčke istorije koji obuhvata arhajski (sa. 750- 490), klasični (490-323) i helenistički (323-30) period baziran je na političkim promenama koje su reflektovane u vizuelnu umetnost (Pomeroy 2002). Dok je ova podela odgovarajuća mnogim grčkim polisima (posebno Atini), ona, pak, ne reflektuje neke od značajnijih događaja spartanske istorije.

Obrazovanje i pismenost

Štaviše, uobičajeni okvir ne obuhvata događaje koji su se ticali žena. U modernom svetu, školovanje je obavezno. Međutim, u antičkom periodu roditelji su bili ti koji su bili odgovorni za obrazovanje svoje dece. U Atini to je bilo malo drugačije nego što je u Sparti bilo: dečaci su bili “pod lupom” u uzastopnim periodima života od strane očevog plemena. S druge strane, devojčice nisu imale poseban nadzor koji se ticao njihovog obrazovanja, zato što je skromna, dobro odgojena mlada žena bila skrivena od pogleda javnosti (Pomeroy 2002). Kod kuće su devojke, uz majku i ostale žene u porodici učile veštine koje će koristiti kad odrastu, u dugim haljinama, igrajući se lutkama i malim životinjama i učeći zadatke potrebne za domaćinstvo. Svaka dobro vođena država prihvatala je ulogu nad dečjim obrazovanjem određenim zakonodavstvom.

Obrazovni sistem bio je deo političke organizacije i svaki njegov deo od roditelja, preko učitelja, do učenika bio je društveno konstruisan. Jedino je u Sparti zakon propisao obrazovanje kako za dečake, tako i za devojčice koji je počinjao još u detinjstvu. Sami Spartanci su naravno preduzeli mnoge pedagoške mere, ali poznato je da su oni zvali i strance koji bi podučavali mlade. Pesnici su bili najčešći učitelji. U arhajskoj i klasičnoj Sparti, žene su bile obrazovane da postanu majke kakve Sparti treba, kao što su i dečaci bili obučavani da postanu vojnici kakve je država zahtevala. Obaveze dečaka bile su teže od obaveza devojčica. Njihov obrazovni program koji se sastojao od učenja veština i preživljavajućih tehnika, bio je takmičarskog duha, a oni su često bili ispitivani i proveravani od strane starijih dečaka, kao i od odraslih.

Cilj obrazovnog sistema za devojčice bio je stvoriti majke koje će rađati najbolje ratnike. Budući da se smatralo da će devojčice biti kao i majke, obrazovni sistem je bio tako reći uniforman. Tretman za devojčice, očigledno nije bio tako vremenski preokupiran kao onaj za dečake. Devojke su živele i jele kod kuće sa majkama, tako su one ipak imale određeni nivo privatnosti i slobodno vreme nasuprot dečacima. Pismenost u Grčkoj uopšte, a posebno u Sparti bila je predmet mnogih rasprava. Međutim, generalno se možemo složiti da je pismenost u Sparti bila ograničena na malu elitu, a nedostatak mogućnosti da se čita i piše sprečavao je običnog građanina da se bavi poslovima u vladi. Izvori pokazuju da je pismenost u proseku obuhvatala dvanaest žena naprema sto muškaraca (Pomeroy 2002). Ipak, ne postoji razlog da verujemo da je odnos polova u pismenosti u Sparti bio iskrivljeniji nego bilo gde drugde u Grčkoj.

U Atini na primer, postojao je veliki podsticaj za dečake da uče da čitaju i pišu, budući da su muškarci tamo učestvovali u vlasti, dok to za devojke nije bilo potrebno. Nasuprot tome, u Sparti obrazovanje dečaka bilo je posvećeno vojnim veštinama, a to je ostavljalo malo mesta za slobodne umetnosti. Kao što je pomenuto, Sparta je bila jedini polis gde su žene bile obrazovane i gde je to bilo podržavano od strane javnosti. Obrazovanje devojčice bilo je posve zanimljivo pogotovo uzimajući u obzir to da dečaci nisu bili superiorniji u odnosu na njih, za razliku u Atini, kao što je već spominjano. Naravno pismenost je povezana sa usmenom darovitošću. Sudeći po dokazima, postojale su dve pesnikinje u Sparti, čija imena nisu poznata. Obe od njih verovatno su živele u arhajskom periodu, kada su Sapfo i druge manje poznate pesnikinje imale svoj procvat u drugim delovima Grčkog sveta (Pomeroy 2002). Alkman pominje Megalostratu i opisuje je kao “devu zlatne kose koja uživa u daru Muza”.

Postoji predanje o pesnikinji Kleitagori čije je ime poistovećivano sa skolion-om (pesmom o piću). Ona je takođe pominjana od strane Aristofana. Arhajsi period takođe je dao najmanje jednu ženu filozofa. Chilonis, koja je bila sledbenica Pitagore (Pomeroy 2002). Postoji više dokaza, kako pisanih tako i arheoloških vezanih za atletiku više nego za bilo koji drugi aspekt života spartanskih žena. Štaviše, postoji više dokaza o učestvovanju spartanskih žena u atletskim događajima, nego svih zena u Grckoj uopšte. Mnoge od atletskih aktivnosti i takmičenja bile su povezane sa religijom i posvećene ženskim božanstvima. Spatanske žene nisu bile trenirane za prave borbe, iako su bile angažovane u atletskim takmičenjima, one su ipak imale posebne pripreme.

Plutarh navodi u svojim delima da erotske veze između mlađih i starijih žena nisu bile neuobičajene. Tako da na osnovu njega znamo da je pored i muške, postojala praksa ženske pederastije. Sad da li je ona kod žena imala neku bitniju institucionalnu ulogu, to još uvek ne znamo. Žene u Grčkoj bile su na oskudnom režimu jela. Bile su ili skroz lišene vina ili su pile jako male količine vode. To nas dovodi onda do pitanja kako su onda očekivali da one na svet donose čvrstu i snažnu decu? Po rođenju, spartanska muška deca bila su testirana i pregledana po ustanovljenim standardima od strane starijih muškaraca. Plutarh je naš jedini izvor po pitanju običaja sistematičnog muškog čedomorstva.

Nakon ispitivanja i utvrđivanja eventualnih nedostataka muški potomci su eliminisani pre nego što stignu da stvore potomstvo koje ne bi bilo odgovarajuće. Pitanje koje se najčešće postavlja je da li su i devojčice jednako kao i dečaci bile izložene činu čedomorstva? Do sada nema gotovo sigurnih teorija i ova tema je predmet mnogih rasprava kod raznih autora. Uz poštovanje robova i njihovog uticaja na Spartu, većina savremenih naučnika, pogotovo onih koji pišu na engleskom, veruje da su robovi u najboljem slučaju bili Spartin pomešani blagoslov, ali vrlo verovatnije njena Ahilova peta. Postojala je istrajna spartanska briga po pitanju održavanja sigurne kontrole nad robovima, dok je poznati vojni režim postajao neminovna cena koju je Sparta plaćala za održavanje jedinstvenog profitabilnog sistema ekonomske eksploatacije.

Ove moćne negativne interpretacije bazirane na antičkim izvorima, bile su od velikog uticaja za obrazovanje moderne analize Sparte (Whitby 2003). Negativne interpretacije uticaja robova na Spartu nisu bile istomišljeničke, ali ni predlagači alternativnih pogleda na to ne odišu baš uvek pouzdanošću. Mnogi nemački istoričari, barem oni sa sredine devetnestog veka pa sve do Drugog svetskog rata, nastojali su da se raspravljaju o pogodnijoj slici o Sparti i omalovažavali su uticaj robova na državu. Takav pristup doveo je do mišljenja nekih istoričara koji nisu bili Nemci, ali njihove manifestacije, koje su tokom devetnestog veka odbačene kao proizvod nemačkog buržoaskog istoriografa, na kraju su pohranile izopačeni istorijski konstrukt Hitlerovog Trećeg Rajha. Zatim su postojali pokušaji dovođenja u pitanje postojanja “robovske opasnosti“ istraživanjem učestalosti pobuna i naglašavanjem razlike između mesenskih nacionalista i lakonskih robova. Po tome, borba klasa bila je jedan od bitnih problema spartanskog sistema.

Najskoriji prikaz antičkih mišljenja o robovima, od Jean Ducat, iako građen na istraživanju spartanskog prezira prema robovima, nastojao je da umanji, ili čak marginalizuje, priče o maltretiranju robova i istakne slabosti i distorzije u kritičkoj interpretaciji Sparte (Whitby 2003). Oba ova prilaza Sparti imala su probleme. Naklonjenija interpretacija vodi do veličanja Sparte i otuda možda do tolerisanja autoritarnih praksi. Savremene demokrate dale su prednost Atini kao demokratskoj moći, a tu postoji i nešto vrlo zadovoljavajuće o predstavi Sparte, njenog najvećeg neprijatelja i uništitelja, koja i sama može biti fatalno pogrešna, sa glavnom pobudom njenog ekonomskog sistema, sadržeći ‘crv’ njenog budućeg uništenja i režima stroge discipline i slepe pokornosti posvećene ničemu više od održavanja jednog neprijatnog statusa quo. Ne postoji razlog da pretpostavimo da bi Spartanci prihvatili negativan prikaz njihovog sistema i da su, iako je u određenim okolnostima njihovo ponašanje bacalo tamnu senku koju su pokupili i razradili posmatrači kao što je Tukidid, Spartanci delili takvu interpretaciju njihovog društva.

Robovska radna snaga bila je ta koja je dozvolila postojanje Sparte kao slobodnog grada i, iako su ovi radnici često bili tretirani sa dozom omalovažavanja i prezira, Spartanci nisu smatrali robove nekim problemom koji se ponavlja: robovi su bili pre lakoća i sposobnost, nego nesposobnost, sposobnost koja je omogućila Spartijatama da posvete svoje vreme u takmičenjima za nadmoćnost između građanskog tela i spartanske države tj. da bi posedovali vojnu moć na grčkom kopnu.

Robovi

Takva procena ne treba da vodi do povoljne ili prijatne slike o Sparti, osim ako su ograničena percepcija građanskih pitanja i nemilosrdna efikasnost u vojnim aferama viđene kao poželjni kvaliteti. O poreklu robova bilo je dosta diskutovano u antici, i izvesnost je nemoguća. Herodot je prvi autor koji koristi izraz helot, ali Tyrtaeus-ovo poređenje Mesenjana prema magarcima opterećivanih velikim tovarom koji su pola svojih prihoda davali vlasnicima, ukazuje na to da su Spartanci već imali strog režim eksploatacije, koji je verovatno prihvaćen od strane lakonskih robova, u više nego sličnom načinu kao i kod skoro pokorenih Mesenjana (Whitby 2003). Paralela takođe može biti povučena između spartanskog stava, ili tretmana, prema životinjama i robovima: i jedni i drugi bili su eksploatisani od strane spartanskih građana koji su bili uslovljeni da preziru robove kao životinje.

Prema Tyrtaeus-u ne postoji ništa što ukazuje na to da je takav pristup bio neprirodan ili neljudski i verovatnije je da je to bilo smatrano ekonomskom koristi. U svakom slučaju, ne može se smatrati da su spartanci videli robove kao problem. Herodot je koristio određeni termin ’Mesenjani’ kada je to bilo odgovarajuće, dok je drugde koristio termin ’helot’. Herodotova interpretacija Sparte odgovarajuća je onoj u Ksenofonoj Constitution, a ta teorija varira u odnosu na sliku Sparte koju je predstavio Tukidid. Tukididove reference o robovima u korist pogodnosti mogu biti svrstane u četiri kategorije: 1. Prilike kada su robovi služili u spartanskoj vojsci- sa Brasidom na severu, pod Agisom u Peloponezu 418. i nasilno poslati u Sirakuzu. 2. Ponizni robovi u Posejdonovom hramu i u kontekstu Pausanijevog neuspelog pokušaja revolucije. 3. Velika kriza i robovska pobuna 465- 455. 4. Uticaj atinskog zarobljavanja Pylosa i drugih uporišta na Peloponezu na robove. Što se tiče prve kategorije, nema se mnogo reći o tome. Kada je dolazilo do vojnih kriza Spartanci su mogli naći nekoliko stotina robova kojima su mogli poveriti borbu protiv neprijatelja. Njihove primarne aktivnosti bile su van Peloponeza, koje su možda označavale ograničenost spartanskog poverenja u njih. U drugoj kategoriji, teško je doneti zaključke zbog oskudne slike koju imamo o tzv. poniznim robovima, iako su neki od robova koji su bili oslobođeni posle završetka borbi pod Brasidom ipak ostali tu odakle su dovedeni. Tip robova oslobođenika zvao se neodamodeis. Posle Velike Pobune i Mesenskog rata Spartanci su otkrili značajno unutrašnje oslabljenje koje bi neprijatelji mogli upotrebiti protiv njih. Za Atinjane, ta prilika došla je tokom Peloponeskog rata. Epizoda sa Pylosom i njene posledice obelodanile su Spartin strah, a Spartanci nisu nameravali da to prikriju od svojih neprijatelja Atinjana.

Teško je svrstati Tukididove poglede u kontekst. Od njegovih savremenika, samo je Critias-ova Spartan Constitution relevantna. Robovi nisu bili ništa značajniji u Critias-ovoj analizi nego prosečnim Spartancima. To nas dovodi do Ksenofona. Kao Herodot i Tukidid, i on spominje nekoliko prilika kada su robovi služili u spartanskoj vojsci, uključujući i upis 6000 tokom krize Epaminondine invazije 369. (Whitby 2003). Činilo se da su se robovi borili odano, s obzirom na to da je bilo i drugih grupa koje su bile uzburkane, a koje su čak uključivale i neke Spartijate. Najznačajniji odlomak kod Ksenofona je njegov izveštaj o Cinadon-ovoj zaveri. Cinadon u nameri da pobedi u vrbovanju za svoju zaveru, prikazuje sliku svirepe mržnje ka spartanskoj eliti preko robova, neodamodeis, hypomeiones i perioikoi kojima je rečeno da uživaju u izgledu spartanaca koji jedu sirovo.

Međutim, ključno je zapamtiti to da je Cinadon verovatno preuveličavao mere neprijateljstva. Ksenofon nije smatrao radnu snagu ključnim spartanskim problemom, on pokazuje to kako Spartanci nisu bili pogođeni očiglednim nestašicama, s obzirom na božansku naklonost sporazumu sa njegovim viđenjem moralnog pada u Sparti. Više rasprava nalazimo kod Aristotela, Analiza u Politics, gde Aristotel pokušava da identifikuje što je moguće više grešaka u Spartanskom sistemu, trpi teret kasnog uviđanja. Prema Aristotelu, prva slabost tog sistema bili su upravo robovi, koji su prikazani kao oni koji ’konstantno čekaju u zasedi za njihovu propast’. Ta slika je proširivanje zaključaka o događajima iz 465-455, 420. i takođe, verovatno i 360.

Ti ustanci u Sparti, pružaju osnove za posmatranje. Da se primetiti da Aristotel ženama pruža više pažnje nego robovima u svojim radovima i da su one prikazane u kontekstu štetnog uticaja i u vreme rata, i u vreme mira, što se za robove ne može reći. Kritičan kontekst primedbi treba biti zapamćen. Još jedan presudan Aristotelov odlomak o Spartancima i robovima je informacija koju je očuvao Plutarh o Krypteia: u prilikama kada su efori slali određene mlade ljude, opremljene jedino bodežima i oskudnim životnim namirnicima, danju su ih čuvali prikrivene, ali noću silazili su na puteve i ubijali sve robove na koje naiđu. Odlomak se odnosi i na godišnju objavu rata efora prema robovima.

Nažalost, drugi veoma ograničen dokaz o Krypteia-i obezbeđuje malo rasvetljavanja: Platon tvrdi da je institucija bila tip treninga izdržljivosti i ne pominje ubijanje robova. Krypteia, čiji je centralni aspekt bio ubijanje robova, fascinirala je naučnike zbog svoje šokantne brutalnosti, ali i zbog nejasnosti. Jedini problem je što se dokazi o Krypteia-i ne uklapaju sa antropološkim paralelama: čini se da je bilo naizmeničnih, pre nego godišnjih institucija, ali to nije praktikovano od strane svih Spartanaca, budući da su vlasti slale samo one Spartance koji su smatrani naročito inteligentnim i ne znamo da li su oni koji su slati bili grupisani u određene korpuse. Noćno ubijanje robova nije predstavljeno kao obavezno pogubljenje jednog roba od strane jednog Spartijate, jer su neki od njih ubili mnogo više, dok neki nisu nijednog. Međutim, ta praksa je vremenom nestala kada su Grci postali svesni šta rade.

Ipak, Krypteia igra važnu ulogu u modernoj predstavi Sparte. Poslednja napomena koju Plutarh iznosi kod Aristotela jeste godišnja objava rata efora prema robovima koja je po svoj prilici odbacila ritualno zagađenje koje bi ubistvo donelo. Vreme je da se vratimo na početni problem: konflikt između pozitivne i negativne interpretacije Sparte. Nema sumnje da su robovi bili okrutno eksploatisani. Naklonost ka negativnoj interpretaciji Sparte vidi se u dokazu koji pruža Tukidid: kao inteligentan posmatrač i odlučan istražitelj on je možda utvrdio neke aspekte života u Sparti koji su promakli Herodotu ili Ksenofonu. Sparta je, na kraju krajeva, bila čuvena po svojoj tajanstvenosti i prirodno je da prioritet bude sprečavanje širenja informacija koje su štetile spartanskim interesima, ali Tukididova upornost verovatno je podređenja njenoj zaštiti i otkriva tajnu problema robova.

Ovaj pristup je u velikoj meri podržan od strane Aristotela, koji je kontrolu nad robovima smestio kao prvu na listi spartanskih slabosti i nalazi dokaz u uspesima pobuna. Tukidid i Aristotel podržavaju negativnu interpretaciju. Međutim, njihova mišljenja su formirana u vreme velikih kriza koje su zadesile Spartu, tako da ne moraju biti generalno validna. Stoga, možemo bar razmotriti mogućnost da su Herodot i Ksenofon predstavili Spartu u spartanskim uslovima preciznije. Takva interpretacija prihvatila bi centralisanje eksploatacije robova kao spartanskog načina života, ali je raspravljala o ’borbi klasa’ koja je napredovala u Sparti. Spartanci su verovali da su robovi bili povodljivi, podmitljivi ili uplašeni i disciplinovani. Robovi Mesenjani bili su skloniji pobunama, nego oni u Lakoniji. Tukidid je bio izvrstan istoričar, ali postoje neki nedostaci u njegovoj teoriji spartanskog društva. On zaboravlja da pomene jedno od najvažnijih načela moderne kritike Sparte, naime, efekat koji je strah robova imao na spartansku inostranu aktivnost. Štaviše, ’tajna’ koju je on navodno otkrio nije blisko-čuvana: posle pobune robova 465. godine Spartanci su se javno obratili za pomoć Atini i Peloponeskom savezu. Mora biti prihvaćeno da su robovi u Sparti smatrani poželjnim „artiklom“ od kojeg su želeli više. Spartanski sistem, čija je evolucija, kakvi god da su bili sporovi o različitim fazama, došla kao odgovor na seriju vojnih izazova.

Taj sistem nije stvoren da upravlja robovima, i to je osnovna slabost negativne interpretacije Sparte kojom su nameravali da objasne sve neuobičajenosti o njoj preko jednostavne hipoteze o ’problemu robova’. Sistem je očigledno bio sposoban da bude preusmeren protiv unutrašnjih neprijatelja, ali najveći deo svog postojanja posvetio je jačanju spartanske moći. Spartanska obuka bila je prilično uspešna u sprečavanju Spartanaca da identifikuju robove kao problem: oni su bili superiorni, robovi inferiorni, jedan stav koji se činio naivan, ali nije neverovatan. Verodostojnost je pre istine bila predložena kao najbolji cilj diskusije o Sparti, a i dokazi o robovima sigurno ne dozvoljavaju nešto više od toga. Bačene su dve vidljive senke na antiku. Postojala je namera da se raspravlja o tome da, bez obzira na atrakciju pojma Sparte koja se uzdiže sopstvenim robovskim pobunama, postoje slabosti u dokazima koje će prepoznati oni koji nastave da budu povučeni ovom interpretacijom (Whitby 2003). Svi ovi različiti elementi mogli su imati različito poreklo i vreme razvoja, ali sa druge strane oni ipak dele neke bitne zajedničke karakteristike. Svaki je stvoren kroz transformaciju postojećih grupa institucija. Borbene grupe, muški sommensality i eksploatacija robovske radne snage su prethodili njihovom proširenju na celu zajednicu, kao sto su i kraljeva vladavina, geruzija i skupština već postojali pre proglašenja Great Rhetra. Svaki element, štaviše, bio je produkt svesnog dizajna. Ovo je očigledno u slučaju Great Rhetra, ali je sa druge strane jednako tačno i za vojni i za ekonomski sistem. Pomak u uključivanju svih spartanaca u redove elitnih ratnika, ogleda se u nameri da se dovoljnim gazdinstvima (zemljišnim posedima) obezbede oni siromašniji među njima, što znači da je to morala biti neka svesnija odluka. Iako socijalni i ritualni sistem očigledno nije bio stvoren u potpunosti u jednom naletu i nastavio da se razvija tokom vekova, čin kombinovanja starosnih klasa, kao i drugih elemenata u obavezan način života ne bi se mogao desiti bez pronicljivog planiranja. Na primer u poeziji Tyrtaios možemo uvideti eksplicitne pokušaje predlaganja nove etike koja se odnosi na značaj falange za život zajednice i njenog opšteg dobra.

Element dizajna, međutim, ne bi trebalo da prikriva činjenicu da su ove promene koncipirane u kontekstu sukoba. Prema Aristotelu, savremeni dokaz Tyrtaios-ove pesme Eunomia, svedočio je tome da su “neki ljudi bili tako teško pritisnuti ratom da su tražili preraspodelu zemlje”. I, ako išta vredi, ideja konflikta je takođe prisutna u izvorima iz petog veka pre nove ere. Herodot smešta period transformacija spartanskih institucija u period “Kakonomia”(period bezakonja koji je po Herodotu postojao pre Likurgovih zakona); dok sa druge strane Tukidid se prema tome odnosi kao da je u pitanju najduži poznati period razdora/sukoba i nesloge (ali se slaže sa Herodotom da nakon Likurgovih zakona nastupa period “Eunomia“). To nas navodi na zaključak da su promene u spartanskom društvu nastavljene pre nekom vrstom dogovora (nego li nekom revolucijom) i da su morali postojati određeni kompromisi kojima su te promene bile ograničene. To možemo videti u Great Rhetra kroz koju su geruzija i kraljevi zadržali važna ovlašćenja. Odnosno, to pre svega možemo videti u odredbi za vlasništvo nad imovinom i zemljištem pod zakupom. Siromašniji spartijati verovatno su dobijali dovoljan minimum zemljišta potrebnu za život, ali nije bilo neke uopštenije preraspodele.

Bogati građani zadržali su svoje velike posede, a karakter zemljoposedništva zadržalo je tipičan grčki model privatnog poseda i deljivog nasleđa. Kompromis je takođe očigledan na nivou kulture. Alkmanove poeme sa kraja sedmog veka često su interpretirane kao dokaz razvoja kulturnog “aristokratskog” načina života. Veliko povećanje u broju posvećenosti jeftinijim, popularnim predmetima (kao sto su olovne figurine) na spartanskim svetilištima krajem kasnog sedmog i ranog osmog veka pre nove ere, nije dovelo ni do kakvog značajnog pada u kvalitetu i kvantitetu od nekih skupljih vidova posvećenosti. Ovi znakovi kompromisa povezuju nas sa ranijim zapažanjima o tome da je spartansko društvo u celini postiglo viši nivo ukupne povezanosti sa daljim promenama u narednim vekovima. Međutim, u nekim sferama ostali su veliki nedostaci: sfera zemljišnih zakupa bila je dovedena pod direktnu kontrolu države zajedno sa jednakim, neotuđivim “Kleroi” sve do kasnog trećeg veka pre nove ere. Tokom klasičnog i arhajskog perioda privatna gazdinstva obrađivana su od strane čvrsto ukorenjenih robova kojima je upravljala država.

Ova posmatranja su do pitanja o odnosima između institucija karakterističnim za Spartin novi društveni sistem i o tvrdnjama da je uporediv sa ranijim institucijama. Ovo pitanje je dugo bila zona popriličnih rasprava, pošto je oduvek postojala snažna tendencija da se spartanske istorijske institucije predstavljaju kao neke vrste “preživaka” iz ranijih perioda, u smislu da su mnogo više primitivnija/arhaičnija i da su u mnogo manjoj meri produkt promena (kao što je to slučaj u drugim polisima). Stephen Hodkinson, još jedan autora koji su se bavili arhajskom Spartom, smatra da bi ovakve pristupe trebalo odbaciti i on u nekim od svojih radova pokreće pitanje tj. problem starosnih grupa (Mitchell 2005). Robert Salares je u svojoj nedavnoj studiji izneo tezu da je stanovništvo (koje on interpretira kao društvo starosnih klasa stare Grčke) u grčkim polisima bilo pod jakim uticajem razvoja samog grada.

U Sparti kaže on: „...uticaj je bio relativno jak, sa praksama kao što su wife-sharing i kaznama protiv samačkog života, koji vodi poreklo od pre klasičnog perioda zbog manjka muške radne snage...“. Iz ovoga se može zaključiti da vodi poreklo iz ranijeg perioda kao deo potrebe određenih starosnih grupa. Wife-sharing je nastao kao kolektivni dogovor, koji je omogućavao neoženjenim mladićima da imaju žene svojih vršnjaka. Hodkinson odbacuje ovakve argumente i kaže: „Čak iako bismo prihvatili ove argumente onda bi to za posledicu imalo tvrdnju da je rana Sparta nekada bilo egalitarno društvo sa jedinstvenim društvom starosnih grupa koje ignoriše razlike društvenih pritisaka i državnih kazni“. U praksi je to međutim bilo malo drugačij, sama forma Spartinih istorijskih zajednica starosnih grupa je bila produkt preobražaja spartanskog društva. Budući da prave (izvorne) starosne grupe uglavnom deluju u “Acephalous“ društvima (društva bez hijerarhije) u kojima se oni sami ponašaju kao samoupravljajući entiteti, koji sami uspostavljaju svoje sopstvene norme ponašanja. Zaista starosti je data striktno ograničena uloga kao element organizacije, koja je uglavnom aktivna za vreme mladosti spartijata, dok u toku starenja postaje oslabljena do tačke beznačajnosti i zamenjena drugim elementom organizacije – vojsci. Veoma važnu ulogu u arhajskoj Sparti imala je i institucija pederastije koja je tokom svog razvoja prošla kroz bitne promene. Brojni autori tvrde da je praksa pederastije u Grčkoj vuče svoje korene iz sistema inicijacije koji su bili deo Indoevropske baštine praistorijske Grčke. Dok je proces inicijacije nestao u većini grčkih gradova u istorijskom periodu, u Sparti je ta veza između pederastije i inicijacije ostala veoma jaka u kontekstu vaspitanja, u kojoj je pederastiji data institucionalna uloga.

Ali sa druge strane već spomenuti Tyrtaios je u nekim svojim pesmama, koji se tiču atraktivnih kvaliteta omladine, nijednom nije spomenuo homoseksualne nagone, već naprotiv ističe naklonjenost ženskom polu. Postoje veoma jaki razlozi da se tvrdi da je otvorena muška pederastija bio produkt godina oko 600. VS paralelno sa usponom seksualnog fenomena atletskog agon-a, gymnasion-a, symposion-a i palaistra-e. U samoj Sparti postoje indikacije o vezi između pederastije i symposion-a na osnovu Alkmanove poezije (Mitchell 2005, Percy 1998). Promene se takođe mogu videti i u drugim oblastima, kao npr. u “Krypteia“. Razni autori su složni u tome da je ono prvobitno predstavljao tipičan inicijalni obred u kome su mladi muškarci bili povremeno slati u divljinu; ako je ovo viđenje tačno onda ono jednostavno ističe opseg svoje istorijske transformacije.

Do četvrtog veka pre nove ere, kao što je Edmond Levy skoro pokazao, on se podelio u dve različite (mada verovatno sekvencijalne) institucije koji je podrazumevao duži period potajnog skrivanja i izdržljivosti (deo u kome možda nije učestvovala sva omladina), kao i kraći perid koji je podrazumevao vojničke operacije (sprovođenih od strane odabrane elite). Slično tome, pretpostavljeni konzervativizam lakonskog dijalekta, ranije smatranog “fosilnim preživkom drevnih dorskih dijaletskih osnova” uzrokovanog izolacijom regije, nedavno je reinterpretiran kao produkt svesne politike uključujući i namerno zadržavanje arhaizama (kombinovanih sa nekoliko neuobičajenih inovacija) da afirmiše lakonsku posebnost i spartanski istinski dorski identitet. Transformacije su evidentne i u slučaju dvojnog kraljevstva, od čijih se naslednih nosilaca očekivalo da ljubomorno čuvaju svoje privilegije. U svom članku Finley je iskazao svoje neslaganje sa opštim tendencijama da se kraljeva ovlašćenja vide kao ostaci iz Homerovih vremena, iznoseći hipotezu da su oni pre bili proizvod arhajskog razvoja.

Još skorije, Pierre Carlier-ova detaljna studija sugeriše da je Finley pomalo preterao u svom slučaju: zvanična lista privilegija spartanskih kraljeva prikazuje tako precizne paralele u rečniku i sadržaju sa Homerskim kraljevima tako da označi nasleđe prošlih privilegija. Carlier se ipak slaže sa Finlijevim argumenatima da je funkcija i uloga Homerovih i Spartanskih kraljeva bila toliko različita, da je govoriti o “opstanku” nepotrebno; njegova studija takođe nam otkriva dosta informacija i podataka iz kojih možemo videti da je kraljevska moć znatno smanjena. Još jedna u nizu promena koje su se desile u arhajskom periodu vezana je za dramatičan uspon eforata koja ili nije postojala ili nije bila značajna za vreme Great Rhetra, ali koja igra vidljivu ulogu od sredine 6. veka p.n.e.