Biološka osnova jezika

“As you are reading these words, you are taking part in one of the wonders of the natural world. For you and I belong to a species with remarkable ability: we can shape events in each other’s brains with exquisite precision. […] That ability is language.”

The Language Instinct
Steven Pinker

Nesporno je da je jezik sastavni deo ljudske prirode: karakteriše sve ljude i samo ljude. Jezik upotrebljavamo svakodnevno, ali, dok govorimo, pišemo, slušamo izgovoreno ili gledamo napisano, nismo svesni jezičkih procesa koji se odvijaju. Usvajanje jezičkih sposobnosti kod dece, kao i sama upotreba jezika izgledaju toliko jednostavno, prirodno i spontano da se retko kad zapitamo – Kako jezik funkcioniše?

Postoje brojne rasprave i teorije o tome da li je jezik biološki, čisto lingvistički, kognitivni ili sociološki fenomen. U ovom tekstu iznećemo osnovne ideje i argumente pravca koji pretpostavlja da je jezička sposobnost urođena i genetski nasleđena, da je jezik biološki fenomen, a sam jezički razvoj biološki proces. Istraživanja u okviru ove orijentacije ispituju da li jezik i jezički razvoj dele obeležja karakteristična za druge biološke procese, kao što su univerzalnost i naslednost, kao i koje anatomske strukture i fiziološki procesi leže u osnovi jezičkog razvoja.

Univerzalnost jezičke sposobnosti

Svaki čovek rađa se sa sposobnošću da usvoji i govori neki jezik. Jezička sposobnost je u tom smislu univerzalna, jer karakteriše ljudsku vrstu u celini i čini bitnu odliku ljudske prirode. U situacijama u kojima se ljudi ne mogu sporazumeti, jer, na primer, govore različite jezike, postoji potreba da se stvori nekakav jezik koji bi omogućio komunikaciju. Ukoliko nema sa kim da govori, čovek često govori sam sa sobom ili se obraća životinjama i biljkama. Čak i vrlo ozbiljni problemi, kao što su urođeno slepilo ili gluvoća, nemaju ozbiljnih posledica po normalnu upotrebu jezika i razvoj jezičkih sposobnosti.

Amerièki znakovni alfabet

Jedan od dokaza koji bi potkrepio tvrdnju o univerzalnosti jezika jesu slučajevi gluve dece koja odrastaju u porodicama u kojima roditelji i okolina imaju normalan sluh, a još uvek ne uče standardizovani znakovni jezik u školama. Naime, ako u okviru porodice ne postoji znakovni jezik koji se koristi kao sredstvo komunikacije, deca će sama izmisliti svoj znakovni sistem pomoću kojeg će komunicirati.

Ovaj sistem ima sva obeležja morfologije, sintakse i leksikona kao i bilo koji drugi jezik, i koristi se u istim situacijama i sa istim ciljevima kao bilo koji prirodni jezik. S obzirom na to da deca ne uče sistem znakova, već ga sami stvaraju, upravo ovi slučajevi mogli bi da potvrde da postoji urođena jezička sposobnost i mehanizam koji omogućava da se, u nedostatku sistema kojim bi se komuniciralo, sistem razvije.

Drugi primer koji potvrđuje tezu o univerzalnosti jeste proces nastanka kreola od pidžina, odnosno proces kreolizacije. Pidžini su mešani pomoćni jezici koji nastaju onda kada grupe govornika različitih jezika ne mogu da se sporazumevaju, već stvaraju jednostavan jezički sistem koji će im olakšati komunikaciju. Pidžini su vrlo jednostavne gramatičke strukture (naročito u pogledu morfoloških karakteristika, jer ne poseduju oznake za vreme, oznake za slaganje subjekta sa predikatom i sl.) i uskog su leksikona, a koriste se u ograničenim situacijama (najčešće je to trgovina).

Međutim, kada deca govornika pidžina krenu da usvajaju pidžin kao svoj jedini prvi (maternji) jezik, oni u njega unose gramatičke elemente, stvarajući tako jedan složen jezički sistem, koji ispunjava sve odlike drugih prirodnih jezika. Ovako nastali jezici nazivaju se kreoli. Proces kreolizacije ukazuje da postoji urođeni gramatički mehanizam, a deca igraju jedinstvenu ulogu u stvaranju ovih jezika, s obzirom na to da tako kompleksan jezik nisu mogla čuti u okolini.

Naravno, postoji i kritika ovih argumenata - činjenica je da deca koja rastu u potpunoj društvenoj izolaciji nikada ne mogu da izmisle kompletan jezički sistem. Ukoliko nisu izložena jeziku i nemaju priliku da koriste jezik, nemoguće je da se sistem razvije. Ovaj argument ide u prilog kognitivističkoj i socio-kulturnoj teoriji jezičkog razvoja, po kojima je neophodno da dete odrasta u društvenoj sredini i da bude izloženo jeziku kako bi se jezičke sposobnosti razvile.

Specifičnost za ljudsku vrstu

Kod pojedinih životinja, kao što su pčele, mravi, ptice, delfini, majmuni, sreću se neki oblici komunikacije. Međutim, ta komunikacija vezana je isključivo za razmenu „bioloških“ informacija o nalazištima hrane, o opasnostima i slično. Analize ovih sistema komunikacije pokazuju da oni samo pojavno odgovaraju ljudskom verbalnom ponašanju i da se kvalitativno razlikuju od sistema komunikacije koji postoji kod čoveka. Jedan od ključnih elemenata koji nedostaju je kreativnost – životinje nisu sposobne da od ograničenog broja postojećih jedinica u jeziku (kao što su reči u ljudskom jeziku) kombinovanjem stvaraju nove poruke čije je broj beskonačan (kao što je slučaj sa rečenicama u ljudskom jeziku). Takođe, životinje nemaju mogućnost stvaranja i prenošenja novih informacija, za razliku od ljudi. Brojni su neuspeli pokušaji da se različite životinjske vrste nauče ljudskom jeziku. Različite vrste ptica mogu da nauče da oponašaju ljudski govor, odnosno da izgovore pojedine glasove, pa i cele reči nekog ljudskog jezika. Pojedine vrste majmuna uspevale su da se služe znakovnim jezikom ili da reaguju na verbalne komande ljudi. Međutim, životinje nemaju sposobnost da usvoje ljudski jezik u onom obliku u kome on postoji kod ljudi. Ono što predstavlja najvažniji problem jeste sintaksa, odnosno mogućnost da se reči povežu prema određenim pravilima kako bi se napravila rečenica i da ta rečenica ima svoje značenje. Nemaju urođeni mehanizam koji bi im tako nešto omogućio.

Kritičan period za usvajanje jezika

Obeležje karakteristično za mnoge vrste jeste da se proces učenja mora dogoditi u određenom, biološki utvrđenom periodu. Da li je to slučaj i sa jezikom? Da li postoji određeno doba deteta koje je krajnja tačka do koje se proces usvajanja jezika mora završiti ili dete neće uopšte usvojiti jezik? Prema Eriku Lenebergu (Eric Lenneberg), jednom od začetnika ideje o biološkoj osnovi jezika šezdesetih godina XX veka, ključan period za usvajanje jezika završava se oko 12. godine deteta. Kako je iz etičkih razloga nemoguće sprovesti eksperiment koji bi ovu tezu potvrdio, naučnicima je kao dokaz poslužio slučaj devojčice Genie koja je pronađena 1970. godine u svojoj 13. godini. Devojčica je od rođenja rasla zatvorena u prostoriji, potpuno izolovana. Nakon što je pronađena, u radu sa stručnjacima ona je u toku nekoliko godina uspela da stekne neke jezičke sposobnosti.

Međutim, njen primer pokazuje da je jako teško savladati gramatičke (sintaksičke) obrasce jezika, ukoliko dete nije na vreme bilo izloženo jeziku. Ovakvi slučajevi izolovanosti od jezika često podrazumevaju i potpunu društvenu izolaciju, pa se pretpostavlja da nedostatak pažnje i komunikacije sa detetom takođe utiče na to da li će se jezik razviti.

Proces učenja drugog jezika često se uzima kao argument za hipotezu o kritičnom periodu. Slučajevi male dece koja rastu u imigraciji i prinuđena su da nauče još jedan jezik osim svog maternjeg jezika, pokazuju da je njima lakše da nauče drugi jezik u novoj sredini, nego njihovim roditeljima ili starijoj braći i sestrama. Sa jedne strane, ovo jeste tačno, ali je važno imati na umu da ne važi podjednako za sve jezičke nivoe (fonetiku, morfologiju, sintaksu, leksikon). Takođe, odraslim osobama poznavanje jednog jezika može poslužiti kao olakšica u usvajanju novog jezika i odrasle osobe za prvih godinu dana učenja jezika mnogo više napreduju u učenju nego mala deca.

Nepromenljivost strukture i postojanost jezičkog razvoja

Govor nastaje izuzetno pravilno, u određeno vreme detetovog fizičkog i kognitivnog razvoja, sa određenim redosledom pojavnih oblika. Tok jezičkog razvoja je konstantan u različitim sredinama. Faze u razvoju govora iste su za sve jezike sveta i za svu decu sveta. To znači da svako dete mora proći kroz sve faze i da je redosled faza uvek isti. Čak i u slučajevima poremećaja psihofizičkog ili jezičkog razvoja, razvojni redosled, uključujući i samu pojavu govora, ostaje nepromenjen.

Često se postavlja pitanje da li strukturne karakteristike određenog jezika mogu da utiču na tok i probleme u usvajanju jezika. Iako se jezici mogu mnogo razlikovati po strukturi, ne postoji nijedno obeležje koje je lakše ili teže usvojiti. Ljudi govore različitim jezicima, ali ipak postoji univerzalna osnova koja je tim jezicima zajednička. Ova osnova omogućava svoj deci sveta da na gotovo isti način usvoje različite jezike. Pretpostavlja se da je to posledica genetskog nasleđa.

Važno je napomenuti da niko nije predodređen da usvoji samo jedan jezik. Dete u ranom periodu jezičkog razvoja može da nauči dva ili više jezika i ima potencijal da ih podjednako dobro govori. Takođe, niko nije predodređen da usvoji jedan određeni jezik. Koji će konkretan jezik dete usvojiti kao svoj prvi jezik, zavisi od okruženja u kome dete raste i jezika kome je dete u okruženju izloženo.

Naslednost jezičke sposobnosti

Svako ko obraća pažnju na govor male dece može primetiti da između dece koja usvajaju jezik u normalnim okolnostima postoje individualne razlike. Neka deca usvajaju jezik sporo i sa poteškoćama, dok druga deca brže napreduju. Iako neke individualne razlike mogu biti uslovljene razlikama u jezičkom iskustvu dece, neke razlike imaju i genetsku osnovu.

Studija koja je ispitivala naslednost individualnih razlika u jezičkom razvoju blizanaca pokazuje da postoji visok stepen naslednosti gramatičkog razvoja, naročito u pogledu prvih kombinacija reči, odnosno na planu sintakse.

Brojna istraživanja ispitivala su uticaj različitih socio-demografskih faktora na usvajanje jezika. Pokazalo se da socio-ekonomski status roditelja, nivo obrazovanja roditelja, uslovi u kojima dete živi i sl., imaju veliki uticaj na veličinu i raznovrsnost dečijeg leksikona. Međutim, ovi faktori ne utiču na nivo razvijenosti gramatičkih sposobnosti, ni u pogledu morfologije ni u pogledu sintakse. I ova činjenica služi kao argument da se gramatički obrasci jezika nasleđuju i da nisu pod uticajem faktora sredine.

Neurološka osnova jezičke sposobnosti

Još od XIX veka poznato je da oštećenja leve moždane hemisfere uzrokuju poremećaje nekih jezičkih funkcija. Savremena istraživanja pokazuju da je leva hemisfera definitivno odgovorna za sintaksičke procese. Oštećenja Brokine zone u levoj hemisferi (na Slici 6. Broca’s area) utiču na probleme u gramatičnosti iskaza koje ljudi sa oštećenjem ispoljavaju. Njihov govor često se naziva telegrafski, jer mu nedostaju gramatičke reči i oznake, kao što su nastavci za padeže, rod, broj, vreme, predlozi i sl. Oštećenja Vernikeove zone (na Slici 6. Wernicke’s area) utiču na probleme u razumevanju jezika.

Leva hemisfera mozga

Različita istraživanja pokazala su da je desna moždana hemisfera odgovorna za semantičke sposobnosti, a osobe sa oštećenjima često imaju probleme u razumevanju indirektnih zahteva, šala, ironije, uopšte figurativnog jezika. Desna hemisfera izuzetno je važna i za proces usvajanja jezika kod dece.

Uprkos brojnim i zanimljivim argumentima koje navode pristalice ideje o biološkoj osnovi jezika, ova teorija nije dovoljna da objasni sve elemente koji utiču na jezički razvoj i različite jezičke procese. Iako je evidentno da je priroda obezbedila urođenu sposobnost za usvajanje jezika, uticaj kognitivnog razvoja i društvene sredine, takođe je veliki. Zadatak je različitih disciplina (lingvistike, psihologije, filozofije, neuronauka, biologije, računarskih disciplina) da pronađu odgovore na pitanja o prirodi jezičkih procesa i međusobnom delovanju različitih faktora. Ovi odgovori mogu dalje doprineti rešavanju zagonetke o prirodi ljudskog uma i poreklu saznanja.