„Upravljanje“ Internetom

Čak i na osnovu poznavanja bazičnih načina za korišćenje Interneta lako se mogu uvideti neke osobenosti ove „mreže mreža“:

• sistem nije centralizovan, već je sve u krajevima - računarima: kako god da menjaš strukturu i svojstva mreže, informacija će na kraju ipak stići do odredišnog računara kroz bilo koji niz čvorova u nekoj od gotovo bezbroj kombinacija;
• informacija na Internetu je neuništiva i ponovo upotrebljiva: jednom kada neka informacija „ode“ put Interneta, budite sigurni da je kopija sačunavana na bar nekom od velikog broj čvorova (servera) kroz koje je prošla.

U priči koja sledi o „upravljanju Internetom“, što je nesretni prevod originalnog „Internet Governance“ izraza, vredi se zapitati zašto ga treba regulisati, te definisati šta su problemi i izazovi. (tekst je inspirsan booklet-om „Internet Governance“ (Jovan Kurbalija i Eduardo Gelbstein) koji je izvorno objavljen na engleskom (2005) i preveden na 6 jezika).

Zašto?

Prosto pitanje „zašto treba regulisati Internet?“ nameće još prostiji odgovor: „zbog njegovog značaja“. Od perioda Internet zajednice gde je to bio samo medij za razmenu ideja za ograničen broj i soj ljudi, Internet je pretpeo mnoge slavne i neslavne momente, te se sada našao u situaciji da doslovce bude osnova savremenog društva, a pre svega savremenog poslovanja. Milijarde dolara obrta elektronskog poslovanja i bankarstva dovoljan su razlog da se više ništa ne sme prepuštati slučaju, a da ne pominjemo sve veću moć komunikacija i informacija u modernom društvu. Činjenice same govore: Internet koristi preko 1.2 milijardi ljudi širom sveta, sa porastom od 2000. do 2007. u rasponu od 120% u Severnoj Americi, 875% u Africi i preko 920% na Bliskom Istoku (detaljnija statistika, bazirana na relevantnim svetskim izvorima, dostupna je na linku). Procenjeni obrt elektronskog poslovanja je oko 150 milijardi dolara, sa tendencijom velikog rasta; samo Holanđani su u 2006. potrošili preko 2.8 milijardi evra na online kupovinu! (izvor)

www.diplomacy.edu/diplo/calendar2004/

„Zašto bi popravljali ono što savršeno radi?“, često je pitanje na koje sledi kontrapitanje: „a da li baš zaista sve radi?“: milioni spamova svakodnevno zakrčuju saobraćaj, sajberkriminal nezaustavljivo cveta, dečju pornografiju je nemoguće suzbiti, slobode govora nema baš na svim meridijanima Interneta, baš kao ni privatnosti, broj dostupnih IP adresa odnosno brojeva nikako nije dovoljan ni za trenutne potrebe a kamoli za projektovani i očekivani razvoj, digitalni jaz između razvijenih i nerazvijenih je sve veći, a ekonomski model provajdinga je sve samo ne fer prema nerazvijenima... Nije sve tako crno, naprotiv, ali problema ipak ima, i neko se mora organizovano suočiti sa njima.

Veliki problem Interneta je njegova osobina globalnog. Tako, zakonske mere na jednom delu kugle ni najmanje ne mogu da spreče gomile spama koje u taj kraj stižu sa sasvim drugog kraja sveta gde čizma sajber zakona nije kročila. Ni lokalna tehnička rešenja nisu svemoguća, a uz to su i prilično skupa. Jasno je dakle da je potrebna globalna uigrana akcija i što širi konsenzus o saradnji svih zainteresovanih učesnika.

Internet je postao globalno javno dobro od ogromnog značaja za čovečansvo, poput mora i okena ili svemira. Tako se mora i tretirati, uz regulisanje koje onemogućava zloupotrebe a ostavlja dovoljno prostora za slobodu i kreativnost.

Šta?

Na pitanje „šta treba regulisati?“ inžinjeri će odgovor bazirati na usaglašavanju standarda i kontroli DNS baza, uvođenju IPv6 modela IP adresa i sigurnosti bazičnih 13 servera. Iako je ovo viđenje problema upravljanja Internetom svakako ispravno, čini se da je potrebno mnogo šire gledište jer je uticaj Interneta na društvo daleko širi. Pravnici bi se zato založili za regulaciju sajberkriminala i spama, ali i za zaštitu intelektualne svojine i privatnosti, a ekonomisti bi pod upravljanje Internetom neminovno uključili regulativu elektronske trgovine i bankarstva i problematiku zaštite digitalnog potpisa...

Jedna od dobro prihvaćenih i konceptualno jasnih kategorizacija problematike jeste podela na 5 oblasti koju koristi DiploFoundation.

1) Infrastruktura Interneta i standardi

Uže shvatanje upravljanja Internetom obuhvata samo ovu oblast, odnosno tri sloja standardizacije od važnosti:

i) telekom infrastruktura: na dnu strukture su sami mediji prenosnici paketa informacija i prateća oprema, te je važna regulacija prava i obaveza kao i korišćenih standarda

ii) tehnicki standardi: kako se ceo Internet zasniva na prosleđivanju digitalnih paketa sa informacijama, neophodno je precizno usaglasiti jezik, odnosno protokole, kojim uređaji međusobno komuniciraju (TCP/IP komunikacioni protokol, DNS sistem prevođenja čitljivih adresa u IP brojeve, IP numeracija i raspodela...)

iii) standardi aplikacija: na vrhu je sloj aplikacija koji uspostavlja vezu između mašine i korisnika, i čini Informaciju korisnom (HTML jezik, XML kodovanje...)

Nešto šire shvatanje upravljanja Internetom raščlanjuje ove slojeve i uvodi još niz značajnih tehničkih pitanja.

Telekom infrastruktura

Obuhvata standardizaciju korišćenih prenosnih medija (ovo se najvećim delom odnosi na bežične komunikacije, jer je su frekvencije koje ih određuju ograničen resurs, za razliku od kablova bilo koje vrste kojih može biti onoliko koliko ima sredstava.) i uređaja, ekonomske i tehničke pristupe liberalizaciji tržišta telekomunikacionih usluga, problematiku „poslednje milje“ odnosno povezivanja nedostpunih korisnika na najlakši način, uvođenje IXP (Internet eXchange Points) regionalnih Internet konekcija kako se lokalni saobraćaj ne bi bespotrebno kretao međunarodnim ili međuregionalnim putevima...

Transport Control Protocol/Internet Protocol (TCP/IP)

TCP/IP je protokol koji je u osnovi Interneta i modernih komunikacija, a bazira se na seckanju informacije na segmente i pakovanju segmenata u neku vrstu digitalnih koverata sa naznačenim pošiljaocem i odrednicom, kao i numeracijom segmenta. Na taj način postaje nebitno kojim će putem paket stići kroz mrežu na odredište - odredišni računar će sam sklopiti početnu informaciju iz sakupljenih paketa. TCP/IP komunikacioni protokol je zaslužan za potpunu decentralizovanost mreže, zbog čega je moguće mrežu unapređivati razvojem i izmenom krajnjih tačaka - korisničkih tehnologija - a ne celokupne već postojeće mreže.

Bitan segment TCP/IP protokola jesu IP adrese, odnosno jednoznačni brojevi dodeljeni svakom javnom korisniku. Dodela IP adresa je zapravo jedan od izvora prihoda na Internetu, jer se posedovanje IP adrese plaća provajderima, koji segmente adresa otkupljuju od Regionalnih Internet Registara (RIR).

Postojeća verzija IP adresa od 4 segmenta od po 8 bita zadovoljavala je nekadašnje potrebe Interneta, ali je danas deficit IP adresa više nego izražen i problematičan. Prelazna rešenja poput NAT protokola koji omogućava skrivanje više računara iza jedne IP adrese mogu biti samo privremena, pa bi uvođenje IPv6 adresa sa 6 segmenata od po 8 bita bilo pravo dugotrajno rešenje koje nudi preko 4,3·1020 adresa. No, iako tehnički prelezak sa starog na novi sistem nije previše zahtevan, postoji izvesan otpor velikih provajdera implementaciji, a raznorazni izgovori ostavljaju ogoljenu činjenicu da je svaki deficit finansijski isplativ ako se zloupotrebi...

Domain Name System (DNS)

Bilo bi prilično zanovetno pamtiti broj Google servera svaki put kad se on poziva. Radi lakšeg korišćenja uveden je DNS sistem intuitivnih imena poput www.google.com, kao i posebne mašine - DNS serveri - sa zadatkom da svaki naš poziv putem imena prevede u IP broj koji stoji iza tog imena.

DNS adrese sastoje se od nekoliko segmenata, od kojih je najbitniji onaj poslednji, koji se naziva Top Level Domain (TLD) i nalazi se u dva oblika:

A] Generički (gTLD): trenutno su u igri .com, .edu, .gov, .mil, .org, .net, .int, .biz, .info, .name, .pro, .museum, .aero i drugi, a lista se proširuje više puta godišnje.

B] Country Code (ccTLD): kodovi zemalja koji su istovetni međunarodno priznatim kodovima, poput .yu, .uk, .cn i slično.

Adrese na pojedinim domenima se prodaju, a pravo prodaje i raspodele gTLD imaju kompanije i organizacije sa kojima ICANN (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers, centralna institucija za tehničko upravljanje Internetom), kao ovlašćeno telo od strane Ministarstva trgovine SAD, potpiše ugovor o saradnji. Lista dozvoljenih ccTLD određuje se po jasnim pravilima u okviru nekolikih internacionalnih komiteta ICANN, ali je sama nadležnost nad izdavanjem ovih adresa pod pojedinim državnim domenima na najluđim mogućim pozicijama (što je posledica njihove akreditacije u danima nerazvijenog Interneta): od akademskih institucija, privatnih kompanija ili čak pojedinaca do centara u susednim državama ili je čak ponegde u nepoznatim rukama.

Oko proširivanja liste gTLD se, opet, vodi široka polemika u i van ICANN: da li uvoditi .xxx, .kids i slične domene, kako zaštititi trademark velikih korporacija u slučaju uvećanja liste gTLD, i slično.

Bazični (Root) Serveri

Lista postojećih TLD i njihova veza sa određenim IP adresama postoji u 13 istovetnih kopija na takozvanim Root Zone serverima. Teoretski gledano, u slučaju disfunkcije ovih servera, Internet bi stao. No, tehnički gledano, sistem je mnogo bezbedniji jer se baza periodično replicira na još 80 takozvanih Anycast servera širom sveta. Pa ipak, sama root zone osobina i značaj ovih 13 servera izazivaju velike političke i tehniče polemike od kada je Interneta. Naime, izmene u root zone fajlu vrše se, nakon zahteva ICANN i odobrenja Ministarstva trgovine SAD, od strane američke korporacije Verisign. Glavni Master Root Zone Server na kome se vrše izmene nalazi se, kao i još 9 drugih servera, u Americi. Teorijska mogućnost da Amerika samostalno izmeni root zone fajl brine mnoge države, te su učestali zahtevi za internacionalizacijom ovog sistema i procedure.

Internet Service Providers (ISPs)

Internet do krajnjih korisnika stiže preko lokalnih Internet provajdera, koji su pak povezani na veće lokalne a ovi na još veće regionalne provajdere. Provajderi naplaćuju korišćenje IP adresa, DNS adresa (odnosno adresa na određenim domenima), kao i protok podataka kroz njihovu mrežu. Kako liberalizacija telekomunikacionog tržišta utiče na razvoj ISP, koja su prava, obaveze i odgovornosti ISP vezano za kontrolu sadržaja ali i zaštitu privatnosti svojih korisnika, da li ISP smeju samostalno da formiraju cene usluga... samo su neka od bitnih pitanja vazana za ove važne čvorove mreže.

www.diplomacy.edu/diplo/calendar2004/

Internet Bandwidth Providers (IBPs)

ISP predstavljaju treći stepen u hijerarhiji provajdinga, poznat kao Tier 3. Iznad njih nalazi se stepen regionalnih i državnih provajdera, poznat kao Tier 2. Na samom vrhu su najveće kompanije, Tier 1, koje zapravo drže samu kičmu Interneta jer su u ovoj kategoriji najveći telekomunikacioni operateri koji poseduju većinu telekomunikacione infrastrukture. Sama vrhunska pozicija Tier 1 provajdera i mogućnost da utiču na veliki broj korisnika Interneta daje ovakvim IBP izuzetnu moć i monopol, koji se neretko zloupotrebljava jednostranim akcijama prema manjim provajderima ili manipulacijom cenama i uslugama, pa i ugrožavanjem bazične neutralnosti Interneta i jednakosti za sve.

Ekonomski model Internet povezanosti

Ko zapravo plaća Internet? Paradoksalno je da najnerazvijenije zemlje imaju najveću cenu Interneta, jer moraju da pokriju nekoliko slojeva „ugradnje“ lokalnih, regionalnih te potom svetskih provajdera. Nedostatak razvijene infrastrukture i regionalnih IXP čvorišta takođe podiže cenu Interneta u nerazvijenim delovima sveta. Postojeći ekonomski model Interneta stoga je izuzetno vruća tema o kojoj se naveliko diskutuje širom sveta.

Veb standardi

World Wide Web predstavlja jednu od sigurno najpoznatijih formi korišćenja Interneta. Razvoj www platforme i sinhronizacija novih softverskih dostignuća u ovom segmentu je od izuzetne važnosti.

Open Source

Pitanje „štaje u kutiji?“ najčešće je upućivano Microsoft korporaciji zbog kompajliranog sofvera koji ne omogućava uvid u sam softverski kôd. Takođe, kompajlirani programi ne omogućavaju izmene i prilagođavanje paketa korisničkim potrebama. Pojavom Open Source programa odnosno otvorenog koda Internet je dobio gotovo besplatna prilagodljiva rešenja koja su najčešće viđena kao alternativa skupom licenciranom softveru. Otvoreni kôd predstavlja jak oslonac razvoju Interneta u nerazvijenim zemljama, i bolan „prst u oko“ nekim velikim svetskim korporacijama.

Konvergencija tehnologija

Opšti je tehnološki trend konvergencije raznoraznih uređaja i sistema kako bi skoro sva tehnika bila međusobno kompatibilna i mogla komunicirati i „sarađivati“. Kovergencija se može opisati integracijom Internet, telekomunikacionih i multimedijalnih servisa, a primeri su vidljivi u sve većem broju multifunkcionalnih mobilnih uređaja koji funkciju komunikacija baziraju na IP (VoIP je skraćenica za Voice over IP servise koji omogućavaju prenos glasa u vidu digitalnih paketa kroz postojeće IP mreže. VoIP, zbog svoje konvergencije i znatno niže cene u odnosu na konvencionalnu telefoniju, uzima primat i postaje vruća tema telekomunikacionih diskusija danas.), a uspešno integrišu kamere i muzičke plejere, kao i televiziju (HDTV), uz mogućnost kablovskog i bežičnog povezivanja sa brojnim drugim uređajima u okolini.

Sigurnost

Presretanje podataka, virusi, spyware, krađa identiteta, lažno predstavljanje, sajber-kriminal i sajber-terorizam... Termini koji možda i najbolje opisuju probleme oko kojih se cela Internet zajednica može najlakše ujediniti.

Enkripcija podataka

Enkripcija ili šifrovanje podataka predstavlja način zaštite komunikacija i podataka, ali u isto vreme i pretnju sajber-terorizmom zbog nemogućnosti državnih organa da prate elektronski saobraćaj po potrebi. Veliki broj dostupnih softverskih paketa za ličnu enkripciju trn je u oku Vladama zemalja, koje teže da omoguće praćenje željenih komunikacija po potrebi, ali i nailaze na veliki otpor nevladinog sektora.

Spam

Neželjena pošta ili spam je nusprodukt Interneta sa kojim se svakodnevno sreće skoro svaki korisnik Interneta. Sem ugrožavanja privatnosti i uzimanja dragocenog radnog vremena i prostora u Inbox-u korisnika, spam zapravo čini i mnogo vežu štetu: ogroman broj spam poruka zagušuje svetsku mrežu i čini nepotreban protok koji plaćaju baš oni koji ovakve poruke najmanje žele. S obzirom da spam dolazi sa najrazličitijih lokacija, količina spama koje primaju razvijene i nerazvijene zemlje se ne razlikuje, ali je zato cena koju zbog spama plaćaju zemlje u razvoju veća i zbog generalno veće cene Interneta ali i zbog nižeg standarda i platežne moći.

Spam je možda najbolji primer globalnog problema na Internetu, jer se ne može rešiti lokalnom legislativom usled nemogućnosti primene mera na servere i pojedince u drugim zemljama. Takođe, tehničko rešenje u vidu softverskih filtera na korisničkom nivou može donekle pomoći u otklanjanju stresa, ali spam i dalje nastavlja da kruži i proizvodi troškove.

2) Internet Pravo

www.diplomacy.edu/diplo/calendar2004/

Iako su destruktivne pojave na Internetu vrlo nalik poznatim prestupima u pravom svetu, problem globalnog velika je prepreka za jednostavnu primenu postojećeg zakonodavstva na Internet. Čak i postojanje dobrih i usklađenih zakona u većini zemalja sveta, a što je trenutno daleko od istine, ne bi potpuno rešilo problem jer se putem Interneta kriminal može vršiti i iz sasvim udaljene zemlje koja nema uređene pravne okvire. Mogućnost lociranja, hvatanja, procesuiranja i osuđivanja prestupnika je relativno mala, pa je i sajber-kriminal na dosta visokom nivou.

Pravni mehanizmi

Internet je previše kompleksna tvorevina da bi se bilo koji pojedinačan pristup uspešno primenio. Stoga je potrebna kombinacija postojećih i novih, specifičnih, mehanizama: zakonodavstvo, društvene norme, tehnička i društvena samoregulacija, sudska nadležnost, međunarodna regulativa i drugo.

Jurizdikcija i arbitracija

Koji sud je nadležan? Regulativa koje zemlje se primenjuje? Kako primeniti sudske odluke? Pitanje jurizdikcije nad Internet prestupima zahteva što brže definisanje, a mora se bazirati na već postojećim mehanizmima poput državne jurizdikcije nad svojom teritorijom, građanima i slučajevima koji utiču na njih, u kombinaciji sa specifičnostima sajber-prostora.

Arbitracija je vrlo čest oblik bržeg rešavanja međusobnih sporova u poslovnom svetu, pa je poželjna i česta i na Internetu.

Intelektualna svojina (trademarks, copyright, patenti)

Jedna od najkompleksnijih i najbitnijih oblasti upravljanja Internetom jeste zaštita ideja i znanja. Protok informacija Internetom je tehnički potpuno slobodan, a digitalne informacije se jednostavno umnožavaju i distribuiraju. Predstavnici poslovnog sektora, pre svega softverska industrija i industrija zabave, na sve načine teže da osiguraju svoja prava na zaštitu intelektualne svojine - kroz tehnološke inovacije (tehničke zaštite medija i fajlova), pravnu regulativu, ali i diplomatske i političke uticaje pre svega na zemlje u razvoju gde zakonodavstvo nije na zadovoljavajućem stepenu razvoja.

Sajber-kriminal

Potrebno je jasno definisati koje se radnje svrstavaju u sajber-kriminal, koji dokazi se mogu upotrebljavati, kako locirati i procesuirati prestupnike...

Digitalni potpis

Postojanje jedinstvenog i zaštićenog digitalnog potpisa glavni je preduslov za dobru autentikaciju korisnika Interneta, što je od velikog značaja pre svega za elektronsko poštovanje, ali i zakonodavstvo.

Prava radnika

Internet je doveo do novih radnih mesta koja, zbog svog profila, odstupaju od konvencionalnih odlika tipa radnog vremena, opisa posla, stresa, kontrole radnika i drugo.

Privatnost i zaštita podataka

Jedna od najkontroverznijih tema kojom se naširoko bave brojne nevladine organizacije, traži kompromis između sigurnosti, pre svega državne, i osnovnog ljudskog prava na privatnost. Gde je granica državne kontrole ličnih prepiski, da li šefovi imaju pravo da kontrolišu kompletan sadržaj na disku radnika, da li Internet provajderi i onlajn prodavnice imaju pravo/obavezu da čuvaju spiskove kupaca i kupljenih artikala, kome su dužni da ih pokažu i u kojim situacijama...

3) e-Ekonomija

Elektronsko poslovanje i finansijski obrt u najvećoj meri je podiglo značaj Interneta u protekloj deceniji. Previše fleksibilno uređenje može dovesti do zloupotreba i prevara, a previše rigidno uređenje može nepotrebno opteretiti male kompanije u razvoju i sprečiti pozitivnu promociju elektronskog poslovanja.

Elektronsko poslovanje

Onlajn knižare poput Amazon.com, naručivanje svih vrsta artikala, od igle do lokomotive, kupovina karata za koncerte i utakmice putem Interneta predstavljaju popuno novo tržište roba i usluga u kome postojeća regulativa nije uvek primenljiva.

Zaštita prava potrošača

Prava potrošača obuhvataju ne samo zaštitu privatnosti i ličnih podataka već i prava na reklamacije, pa i tužbe, protiv nesavesnih prodavaca koji su najčešće miljama daleko, zaštićeni brojnim državnim granicama.

Porezi i carine

Kome Amazon.com treba da plaća poreze, ako ima kupce sa svih meridijana? Za koje proizvode i na kojim meridijanima je potrebno plaćati carinu, i kome se ta carina plaća? Kako sprečiti zloupotrebu i kako procesuirati prestupnike?

Elektronsko plaćanje: e-bankarstvo i e-novac

Novac sve više postaje virtuelan, kartice i čipovi obavljaju plaćanje, te se transakcije prate kroz bankarske logove i digitalne podatke. Pronevere su više nego moguće ako jasan sistem kontrole i odgovornosti nije prisutan.

4) Razvoj

www.diplomacy.edu/diplo/calendar2004/

Razvoj, a pre svega digitalni jaz, jedna je od najčešćih tema svih konferencija i samita vezanih za Internet.

Digitalni jaz

Pojam digitalnog jaza najčešće se povezuje za razliku između tehnološki naprednog „zapada“ ili „severa“ i nerazvijenog „istoka“ ili „juga“. Ovakvo shvatanje problema je vrlo uprošćeno i nezadovoljavajuće, jer se svodi na puku geografiju. Digitalni jaz, zapravo, jednako postoji i u okviru jedne zemlje - razvijene ili nerazvijene, između slojeva društva, populacije različitih uzrasta, između polova, kao i među raznim profesijama...

Možda je zato bolje definisati digitalni jaz kao razliku između onih koji imaju i onih koji nemaju, ali ne samo mogućnost da koriste informaciono-komunikacione tehnologije (IKT) nego i svest o značaju IKT za društvo i njih same. Problem u nedostatku svesti o potencijalima IKT i mogućoj koristi za svakog građanina je globalan, ali je ipak izraženiji u zemljama u razvoju gde postoje realno ili samo naizgled primarnije brige.

Uloga IKT i Interneta u nekomercijalnim delatnostima, poput obrazovanja, zdravstva ili pukog informisanja, nije dovoljno popularizovana pa „običan svet“ nove tehnologije doživljava kao čist luksuz. Pride, nemogućnost da se priušte i najosnovniji paketi u nerazvijenim zemljama dodatno produbljuju postojeći jaz: nerazvijena infrastruktura, nedostatak kompjutera za nekomercijalne potrebe, besmisleno veliki troškovi krajnjeg Interneta za korisnike zemalja u razvoju...

Sveopšta dostupnost (smeli prevod termina Universal Access)

Vrlo je često korišćenje ovog pojma u preambulama brojnih međunarodnih dokumenata, ali je investiranje razvijenih zemalja u realizaciju ovog milenijumskog cilja u Internet sferi minimalno. smernica za strategiju razvoja društva, kao šro je to bilo u SAD.

Strategije za premošćenje digitalnog jaza

Postoji više dobrih pristupa koji se, na žalost, retko sprovode u praksi. Pomenimo samo osnovne:

a) Razvoj telekomunikacione i Internet infrastrukture - investicije u istraživanja i korišćenje novih tehnologija, pre svega bežičnog povezivanja na velike daljine, kao i finansijka podrška širenju postojeće kablovske infrastrukture

b) Regulisanje tržišta telekomunikacija - demonopolizacija telekomunikacionog tržišta i komercijalno otvaranje za konkurenciju uz prateću regulativu

c) Finansijska podrška - direktne donacije u sektorima koji neće doneti profit, pre svega u vidu nabavke velikog broja računara i mrežnih uređaja za krajnje korisnike, škole, bolnice i druge neprofitne ustanove

d) Društveni aspekt - podizanje nivoa svesti o značaju Interneta i pratećih tehnologija i edukacija širih grupa stanovništva kako da koristi IKT
e) Redukcija spama - rešavanje globalnog problema spama te smanjenje neželjenog saobraćaja

5) Društvene i kulturne pojave

www.diplomacy.edu/diplo/calendar2004/

Ova kategorija često je zanemarena u moru drugih naizgled značajnijih tema poput prava ili ekonomije. Zaboravlja se, međutim, da je Internet svojom pojavom i razvojem drastično izmenio samo društvo, navike i odlike - lokalni jezici bivaju zamenjeni gotovo isključivo engleskim, nova radna mesta sa najneverovatnijim karakteristikama se otvaraju, deca uče kroz igrice, koncept privatnosti se radikalno menja kroz hiljade ličnih stranica dostupnih svetu, informacija postaje besplatna i svima dostupna u vremenu reda sekundi...

Kontrola sadržaja

Veoma važan segment problematike upravljanja Internetom najčešće se odnosi na pozitivnu restrikciju nepoželjnog sadržaja, poput nacizma ili dečije pornografije. Definicija „nepoželjnog sadržaja“, međutim, ima bar koliko i Vlada svetskih država, te se neke, često nazivane nedemokratske, opredeljuju da filtriraju sadržaj i po političkoj osnovi. Različita shvatanja ovog pojma dovela su i do nekoliko velikih međunarodnih sporova, među kojima je najpoznatiji slučaj kada je Yahoo uključio američku stranicu sa nacističkim sadržajem na listu pretrage koja je obavljena u Francuskoj, a u kojoj je takav sadržaj zabranjen... Naravno, treba napomenuti da je posle 11. septembra 2001 interesovanje za ovu tematiku naglo skočilo, i još ne izbija iz žiže diskusija.

Ljudska prava

Gde je kontrola sadržaja tu se neminovno javlja i problem ugroženih ljudskih prava slobode govora i prava na informaciju. Ako tome pridodamo pravo na privatnost, prava radnika koji rade poslove na Internetu, prava dece da ne naleću svugde na pornografiju, i drugo, jasno je da ovaj problem, iako povezan sa drugim oblastima, treba da bude uključen u analizu.

Multijezičnost i kulturna raznolikost

Mali kinez iz predgrađa Šangaja i makedonski seljak iz okoline Bitole biće jednako onemogućeni da koriste nove tehnologije jer ne znaju ni reč engleskog. Svakako bi im lakše bilo da mogu i u polju za adresu svog browser-a da upisuju kineko pismo ili ćirilicu, te da nađu lokalizovani sadržaj od direktnog interesa. Sve veća upotreba engleskog jezika i uticaj zapadne onlajn kulture gotovo da je prihvaćen kao neminovan. Skorašnje aktivnije uključenje brojnih zemalja u razvoju širom sveta u diskusiju oko upravljanja Internetom pokrenulo je priču o multijezičnosti, te se sve češće čuje pominjanje iDNS termina - sistema koji bi internacionalne adrese na bilo kom svetskom jeziku i pismu prevodio u jedinstvene latiničke nazive (makar besmislene), a DNS potom prevodio u IP brojeve... IETF i ICANN intenzivno rade na usavršavanju takvog rešenja.

Obrazovanje

Internet je otvorio mnogobrojne nove mogućnosti obrazovanja na daljinu uz gotovo neograničen pristup najraznovrsnijim informacijama. Onlajn edukacija polako biva uvršćena i u mnoge svetske univerzitetske programe, a specijalne naučne grane bave se izučavanjem metoda i posledica učenja na daljinu, standardizacijom i proverom kvaliteta.

Internet kao javno dobro

Internet je de fakto postao opšte javno dobro, i ne sme se više posmatrati parcijalno. Stoga bi regulativa o morima ili o kosmosu mogli biti dobra analogija kako posmatrati i regulisati Internet.

Umesto zaključka

Koja je posledica neuspeha globalnog dogovora oko celokupnog uređenja Interneta? Recimo, fragmentacija postojećeg Interneta i uspostavljanje mnogo malih nezavisnih Interneta - regionalnih pa i lokalnih:

- cepanje globalne mreže na mnogo malih mreža, uz korišćenje postojeće infrastrukture ali i podizanje novih čvorova podržanih sopstvenim razvijenim tehnologijama;

- diversifikacija korišćenih standarda u skladu sa željama i potrebama regiona, država ili lokalnih zajednica;

- lokalizovano rešavanje pravnih problema uz jednostavniju integraciju sajber-prava sa postojećim pravnim normama;

- ...

Kad se iz drugog ugla sagleda ovakav hipotetički scenario, možda fragmentacija i nije tako loše rešenje jer bi motivisala veću kreativnost lokalnih sredina radi iznalaženja sopstvenih rešenja - baš kao što je nezadovoljstvo nametnutim Microsoft platformama rezultiralo novim open source operativnim sistemom koji su zajedničkim snagama investirale i razvile Kina, Koreja i Japan.

Čak i da tako bude, u nekom momentu u budućnosti neminovno će se ponovo javiti potreba za konvergencijom mnoštva sistema ka jedinstvenoj integrisanoj mreži, uz prihvatanje raznih već dokazanih lokalnih rešenja i na globalnom nivou. Integracija i „globalizacija“ mreže je, stoga, skoro neminovna, i samo je pitanje kojim putem će se stići do toga - bržim uz sveopšti dijalog, pregovore i dogovore svih zainteresovanih strana, ili sporijim preko dezintegracije (poznate kao „balkanizacija“) a radi konačne integracije i usaglašavanja. Zvuči poznato? „Internet je čudo“.